Гиамбаттиста Марино

Гиамбаттиста Марино
Биографске информације
Рођење	(1569-10-18)18. 10. 1569. Напуљ, Италија1
Смрт	25. 3. 1625. (доб: 55) Напуљ, Италија
Образовање
Занимање	пјесник
Опус
Књижевне врсте	лирска пјесма, епска пјесма

Гиамбаттиста Марино (Напуљ, 1569. – Напуљ, 1625.), италијански књижевник, зачетник маринизма, пјесничког смјера којег карактеризира наглашена употреба необичних мотива, сложених и необичних метафора, звучних фигура и понављања. Написао неколико хиљада лирских пјесама и велики митолошки спјев Адонис. Марино је био највећи италијански барокни пјесник. Мало је ко био тако славан и хваљен као он, а тако брзо заборављен послије смрти. Кажу да се италијански језик учио на француском двору да би се читао Марино. За живота је био доста оспораван.

Биографија

Гиамбаттиста Марино рођен је 1569. у Напуљу. Отац му је био правник, скромног поријекла и натјерао је сина да упише права, али их он напушта и од ране младости почиње да пише. Још у напуљском периоду био је дворски пјесник и то му је била карактеристика. Почиње као секретар у Напуљу и тада упознаје Таса. Био је два пута у затвору у Напуљу, први пут јер му је дјевојка са којом је био умрла послије абортуса, а по новијим тумачењима зато што је био хомосексуалац. Из затвора бјежи 1600. и стиже у Рим гдје наставља да улази у службу код моћних људи. Рим је тада био моћан због умјетности и папе.

Између 1601-1602. Марино из Рима иде стално у Венецију гдје 1602. објављује своје дјело "Риме". Био је зналац у штампарству и сам је бринуо о објављивању својих књига. У посвети он објашњава зашто објављује дјело – зато што његове пјесме круже одавно по Италији и каже да их не би ни објавио да га нису поткрадали, нарочито канцону "Баци" која је преведена на француски, шпански и словенски језик (сцхиавоне). 1604. улази у службу кардинала Пиетра Алдобрандинија који ће постати Клемент VIII када га изаберу за папу и одавде почиње Маринов успјех.

Из Напуља одлази у Рим. Још увијек је у служби кардинала, али се спрема за торински двор гдје се налазила породица Савоја. Торином је владао Карло Емануел, а Италија је била оаза, мјесто релативне независности без странаца. Марино је све чинио да уђе у службу. Посјећује торински двор, нуди се и одсједа тамо неко вријеме. Тамо је као секретар у то вријеме био Муртола. Марино му се руга, а овај му враћа. Марино је у томе вјештији, а и војвода му је наклоњенији и због свега овога Муртола је чак покушао и атентат на Марина. Марино то до детаља описује у једном писму након чега хапсе Муртолу. Сам Марино тражи помиловање за Муртолу и он излази из затвора. Тако почиње и Маринова служба на двору.

1610. се пресељава у Торино у функцији војводиног секретара. Сљедеће године је у савојском затвору јер се војводи учинило да му се Марино руга. Марино је већ тада био славан у Европи и утицајни људи га бране. Из затвора пише писма многим амбасадорима и војводама. Тамо проводи 11 мјесеци и на крају је помилован, али му се не враћају одузети рукописи. Спрема се даље на пут и одлази у Француску гдје влада Луј XIII, син Марије Медичи. Описује прелазак Алпа и чуђење због француског живота. Познато је и писмо из доба доласка на француски двор у коме и сам сумња у чињеницу да служи највећег господара свог времена. Не мора да се додворава а опет има велику плату. Марино није учио француски језик, а биографи кажу да су Французи учили италијански да би читали Марина.

У Паризу штампа највеће дјело "Адоне". Ту борави у периоду 1615-1623. 1623. када се довољно обогатио креће у Италију преко Торина и стиже у Рим гдје се задржава. Примају га са почастима, а академици се боре за њега. У мају 1621. стиже у Напуљ гдје 1625 умире. Ожалили су га пјесници који су изјавили: "нестало је сунце поезије, замрла је поезија".

Сам његов живот и каријера отварају питање у књижевности: однос пјесника и власти. Марино јесте служио, али је сам бирао коме ће да служи и када се нуди, нуди се као једнак једнаком. У Савоји нуди себе говорећи: "ја највећи пјесник теби највећем господару".

Од 17. вијека почиње саморекламирање тј. писац почиње да ради нешто да би се његове књиге штампале. Маринове књиге се продају, иако нису по правилима, док оне друге скупљају прашину по полицама.

Марино је имао великих проблема због инквизиције, због ласцивности (два пута је осјетио удар инквизиције али је имао заштитнике) и оптужбе да је крао туђу поезију (он је тврдио супротно). Његови непријатељи су се обраћали инквизицији када нису знали како другачије да га униште.

Ла лире

Лира, 1674

Главно дјело му је "Риме" које је 1602. штампао у Венецији. Ово је прво што је икада штампано. Дјело добија назив "Ла лира". У предговору каже да је ријешио објавити своје дјело јер му пјесме већ дуже вријеме круже и поткрадају га. Главна пјесма је канцона "Деи баци". У дјелу се још увијек осјећа утицај петраркизма. Сам наслов "Ла лира" је већ сам по себи нов у односу на петраркистички сонет. Слиједећи Таса и његове подјеле дијели пјесме на: "Риме аморосе" и "Цанзоне е мадригали". Риме аморосе су еротско-љубавног садржаја.

У Италији 1614. штампа "Дицерие сацре" (Свете бесједе) и то је дјело у прози. 1616. штампа "Епиталами" тј. пјесме које се пјевају за свадбу у част бракова врло славних људи. Једна од њих је "Ил летто".

1617. у Венецији објављује религиозну поему "Ла сферза", а 1619. "Галлериа". Прво издање је било пуно грешака па га зато поново објављује 1620.

У Паризу објављује 1623. "Ла Сампагна" и то је пасторална поезија, а исте године и "Адоне". 1632. објављено је постхумно "Ла страге дегли инноценти" (поема из Библије).

Марино се огледао у свим могућим жанровима у поезији. Писао је и писма. Пред крај, из Париза, поручује да ће их објавити. Писма су као жанр у то вријеме била врло популарна у књижевности. Није успио да их објави, али се постхумно објављују изводи из тих писама.

Галлериа

"Галлериа" је лирско дјело које говори о односу између фигуративне умјетности и поезије. Идеја је да се поезијом могу описати сликарска (фигуративна) дјела. Ова идеја се не може одвојити од његове колекционарске страсти. Био је велики зналац фигуративне умјетности што се види и у писмима. Сакупљао је слике и отворио галерију. Претпоставља се да се зачетак идеје поклапа са периодом његовог боравка у Торину гдје је видио најбогатију збирку слика. Послије тога купује са све већом страшћу слике. Желио је да направи музеј у родном Напуљу. Све што је зарађивао давао је на то. Писма су пуна наруџбина и молби за слике. Најчешће тражи графику и даје сликару прецизну тему, дужину, ширину, па чак и технику. С једне стране постоји идеја о галерији (музеју), а с друге стране пише дјело. Наручује дјела умјетника која намјерава за музеј, али их уједно и укључује у књигу. Жели књиге о пјесмама, али у којој би постојале и репродукције тих слика јер жели да се поиграва на тему те слике.

Прво је изашло дјело без слика, само са поезијом, али свака пјесма је настала на основу одређене слике (Микеланђела, Каравађа...). Често даје упутства сликарима и како да упакују дјело да се не би оштетило. Из Напуља један дио носи, а други шаље и тај дио је изгубљен. Никада није остварио идеју о галерији. Постоје слике о којима се зна само од Марина.

Галерија има два дијела: питтуре (фаволе, сторие, ритратти, цаприци) и сцултуре (статуе, рилиеви, моделли, медаглие е цаприци). Код Фавола основна тема на сликама је митолошка, ритратти су портрети људи и жена, а цаприци 12 пјесама (по 12 у оба дијела) слободне тематике.

Марино узима неки детаљ познат публици и тиме се поиграва. Дубоко је вјерова да су фигуративна умјетност и поезија "арти сцрелле", али и то да је поезија изнад фигуративне умјетности (исто то заступа и Хегел) јер сматра да фигуративни ум показује тијело споља, а поезија залази и у душу. Поезија се поима разумом, а фигуративни ум чулима. Поезија успјева оно што фигуративна умјетност не може, а то је да покаже покрет и бол. Он стално говори о односу умјетности и стварности. Код њега је умјетност увијек изнад стварности.

У дјелу има највише мадригала јер су најзахвалнији за барокну поезију. Марино најчешће узима неки податак везан или за тематику или за лик познат читаоцу са слике и на основу тога прави читаву поезију.

Пјесма о Светом Августину (легенда о дјечаку који пресипа море) упућује да је немогуће писати о Светом Августину као што је немогуће пресути море, а претпоставља се да је читаоцима позната легенда.

Када говори о Марији Магдалени, основни мотив су сузе јер је она сузама прала Христове ноге. Она је направљена од амбре (провидног материјала) јер тај материјал одговара сузама.

Адоне

Насловница епа L'Адоне

"Адоне" је еп штампан 1623. у Паризу. Италијански еп се тематиком наслања на каролиншки и бретонски циклус. У првој фази је поема епицо цаваллересцо – витешки еп (у хуманизму), затим поема епицо религиосо (у позној ренесанси) и на крају је посљедњи еп и то Мариново дјело Адоне с којим је у овој фази закључен развој италијанског епа. Послије овога нико у Италији не пише епове за разлику од других књижевности који епове пишу од 19. вијека.

На неки начин ово дјело је сам по себи отклон од кодификованог епа. Сви епови су до тада писани Дентеовим терцинама, док је Јерусалим писан октавама. Адоне је написан у октавама. Почео је да га пише врло рано. Од почетне идеје да буде у три књиге дошао је до двадесет пјевања.

Маринов "Адоне" је највећи еп европске књижевности са чак 40.984 стране. Штампан је од 1621-1623. у Паризу. Паре је добио од Луја XIII. Марино сам надзире штампање и на крају га посвећује краљици мајци Марији Медичи. Послије посвете долази уводни дио гдје теоретичар Шаклен пише расправу која је унапријед одбрана јер ће овај еп доживјети велики напад. Каже да је ово за разлику од других италијанских епова поема ин паце прво због чега је другачији од осталих епова јер су сви други о рату.

Марино је умио сам да прави своју славу, а Адоне је један од видова славе. Послије Тасовог "Јерусалима" ново доба је тражило новог Таса. Он је ту да удовољи публици, постане нови Тасо. Свјестан је да не треба кренути Тасовим путем и зато узима митолошку тему што је потпуни отклон од дотадашње херојске традиције епа.

У дјелу описује љубав између богиње Венере и смртног Адониса. Венерин бог је Марс који је уједно извор ове тематике узет из Овидијевог дјела "Метаморфозе", с тим што мит није лоциран. Још један извор је Бокачово дјело "О родослову паганских богова", затим Ангуиларов превод "Метаморфоза".

Сам мит је кратак и зато Марино на кратак садржај додаје гомилу секундарних епизода. Битно је то што мит говори о богињи и смртнику. Пошто је црква још увијек имала јак утицај ваљало је садржај прилагодити времену. Марино то ради тако што вјенчаје Венеру и Адониса, што не постоји у миту, и то по обредима тадашњег времена.

Треба поменути и елементе барока у епу. У миту Адонис гине у лову. Лов је, иначе, друга велика страст осим Венере. Дијана шаље вепра и Адонис гине, али вепар заљубивши се у Адониса убија га из страсти. То је новина и интересантно је за публику. На крају јављају Венери да је Адонис погинуо. Из његовог срца се рађа цвијет анемона. Она организује витешке игре у част Адониса. Марино завршава стихом: Смодерато пиацер термина ин доглиа (неумјерно задовољство завршава се у болу).

Еп мора да има кохерентну структуру, а Марино то разбија. То и елементи еротског условљавају нападе на Адоне. Марино каже да његов еп треба поредити са ватиканским одајама, нема хармоније само низови зграда једна за другом и да он стоји према традицији као ватиканске одаје према патали Фарнесе. Противници га оштро нападају јер је: на тијело Лилипутанца ставио удове гиганата.

Да би Адонис уопште могао да буде са Венером мора да се уздигне тј. да прође кроз двоја врата. Централно мјесто је врт љубави (задовољства). Када прође кроз тај врт може да буде са Венером. Марино замишља тај врт са четири куле и једном кулом у центру. Свака од четири куле представља једно од чула. Адонис мора свако чуло понаособ да искуси. У једној кули куша пјесму славуја (VII пјевање). Затим иде на банкет и једе (чуло укуса). Мирише цвијеће и одлази у галерију слика и скулптура и тако задовољава чуло вида. Чуло додира је у центру и најсавршеније је од свих чула јер подразумијева остала чула и обухвата цијело тијело. Чуло додира се доживљава љубављу: поссиеде ил цорпо интеро.

Када све то прође Адонис је спреман на љубав са Венером и иде у небеса (Венерино небо је треће небо, небо љубави). Враћају се на Крит. Послије свих чула и разум се задовољава, али Марс их омета. Вјештица се заљубљује у Адониса појавивши се у Венерином обличју. Претвара Адониса у папагаја и тако он бјежи из тамнице. Осим ових у дјелу се налазе бројне секундарне епизоде о филозофији и умјетности нпр.

Најзанимљивији су еротски моменти, описује до детаља, само пољубац описује у 19 октава. Постоји огроман број књига за и против Адониса. Пријатељи, маринисти, га бране, а други га нападају. Из тих расправа развија се барокна теоријска мисао и то је зачетак. Та барокна теоријска мисао је посљедње мјесто гдје Италијани врше огроман утицај на Европу. Адонис је у индексу забрањених књига.

Мотив који најдуже траје у италијанској књжевности је мотиво делла лонтананза. Марино је у мадригалу написао: Вита миа гдје је присутан овај мотив.

Литература

• Францесцо де Санцтис, Сториа делла леттература италиана, Торино: Унионе типографицо-едитрице торинесе, 1879, вол.II, 2 волл.
• Ангело Борзелли, Ил Цавалиер Гиован Баттиста Марино (1569-1625), Наполи, Геннаро M. Приоре, 1898.
• Марзиано Гуглиелминетти, Тецница е инвензионе нелл’опера ди Гиамбаттиста Марино, Мессина 1964.
• Цармела Цоломбо, Цултура е традизионе нелл Адоне дие Гиован Баттиста Марино, Падова 1967.
• Оттавио Бесоми, Рицерцхе инторно алла Лира ди Г. Б. Марино, Падуа 1969.
• Бруно Порцелли, Ле мисуре делла фаббрица. Студи сулл Адоне дел Марино е сулла Фиера дел Буонаротти, Милано 1980.
• Мицхеле Делл’Амброгио, Традурре, имитаре, рубаре: аппунти сугли ‚Епиталами’ дел Марино, ин: Форме е виценде. Пер Гиованни Поззи, а цура ди Оттавио Бесоми. Падова 1988, п. 269-293.
• Францесцо Гуардиани, Ла меравиглиосо реторица делл’Адоне ди Г. Б. Марино, Флоренз 1989.
• Марзио Пиери, Марино е и Маринисти, а Наполи ди нуово, Неапел 1990.
• Маурице Слаwински, Тхе Поет’с Сенсес: Г-Б. Марино’с Епиц Поем "Л’Адоне" анд тхе Неw Сциенце, ин: Цомпаративе Цритицисцм: А Yеарбоок 13 (1991), п. 51-81.
• Тхе Сенсе оф Марино: Литературе, фине Артс, анд Мусиц оф тхе Италиан Бароqуе. А цура ди Францесцо Гуардиани Неw Yорк 1994.
• Францесцо Гуардиани: Гиован Баттиста Марино’с Л’Адоне: А Кеy то Бароqуе Цивилисатион, ин: Тхе Имаге оф тхе Бароqуе. А цура ди Алдо Сцаглионе, Гианни Еугенио Виола Неw Yорк 1995, п.73-91.
• Раинер Стиллерс, Мyтхологисцхе Поетик ин дер Дицхтунг Гиован Баттиста Маринос, ин: Мyтхос унд Теxт. Коллоqуиум зу Ехрен вон Лудwиг Сцхрадер ам 11. Мäрз 1992 ан дер Хеинрицх-Хеине-Университäт Дüсселдорф. А цура ди Сиегфриед Јüттнер. Дüсселдорф 1997, п. 1-17.
• Улрицх Сцхулз-Бусцххаус, Интертеxтуалитäт унд Модернисмус беи Гиован Баттиста Марино. Интерпретатионен зу ден Идилли пасторали "Ла бруна пасторелла" унд "Ла нинфа авара", ин: Дискурсе дес Бароцк. Дезентриерте одер резентриерте Wелт, а цура ди Јоацхим Кüппер, Фриедрицх Wолфзеттел, Мüнцхен 2000 (Романистисцхес Коллоqуиум IX), п. 331-357.
• Wинфриед Wехле, Диапхора – Бароцк: еине Рефлеxионсфигур вон Ренаиссанце. Wандлунген Аркадиенс беи Санназаро, Тассо унд Марино, ин: Дискурсе дес Бароцк. Дезентриерте одер резентриерте Wелт, а цура ди Јоацхим Кüппер, Фриедрицх Wолфзеттел. Мüнцхен 2000, п. 95-145.
• Марие-Франце Тристан, Lа сцèне де л’éцритуре. Ессаи сур ла поéсие пхилосопхиqуе ду Цавалиер Марин (1569-1625). Парис 2002.
• Паоло Цхерцхи, Марино анд тхе ‚Меравиглиа’, ин: Цултуре анд Аутхоритy ин тхе Бароqуе, а цура ди Массимо Циаволелла, Патрицк Цолеман Торонто 2005, п. 63-72.
• Пасqуале Саббатино, "Уна монтагна аспра е ерта" е "ун беллиссимо пиано е дилеттеволе". Ил моделло нарративо дел Децамерон е Ла Галериа дел Марино нелле Вите ди Беллори, ин "Цахиерс д'éтудес италиеннес. Филиграна", н. 8, 2008 (Боццаце à ла Ренаиссанце. Лецтурес, традуцтионс, инфлуенцес ен Италие ет ен Франце. Ацтес ду Цоллоqуе Хéритаге ет фортуне де Боццаце, 12-14 оцтобре 2006 à л'университé Стендхал-Гренобле 3), пп. 149-175, ИСБН 978-2-84310-122-9.
• Марие-Франце Тристан, Силено бароццо. Ил ‚Цавалиер Марино’ фра сацро е профано, Лавис 2008
• Марино е ил Бароццо, да Наполи а Париги, а цура ди Емилио Руссо, Алессандриа, 2009.
• Јöрн Стеигерwалд, Аморс Геденкен ан Псyцхе: Дие новеллетта ин Гиамбаттиста Маринос "Адоне", ин: Гесцхицхте – Ериннерунг – Äстхетик. Тагунг зум 65. Гебуртстаг вон Диетмар Риегер, а цура ди Кирстен Дицкхаут, Стефание Wодианка, Тüбинген 2010, п. 175-194.

Вањске везе

Гиамбаттиста Марино на Wикимедијиној остави