Извор странице Арсо Јовановић

{{Војно лице
| дидаскалија=Арсо Јовановић
| слика = Tito i Arso Jovanovic.jpg
| опис_слике =Јовановић и [[Тито]] у [[Дрвар]]у, 1944.
| датум_рођења = {{Датум рођења|1907|3|24}}
| место_рођења = Завала, код [[Подгорица|Подгорице]]
| држава_рођења = [[Књажевина Црна Гора]]
| датум_смрти = {{Датум смрти|1948|8|12|1907|3|24}}
| место_смрти = [[Вршац]], [[НР Србија]]
| држава_смрти = [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|ФНРЈ]]
| супруга=Ксенија Сенка Јовановић
| професија=војно лице
| КПЈ=јула 1941.
| служба=[[Југословенска војска]]<br>[[Народноослободилачка војска Југославије|НОВ и ПО Југославије]]<br>[[Југословенска народна армија|Југословенска армија]]
| године службе=[[1928]]—[[1941]].<br>1941—1948.
| чин=[[генерал-пуковник]] [[Југословенска народна армија|ЈА]]
| рат=[[Априлски рат]]<br>[[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачка борба]]
| функција=Начелник [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Врховног штаба НОВ и ПОЈ]]
| мандат=[[22. јануар]] [[1942]] — [[1. март]] [[1945]].
| функција2=[[Начелници Генералштаба Војске Југославије#Начелници Генералштаба ЈНА (1945—1992)|Начелник Генералштаба ЈА]]
| мандат2=[[1. март]] — [[15. септембар]] [[1945]].
| претходник2=нико
| наследник2=[[Коча Поповић]]
| одликовања=
{{{!}} style="background:transparent"
{{!}} ''[[Одликовања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије|одликовања ФНР Југославије]]:''
{{!}}}
{{{!}} style="background:transparent"
{{!}}{{!}}{{!}} {{Орден југословенске заставе(СФРЈ)1}}
{{!}}-
{{!}} {{Орден партизанске звезде1}} {{!}}{{!}} {{Орден партизанске звезде1}} {{!}}{{!}} {{Орден заслуга за народ1}}
{{!}}-
{{!}} {{Орден братства и јединства1}} {{!}}{{!}} {{Орден за храброст}} {{!}}{{!}} {{Орден за храброст}}
{{!}}-
{{!}}{{!}}{{!}} {{Партизанска споменица 1941.}}
{{!}}}
{{{!}} style="background:transparent"
{{!}} ''[[Ордени и медаље СССР|одликовања СССР]]:''
{{!}}}
{{{!}} style="background:transparent"
{{!}} {{Орден Суворова1}} {{!}}{{!}} {{Орден Кутузова1}}
{{!}}}
{{{!}} style="background:transparent"
{{!}} ''[[Важносни ред одликовања Краљевине Југославије|одликовања Краљевине Југославије]]:''
{{!}}}
{{{!}} style="background:transparent"
{{!}}[[Датотека:Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png|ивица|50п|Орден Југословенске круне|link=https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%80%D0%B4%D0%B5%D0%BD_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D0%BA%D1%80%D1%83%D0%BD%D0%B5]]
{{!}}}
}}
'''Арсо Јовановић''' (Завала, код [[Подгорица|Подгорице]], [[24. март]] [[1907]] — [[Вршац]], [[12. август]] [[1948]]) био је учесник [[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачке борбе]] и [[генерал-пуковник]] [[Југословенска народна армија|ЈА]]. У периоду од јануара [[1942]]. до марта [[1945]]. обављао је дужност начелника [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Врховног штаба НОВ и ПОЈ]], а од марта до септембра 1945. био је први [[Начелници Генералштаба Војске Југославије#Начелници Генералштаба ЈНА (1945—1992)|Начелник Генералштаба ЈА]].

Након завршене гимназије у [[Подгорица|Подгорици]], [[1925]]. уписао је Нижу школу [[Војна академија Универзитета одбране у Београду#Војна академија|Војне академије]] у [[Београд]]у. Након завршеног школовања, [[1928]]. постављен је за [[командир]]а [[вод]]а у 10. пешадијском пуку у [[Сарајево|Сарајеву]]. Од [[1932]]. до [[1934]]. школовао се на Вишој школи Војне академије, након чега је био командир питомачке [[Чета|чете]] у Школи резервних пешадијских официра у Сарајеву. Године [[1939]]. објавио је књигу ''Тактика пјешадијског батаљона'', а новембра исте године примљен на двогодишњи Допунски течај Више школе Војне академије. Новембра [[1940]]. примљен је за приправника за генералштабну струку и преведен на припрему у Главни генералштаб.

У току [[Априлски рат|Априлског рата]] [[1941]]. командовао је Ђачким батаљоном са којим је у околини Сарајева водио борбе против [[Усташе|усташких]] група. Након окупације, вратио се у родни крај. Посредством заједничког рођака, повезао се са [[Блажо Јовановић|Блажом Јовановићем]], руководиоцем Војне комисије при [[Савез комуниста Црне Горе|Покрајинском комитету КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак]], после чега се укључио у припреме за организовање устанка. Активно је учествовао у [[Тринаестојулски устанак|Тринаестојулском устанку]], а [[Хронологија Народноослободилачке борбе јул 1941.#18. јул|18. јула 1941.]] постављен је за команданта [[Главни штаб НОВ и ПО Црне Горе и Боке|Привремене врховне команде устаничких трупа Црне Горе, Боке и Санџака]]. У току устанка примљен је у чланство [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]] (КПЈ).

[[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1941.|Новембра 1941.]] постављен је за команданта [[Црногорски НОП одред за операције у Санџаку|Црногорског НОП одреда за операције у Санџаку]] са којим је [[Хронологија Народноослободилачке борбе децембар 1941.#1. децембар|1. децембра 1941.]] учествовао у неуспелом [[Пљеваљска битка|нападу на Пљевља]]. [[Хронологија Народноослободилачке борбе јануар 1942.|Јануара 1942.]] постављен је а начелника [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Врховног штаба НОП одреда Југославије]] и на овој дужности је остао до краја рата. Активно је учествовао у командовању партизанским јединицама током [[Друга непријатељска офанзива|Друге]] и [[Трећа непријатељска офанзива|Треће непријатељске офанзиве]], почетком и средином 1942, као и током [[Поход пролетерских бригада у Босанску крајину 1942.|похода пролетерских бригада]] у [[Босанска крајина у Народноослободилачкој борби|Босанску крајину]]. Такође, дао је велики допринос у формирању [[Народноослободилачка војска Југославије|Народноослободилачке војске]] (НОВЈ) и првих [[Дивизије НОВЈ|дивизија]] и [[Корпуси НОВЈ|корпуса]].

Новембра 1942, заједно са групом партизанских војних руководилаца, упућен је у [[Словенија|Словенију]], са задатком да изврши реорганизацију тамошњих партизанских снага. Током одсуства из Врховног штаба замењивао га је капетан [[Велимир Терзић]]. [[Хронологија Народноослободилачке борбе март 1943.|Марта 1943.]] вратио се из Словеније, али услед [[Битка на Неретви|Четврте]] и [[Битка на Сутјесци|Пете непријатељске офанзиве]] није могао да се повеже са Врховним штабом, па је боравио у Босанској крајини са [[5. крајишка дивизија НОВЈ|Петом крајишком дивизијом]]. Јула [[1943]]. повезао се са Врховним штабом, а у међувремену је у мају унапређен у [[генерал-мајор]]а НОВЈ.

Од септембра 1943. до маја [[1944]]. боравио је са Врховним штабом на ослобођеној територији Босанске крајине, а након немачког [[Десант на Дрвар|десанта на Дрвар]] и краћег задржавања у [[Бари]]ју, прешао је на [[Вис (острво)|Вис]]. Половином октобра 1944, са делом Врховног штаба, пребацио на ослобођену територију западне Србије и потом [[Београдска операција|ослобођени Београд]], одакле је учествовао у командовању операцијама за даље ослобођење земље, као и разговорима са представницима савезничких мисија око војне помоћи. Крајем децембра 1944, предводио је делегацију НОВЈ, која је у посети [[Совјетски Савез|Совјетском Савезу]] боравила до [[Хронологија Народноослободилачке борбе фебруар 1945.|фебруара 1945.]] године. Реорганизацијом НОВЈ у [[Југословенска народна армија|Југословенску армију]], [[Хронологија Народноослободилачке борбе март 1945.#1. март|1. марта 1945.]] постао је први [[Начелник Генералштаба Војске Југославије#Начелници Генералштаба ЈНА (1945—1992)|Начелник Генералштаба ЈА]] и ову дужност обављао до септембра исте године. Марта [[1946]]. налазио се у групи официра ЈА који су отишли на школовање у [[Москва|Москву]]. Након завршене [[Војна академија Ворошилов|Више војне академије „Ворошилов”]], јуна 1948. вратио се у [[Југославија|Југославију]].

Након објављивања Резолуције [[Информбиро]]а о стању у Комунистичкој партији Југославије, крајем јуна 1948, подржао је ставове изнете у Резолуцији. Потом је заједно са пуковником [[Владо Дапчевић|Владом Дапчевићем]] и генералом [[Бранко Петричевић|Бранком Петричевићем]], одлучио да пребегне у [[Социјалистичка Република Румунија|Румунију]]. Под изговором да иду у лов, увече [[Хронологија ФНРЈ и КПЈ август 1948.#11. август|11. августа 1948]], покушали су да илегално пређу преко југословенско-румунске границе. Бекство је осујећено наиласком на граничну патролу и том приликом је погинуо заједно са водичем, управником државног пољопривредног добра у [[Сочица|Сочици]] Светоликом Арбајцем.

Носилац је [[Партизанска споменица 1941.|Партизанске споменице 1941.]] и других [[Одликовања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије|југословенских одликовања]], као и два висока совјетска одликовања.

== Биографија ==

=== Рођење и младост ===
Рођен је [[24. март]]а 1907. у селу Завала, код [[Подгорица|Подгорице]]. Потицао је из [[племе]]на [[Пипери]], једног од [[Седморо брда]]. Његови родитељи, отац Радивоје и мајка Зорка, рођена Петровић, имали су поред њега још три ћерке — Драгу, Раку и [[Миљуша Јовановић|Миљушу]]{{напомена|Рођена као посмрче, након смрти оца.}}. Отац Радивоје Лакићев био је учесник [[Балкански ратови|Балканских]] и [[Први светски рат|Првог светског рата]]. Као тешко рањен у главу, од којих је последица ослепео, након Мојковачке битке се вратио кући, где је умро [[1917]]. године. Током аустроугарске окупације, њихова кућа била је стално на мети окупатора, због чега је неколико пута пљачкана, а на крају и запаљена. У страху да окупатори из освете не убију Арса, сестре и блиску рођаци су га скривали по пиперским пећинама.<ref name="montenegrina">{{Cite web|url=http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/arso_jovanovic_vojskovodja_s_oreolom_mucenika_i_matovic.html|title=Ivan Matović: Arso R. Jovanović — Vojskovođa s oreolom mučenika|website=montenegrina.net|date=n.d.}}</ref>

=== Школовање и војна служба 1925—1938. ===
Упркос тешким материјалним приликама, у поратном периоду, мајка Зорка је успела да ћеркама обезбеди основно, а сину средње образовање. Уз помоћ, мајчиних рођака, код којих је становао у Подгорици, завршио је тамошњу гимназију. Иако је размишљао да упише права, након конкурса за пријем до 380 питомаца у 53. класу Ниже војне академије, објављеног у ''Службеном војном листу'', марта 1925. определио се за војни позив. Схватајући ово као јединствену прилику за бесплатним образовањем, заједно са још девет школских другова се јавио на конкурс. На Нижој школи [[Војна академија Универзитета одбране у Београду#Војна академија|Војне академије]] у Београду школовао се од [[1. октобар|1. октобра]] 1925. до [[1. април]]а 1928. године. Са одличним оценама из свих предмета, био је 12 на ранг листи, а 22 у целој класи од 358 питомаца. По завршетку школовања добио је чин [[Пешадија|пешадијског]] [[потпоручник]]а, а након чега је постављен за водника ([[командир]] [[вод]]а) у 10. пешадијском пуку у Сарајеву, седишту босанске дивизијске области.<ref name="montenegrina" />

[[Датотека:Sarajevo in 1934.jpg|250px|мини|десно|Сарајево средином 1930-их]]
У пролеће [[1930]], након завршене 55. класе Ниже школе Војне академије, у Сарајево је дошао потпоручник [[Павле Ђуришић]], са којим се Арсо брзо зближио и био добар друг. У јесен 1932. уписао је Вишу школу Војне академије, коју је завршио 1934. године. Током двогодишњег школовања изучавао ратне вештине на три нивоа — решавање задатака из [[Војна тактика|тактике]] и оператике, учешће у командантским путовањима широм националног ратишта, изучавање [[Војна историја|војне историје]] и [[Географија|географије]]. Унапређен у чин [[поручник]]а, вратио се у Сарајево, на дужност командира питомачке чете у Школи резервних пешадијских официра. Како је Ђуришић током Арсовог школовања био прекомандован у [[Беране]], Арсо је након повратка у Сарајево почео да се дружи са потпоручницима [[Милован Шарановић|Милованом Шарановићем]] и [[Петар Перо Ћетковић|Пером Ћетковићем]]. На слави 10. пешадијског „таковског” пука, за Цвети 1935, Арсо је као најбољи водник у пуку одликован [[Медаља за ревносну службу (1913)|Златном медаљом за ревносну службу]].<ref name="montenegrina" />

=== Војна служба 1939—1941. ===
Током рада са питомцима Школе резервних официра, углавном студентима, био је веома професионалан, али је умео да стане иза својих питомаца, брани њихово достојанство и заштити их од малтретирања претпостављених. Овакав начин рада створио му је велики углед код питомаца, који су га ценили као образованог официра и културног и достојанственог човека. Иако добар официр, Арсо је био дубоко незадовољан стањем у [[Југословенска војска|Југословенској војсци]], јер је официрски кор био подељен на англофиле, [[Русофилство|русофиле]] и [[Германофилија|германофиле]]. Чин [[капетан]]а добио је [[18. јануар]]а [[1938]], а у чин [[Капетан прве класе|капетана прве класе]] унапређен је [[20. децембар|20. децембра]] исте године. Потом је наредне године постављен на дужност команданта Школског батаљона у Пешадијској школи активних официра. Ова дужност сматрана је привилегијом и добром препоруком за уздизање, јер је био командант вежби, које су биле круна обуке, а нарочито тактичке вежбе с бојним гађањима (ТВБГ), уз учешће [[Артиљерија|артиљерије]] и [[Ваздухопловство#Војно ваздухопловство|авијације]]. Током 1939. објавио је књигу ''Тактика пјешадијског батаљона'', а у новембру био примљен на Допунски течај Више школе Војне академије, који је завршио 1940. године.<ref name="montenegrina" />

У време школовања на Допунском течају, сматрајући да ће након његовог завршетка бити прекомандован у Главни генералштаб, своју породицу је преселио у [[Београд]], у [[Улица Голсвордијева|Голсвортијеву улицу]]. Током школске 1939/40. изучавао је све новитет у војној науци, посебно наоружање и ратну технику и њихову примену у [[Шпански грађански рат|Шпанском грађанком рату]], [[Италијанска инвазија Албаније|италијанској инвазији у Албанији]], [[Грчко-италијански рат|Грчко-италијанском рату]] и [[Други светски рат|Другом светском рату]], који је почео септембра 1939. нападом [[Нацистичка Њемачка|Трећег рајха]] на [[Друга пољска република|Пољску]]. Како су режими у [[Краљевина Мађарска|Краљевини Мађарској]], [[Краљевина Румунија|Краљевини Румунији]] и [[Краљевина Бугарска|Краљевини Бугарској]] почели да пактирају са [[Адолф Хитлер|Хитлером]], све више се осећало да ће рат бити неизбежан и за [[Краљевина Југославија|Краљевину Југославију]]. О неизбежности рата, као и о спремности Југословенске војске за отпор, Арсо и његов колега Милутин Шушовић разговарали су са својим наставником и генералштабним [[Бригадни генерал|бригадним генералом]] [[Милан Зеленика|Миланом Зелеником]],{{напомена|Због сталних сугестија надлежнима у Главном генералштабу, у вези са ратним планом, Зеленика је био премештен за наставника на Војној академији. У току Априлског рата 1941. налазио се на дужности начелника Штаба Треће армије. Након капитулације одведен је у заробљеништво у [[Норвешка|Норвешку]], где се држао патриотски, па након повратка у Југославију 1945. примљен у Југословенску армију и био именован за оснивача Војноисторијског института.<ref name="montenegrina" />}} бившим официром [[Аустроугарска војска|Аустроугарске војске]], који је завршио Ратну школу у [[Беч]]у, а у Југословенској војсци био цењен као истакнути војни аналитичар. Као добар познавалац ратне доктрине [[Вермахт]]а, Зеленика је двојици млађих колега рекао да је напад на Југославију неминовност и да му се треба супротставити свим снагама, са оним делом народа који је спреман да се бори.<ref name="montenegrina" />

[[Датотека:TrgRepublike1934.jpg|лево|мини|250п|Београд 1930-их]]
Поред Зеленике, о могућем рату, Арсо је разговарао са бригадним генералом [[Љубо Новаковић|Љубом Новаковићем]], који је у пролеће 1940. именован за команданта Зетске дивизијске области. Како је од раније био близак са Новаковићем, позвао га је у свој дом, где су разговарали. Током разговора, Новаковић је изразио спремност да са трупама, којима ће командовати у Црној Гори, брани домовину, уверен да ће се хиљаде младих одлучно одупрети агресији из скадарског правца и да ће у офанзивној операцији пробити до [[Валона|Валоне]].{{напомена|У току Априлског рата 1941. генерал Новаковић командовао је Комским одредом и ослањајући се на крила Зетске и Косовске дивизије на албанском фронту постигао успех продирући до надомак [[Скадар|Скадра]].<ref name="montenegrina" />}} Арсо је дубоко веровао у Новаковићеве ставове и сматрао да ће официри и подофицири, који су васпитани на традицијама ослободилачких ратова, јуначки борити.<ref name="montenegrina" />

Новембра 1940. решењем министра војног [[Петар Пешић|Петра Пешића]], а на основу предлога управника Војне академије [[Марко Михаиловић|Марка Михаиловића]] и мишљења Генералштабне комисије, заједно са тројицом свршених слушалаца Више ваздухопловне ратне школе у [[Париз]]у и двадесетчетворицом слушалаца Допунског течаја у Београду, Арсо је примљен за приправника за генералштабну струку и преведен на припрему у Главни генералштаб. Заједно са њим тада су примљена и двојица његових саплеменика из Пипера — пешадијски капетан Милутин Шушовић и артиљеријски капетан Јовица Бољевић.{{напомена|У току Народноослободилачког рата Шушовић, Бољевић и Јовановић су се нашли на три различите стране — Шушовић је заробљен у току Априлског рата, а након рата је био [[пуковник]] [[Југословенска народна армија|ЈНА]]; Јовановић се прикључио [[Народноослободилачка војска Југославије|партизанима]], а Бољевић [[Југословенска војска у отаџбини|четницима]] и погинуо је 1942. у борби против партизана.<ref name="montenegrina" />}} У складу са Уредбом о Главном генералштабу и генералштабној струци, одабрани официри су требало да у својству приправника остану 14 месеци, од којих два у командама војних округа на пословима мобилизације. Програм припрема реализовао се под непосредним руководством начелника Оперативног одељења дивизијског генерала Радивоја Јанковића{{напомена|Јанковић и [[Александар Цинцар-Марковић]] су као Опуномоћеници Врховне команде били потписници капитулације Југословенске војске [[17. април]]а 1941. у [[Београд]]у.<ref>{{Cite web|url=http://www.nspm.rs/hronika/na-danasnji-dan-aleksandar-cincar-markovic-i-general-radivoje-jankovic-potpisali-akt-o-kapitulaciji-kraljevine-jugoslavije.html|title=На данашњи дан — 17. април|website=nspm.rs|date=17. 04. 2014.}}</ref>}} Да није дошло до почетка [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата у Југославији]], Арсо и други приправници би након 14 месеци припреме, добили још два месеца за спремање коначних испита из тактике, стратегије и генералштабне струке. Према ''Закону о устројству Војске и Морнарице'' требало је да [[1. април]]а 1942. буде унапређен у чин пешадијског [[мајор]]а, али је услед ратних околности, [[Официрски чинови НОВЈ|Указом о првим официрским чиновима у НОВЈ]] [[1. мај]]а 1943, као начелник [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Врховног штаба НОВ и ПОЈ]], унапређен у чин [[генерал-мајор]]а НОВЈ.<ref name="montenegrina" />

=== Априлски рат и окупација ===
Приступање [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] [[Тројни пакт|Тројном пакту]], које је потписала [[Друга влада Драгише Цветковића|Влада Цветковић-Мачек]], изазвала је оштре реакције официра [[Југословенска војска|Југословенске војске]], који су [[Хронологија радничког покрета и КПЈ март 1941.#27. март|27. марта 1941.]] извели војни пуч. Овим чином, поред Владе, збачен је и кнез-намесник [[Павле Карађорђевић]], а малолетни краљ [[Петар II Карађорђевић|Петар II]] доведен на престо. Одмах након војног пуча, Арсо се нашао у групи генералштабних официра, који су по наређењу генерала [[Милутин Николић|Милутина Николића]] радили на детаљној разради неких елемената раније усвојеног ратног плана „Р-41”. Готово даноноћно од [[28. март]]а до [[4. април]]а радио је на ратном плану, а [[5. април]]а је отишао у [[Сарајево]], где је према ратном распореду требао да прими команду над Ђачким батаљоном. Овај батаљон био је подређен Другој Групи армија генерала [[Драгослава Миљковића]]. Имао је задатак да дејствује на правцу Сарајево—[[Травник]].<ref name="montenegrina" />

[[Датотека:Bundesarchiv Bild 146-1975-036-24, Jugoslawien, serbische Gefangene.jpg|250px|мини|десно|Предаја војника Југословенске војске, након капитулације у Априлском рату]]
Сутрадан по његовом доласку, [[Хронологија радничког покрета и КПЈ април 1941.#6. април|6. априла 1941.]] почето је општи [[Априлски рат|напад Сила осовине на Југославију]]. Како није могао да ступи у контакт са јединицом, ставио се на располагање Команди одбране Сарајева, где је предводио јединице које су град штитиле од усташких група и обезбеђивале железнички транспорт према југу. Тек [[14. април]]а успео је да ступи у контакт са Ђачким батаљоном, а након преузимања команде кренуо је у помоћ разбијеним деловима Четврте армије генерала [[Петар Ј. Недељковић|Петра Недељковића]]. Сутрадан [[15. април]]а, стигли су у рејон Травника, непрекидно тукући се са усташким групама. Истог дана, наступајући са истока, од [[Зворник]]а ушла је немачка 16. моторизована, а увече након сламања отпора јединица Југословенске војске, код [[Добој]]а и 14. оклопна дивизија. Истог дана, краљ и чланови [[Влада Душана Симовића|Владе генерала Симовића]] напустили су земљу, а сутрадан генерал [[Радивоје Јанковић]] и [[Александар Цинцар Марковић]] потписали су капитулацију Југословенске војске. Након слома фронта код Сарајева и вести о капитулацији, не желећи да се преда окупатору, запутио се са групом официра ка [[Никшић]]у и [[Подгорица|Подгорици]].<ref name="montenegrina" />

Након окупације, у родној Завали окупила се читава његова породица. Иако окружен породицом, Арсо је био потиштен због брзе пропасти војске и окупације. Размишљао је о неизвесној судбини његових ћерки и подсећао се тешких дана свог одрастања током аустроугарске окупације. Често се сећао речи генерала Зеленике да изгубљена битка, не значи и изгубљени рат и настојао да се повеже са другим официрима из Пипера. Кретао се опрезно, како не би привукао на себе пажњу италијанских окупатора и састајао са поверљивим људима. У дому Милоша Тодоровића, официра бивше Црногорске војске, у селу [[Мрке]], сусрео се са двојицом [[потпоручник]]а, са којима је разговарао о разлозима за брзу капитулацију. Током расправе, причало се о издаји, а они су почели да алудирају и на његову личну одговорност, пошто је био генералштабни официр. Потпоручници су га потом убеђивали да ће уколико [[Нацистичка Њемачка|Немачка]] нападне [[Совјетски Савез]], [[Црвена армија]] брзо доћи до [[Берлин]]а. Арсо није прихватао такво мишљење, али се том приликом повезао са домаћиновим сином [[Војин Тодоровић|Војином Тодоровићем]], студентом права и чланом [[Комунистичка партија Југославије|Комунистичке партије]].<ref name="montenegrina" />

Посредством заједничког рођака, крајем [[Хронологија Народноослободилачке борбе јун 1941.|јуна 1941.]] у [[Веље Брдо|Вељем Брду]] се сусрео са [[Блажо Јовановић|Блажом Јовановићем]], руководиоцем Војне комисије при [[Савез комуниста Црне Горе|Покрајинским комитету КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак]]. Разговарали су Априлском рату и разлозима брзе пропасти Краљевине Југославије, о околностима насталим након [[Операција Барбароса|напада на Совјетски Савез]], као и о припремама за оружани устанак. Током разговора, Арсо се распитивао о судбини официра родом из [[Кучи|Куча]], [[Бјелопавлићи|Бјелопавлића]], [[Зета (област)|Зете]] и [[Љешанска нахија|Љешљанске нахије]], а од Блажа је сазнао да се на вези са комунистима већ налазе официри — [[Васо Вукичевић]], [[Велимир Терзић]], [[Петар Перо Ћетковић|Перо Ћетковић]], [[Јован Вукотић]], [[Ђорђије Лашић]], [[Павле Ђуришић]] и др. Потом су разговарали о групи официра из [[Пипери|Пипера]] и Куча, као и могућности њиховог повезивања и укључивању у предстојећу борбу против окупатора. Тада је договорено да Арсо напише писмо својим пријатељима и поузданим колегама из војних школа и службе, које ће партијски курири однети на означене адресе.<ref name="montenegrina" />

=== Устанак у Црној Гори 1941. ===
Као генералштабни официр, Арсо Јовановић одмах је укључен у припреме за организовање устанка у Црној Гори. Према инструкцијама Војног комитета Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак, заједно са мајором Вукчевићем и капетаном [[Велимир Терзић|Терзићем]], радио је на изради документа о начину војног организовања и извођењу будућих борбених дејстава. Својим генералштабним знањем знатно је утицао да ова група, на основу анализе војно-политичке ситуације у Црној Гори, формулише своју замисао — у погодном тренутку подићи читав народ на оружани устанак; устанак би почео изненада и истовремено на читавој територији Црне Горе нападом на непријатељске гарнизоне како би отежао маневар окупаторских трупа; формирати устаничке [[Чета|чете]], [[батаљон]]е и [[Бригада|бригаде]] по угледу на организацију [[Црногорски комити|Црногорске војске]] из 1916. године. Овај „официрски концепт” подразумевао је темељне и трајније припреме устаничке војске, али се комунистима журило у устанак, због позива [[Коминтерна|Коминтерне]] на помоћ [[Совјетски Савез|Совјетском Савезу]], након напада [[Силе Осовине|Сила Осовине]].<ref name="montenegrina" />

[[Датотека:Spomenik Partizanu Borcu.JPG|200px|мини|лево|[[Споменик Партизану-борцу]] у [[Подгорица|Подгорици]]]]
Од [[Хронологија Народноослободилачке борбе јул 1941.#13. јул|13. јула 1941]], када је избио [[Тринаестојулски устанак]] у Црној Гори, налазио се на положајима устаничких чета из [[Пипери|Пипера]], [[Љешанска нахија|Љешљана]], [[Бјелопавлићи|Бејлопавлића]], [[Кучи|Куча]], Жећана. Обилазећи устаничке положаје, сусрео је велики број официра бивше [[Југословенска војска|Југословенске војске]], који су се укључили у устанак — на Крњичкој Каменци мајора Васа Вукчевића; на прилазима блокираног [[Даниловград]]а мајора Милована Лековића, капетана Петра Шалетића и поручника [[Милован Шарановић|Милована Шарановића]]; код [[Подгорица|Подгорице]] капетане Велимира Терзића и [[Божо Лазаревић|Божа Лазаревића]] и поручнике Дукљана Вукотића и [[Петар Радевић|Петра Радевића]]. Мало ко од 400 активних официра и подофицира из Црне Горе, који су се након [[Априлски рат|Априлског рата]] вратили у завичај, изостао је из Тринаестојулског устанка. Као човек од поверења Покрајинског комитета КПЈ, Арсо је најпре био војни саветник, а [[Хронологија Народноослободилачке борбе јул 1941.#18. јул|18. јула 1941.]] када је формирана [[Главни штаб НОВ и ПО Црне Горе и Боке|Привремена врховна команда националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак]] постављен је за њеног команданта, чиме је постао командант свих устаничких трупа. На дужности [[Политички комесар|политичког комесара]] Привремене врховне команде налазио се делегат ЦК КПЈ [[Милован Ђилас]], а чланови су били — политички секретар ПК КПЈ [[Божо Љумовић]], организациони секретар ПК КПЈ [[Блажо Јовановић]], секретар ПК СКОЈ [[Будо Томовић]], секретар ОК КПЈ за Цетиње [[Бајо Секулић]]. Пре одлуке да Арсо буде [[командант]] устаничких трупа, Милован Ђилас и Блажо Јовановић, по Арсовом наговору, разговарали су са пуковником [[Бајо Станишић|Бајом Станишићем]], али је он одбио да буде командант и предложио Арса. Након Станишићевог одбијања, Арсо је предложио старијег по чину, генералштабног мајора [[Ђорђије Лашић|Ђорђија Лашића]], али се он налазио предалеко, са устаницима код [[Андријевица|Андријевице]], па је избор пао на Јовановића.<ref name="montenegrina" />

Након постављања на командантску дужност, понет оптимизмом устаничких маса, израдио је план ослобођења Подгорице, али је убрзо дошло до контраофанзиве италијанских снага, под командом генерала [[Алесандро Пирцио Бироли|Пирциа Биролија]]. У налету борбених кола и казнених експедиција, распали су се устанички положаји око Подгорице, па је [[25. јул]]а 1941, заједно са Милованом Ђиласом, пошао ка васојевићким устаницима. Тада се сусрео са официрима Андријом Весковићем, Ђорђијем Лашићем и [[Павле Ђуришић|Павлом Ђуришићем]] и са њима се потпуно и заувек разишао око питања пружања одлучног отпора окупаторским нападним колонама. Након слома устанка, дошао је у [[Радовче]], код Подгорице, где се налазила Привремена врховна команда. Веома емотивно је доживео слом устанка услед италијанске офанзиве, током које је било ангажовано 130.000 војника. У току устаничких дана, јула 1941, на препоруку [[Савез комуниста Црне Горе|Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак]] примљен је у чланство [[Комунистичка партија Југославије|Комунистичке партије Југославије]] (КПЈ).<ref name="montenegrina" />

После слома устанка, ангажовао се на реорганизацији устаничких јединица. Како би народу показао да устаничке јединице и даље постоје, предложио је Миловану Ђиласу и Божу Љумовићу извођење једне озбиљније оружане акције, која би одјекнула и поново дигла на ноге Црну Гору. Детаљно је испланирао акцију на Јелином Дубу, али је у међувремену 14. октобра, заједно са [[Митар Бакић|Митром Бакићем]] пошао у [[Ужице]] на реферисање [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Врховном штабу НОПОЈ]]. На путу за Ужице, придружили су им се чланови прве савезничке војне мисије, у којој су били капетан [[Бил Хадсон]] и мајори [[Захарије Остојић]]. Након пет дана путовања стигли су у Ужице, где су добили вест о успешно извршеној акцији црногорских партизана на Јелином Дубу [[Хронологија Народноослободилачке борбе октобар 1941.#18. октобар|18. октобра 1941.]] године. Током разговора са Врховним командантом НОПОЈ [[Јосип Броз Тито|Јосипом Брозом Титом]] договорено је да се формира један јачи црногорски одред (јачине 2.500—3.000), који би прешао у Србију и помогао тамошњим партизанима у борбама које су вођене током [[Прва непријатељска офанзива|Прве непријатељске офанзиве]].
<ref name="montenegrina" />{{sfn|Tito 7|1981|p=169}}{{sfn|Tito 7|1981|p=253}}{{sfn|Живковић|2019|p=144}}

Заједно са Јовановићем, у Црну Гору је из Ужица пошао [[Иван Милутиновић]], нови делегат ЦК КПЈ и Врховног штаба, који је требало да замени Милована Ђиласа. Одмах по доласку, Милутиновић је 24. октобра 1941. извршио реорганизацију Привремене врховне команде и по одлукама [[Саветовање у Столицама|саветовања у Столицама]] формирао [[Главни штаб НОВ и ПО Црне Горе и Боке|Главни штаб НОП одреда Црне Горе и Боке]]. Нови командант Главног штаба био је Милутиновић, а Арсо је преузео дужност начелника Главног штаба. Након формирања Главног штаба, отпочео је рад на организовању [[Црногорски НОП одред за операције у Санџаку|Црногорског НОП одреда за операције у Санџаку]], који је формиран [[15. новембар|15. новембра]] 1941. године. Овај одред, састављен од девет батаљона и 34 чете, имао је 3.690 бораца. Командант Главног штаба размишљао је првобитно да команду над овим одредом препусти бившем шпанском добровољцу [[Пеко Дапчевић|Пеку Дапчевићу]], али се због озбиљности операције ипак определио за Арса Јовановића. Поред команданта, Штаб Одреда сачињавали су политички комесар [[Бајо Секулић]], заменик команданта [[Радован Вукановић]] и заменик политичког комесара [[Бошко Ђуричковић]].<ref name="montenegrina" />{{sfn|Tito 8|1981|p=221}}

[[Датотека:Komandant Tito.jpg|200px|мини|десно|Врховни командант НОПОЈ [[Јосип Броз Тито]]]]
После формирања одреда, почео је марш-маневар батаљона, који су се налазили у разним крајевима Црне Горе. До [[26. новембар|26. новембра]] сви батаљони су се окупили у рејону села [[Његувођа]], код [[Жабљак]]а, одакле су кренули ка [[Пљевља|Пљевљима]]. Штаб Црногорско-санџачког одреда донео је сутрадан одлуку о нападу на Пљевља, у складу са предлогом Главног штаба НОПО Црне Горе и Боке да се пре слања одреда у западну Србију изврше напади на окупаторске гарнизоне у Пљевљима и [[Прибој]]у, надајући се богатом ратном плену.{{sfn|Живковић|2019|p=144}} [[Пљеваљска битка|Напад на Пљевља]], у коме се налазила команда Пете алпске дивизије „Пустерија”, извршен је [[Хронологија Народноослободилачке борбе децембар 1941.#1. децембар|1. децембра 1941.]] године. У току напада Арсо је командовао Источном групом батаљона, коју су сачињавали Комски и Језеро-горански батаљон. Град је био скоро освојен, али је силовит италијански противнапад, приморао партизане да се повуку. У неуспелом нападу, Црногорски НОП одред имао је 237 мртвих и 270 рањених бораца.{{sfn|Живковић|2019|p=159}} Након напада, јединице одреда су се повукле од Пљеваља и од пута Пљевља—Пријепоље. Неуспех у нападу на Пљевља и велики губици, као и вести о немачкој офанзиви у Србији, губитку слободне територије у западној Србији и повлачењу главнине партизанских снага, неповољно су утицали на велик број бораца Црногорско-санџачког одреда, који су одлучили да се врате у своје крајеве, па је у одреду остало само 700 бораца.{{sfn|Tito 8|1981|p=221}}<ref name="montenegrina" />

=== У Врховном штабу 1941—1942. ===
Након сазнања о неуспеху црногорских партизана приликом [[Пљеваљска битка|напада на Пљевља]], [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Врховни штаб НОП одреда Југославије]] позвао је Арса на реферисање. У [[Дренова (Пријепоље)|Дренову]], код [[Пријепоље|Пријепоља]], где се налазио Врховни штаб, стигао је 12. децембра. Током разговора са Врховним командантом [[Јосип Броз Тито|Јосипом Брозом Титом]], поднео је усмени извештај о неуспелом нападу на Пљевља и стању у [[Црногорски НОП одред за операције у Санџаку|Црногорском НОП одреду]], након чега је добио задатак да део својих снага, који су се налазиле око [[Пљевља|Пљеваља]], упути на десну обалу [[Лим (река)|Лима]] у рејон источно од [[Пријепоље|Пријепоља]], како би тамо, са партизанским јединицама из Србије, блокирале тамошњи италијански гарнизон и евентуално га заузеле.{{sfn|Tito 8|1981|p=223}} Штаб италијанске дивизије „Пустерија”, након напада на Пљевља, повукао је своје посаде из низа места у југоисточној Босни и Санџаку и груписао их у већим гарнизонима у Пљевљима, Пријепољу, [[Прибој]]у и [[Вишеград]]у, док је места из којих се повукао предао четницима.{{sfn|Tito 8|1981|p=227}} Врховни штаб НОПОЈ тада је донео одлуку да своје јединице пребаци на простор који су Италијани напустили, па је наредио Арси Јовановићу да ослободи [[Рудо]]. Предводећи борце батаљона „18. октобар”, без борбе је [[Хронологија Народноослободилачке борбе децембар 1941.#17. децембар|17. децембра 1941.]] заузео Рудо, из кога су се под налетом партизанских снага повукли четници. Два дана потом, у Рудо је стигао Врховни штаб, а [[Хронологија Народноослободилачке борбе децембар 1941.#21. децембар|21. децембра 1941.]] у њему је формирана прва партизанска бригада — [[Прва пролетерска ударна бригада|Прва пролетерска народноослободилачка ударна бригада]]. Одлука о формирању бригаде донета је [[Хронологија Народноослободилачке борбе децембар 1941.#7. децембар|7. децембра 1941.]] на седници [[Политбиро ЦК КПЈ|Политбироа ЦК КПЈ]] у Дренови,{{sfn|Tito 8|1981|p=287}} а на њеној реализацији, након ослобођења Рудог, радили су Арсо и његов друг, капетан [[Петар Перо Ћетковић|Перо Ћетковић]]. Они су детаљно разрадили организацију и формацију прве партизанске оперативне јединице. У састав новоформиране бригаде ушле су јединице из Црногорског НОП одреда, па је он био расформиран. Арсо је тада задржан у Врховном штабу, где је био предвиђен за дужност начелника Штаба.<ref name="montenegrina" />{{sfn|Tito 8|1981|p=22}}{{sfn|Tito 8|1981|p=290}}

Након формирања прве партизанске бригаде, као и плана за формирање других бригада, у Врховном штабу јавила се потреба за оперативним официром, чији би задатак био да прикупља податке, анализира ситуацију, предлаже одлуке и усвојено доследно спроводи. [[Народноослободилачка војска Југославије|Партизанска војска]] оскудевала је у образованом официрском кадру, па је Тито одлучио да на ову функцију именује генералштабног официра Арса Јовановића. Иако сам веома скромног војног образовања, Тито га је још приликом првог сусрета у Ужицу, проценио као дисциплинованог официра са високим војним образовањем, спремног за преузимање високе војне дужности.<ref name="montenegrina" /> Привремену команду над новоформираном бригадом, имао је Врховни штаб, који је [[24. децембар|24. децембра]] Арса и [[Политички комесар|политичког комесара]] бригаде [[Филип Кљајић|Филипа Кљајића]] упутио да са Првом пролетерском крену ка [[Романија|Романији]], где су се повезали са [[Романијски партизански одред|Романијским одредом]]. Током боравка у [[Подроманија|Подроманији]], у бригаду је дошао [[Коча Поповић]] који је потом преузео команду над бригадом.{{sfn|Tito 8|1981|p=233}} Током боравка на Јахорини, Врховни командант је [[Хронологија Народноослободилачке борбе јануар 1942.|22. јануара 1942.]] Арса званично именовао за начелника Врховног штаба НОП и ДВЈ.{{sfn|Tito 8|1981|p=132}} Убрзо потом, након добијања вести о [[Фоча у Народноослободилачкој борби|ослобођењу Фоче]], Врховни штаб прелази у ово место из кога је наредна четири и по месеца било центар слободне територије, са које се руководило [[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачком борбом]].<ref name="montenegrina" />

Током постојања ''Фочанске републике'' Арсо је даноноћно радио на спровођењу одлука највишег и војно-политичког руководства [[Народноослободилачки покрет Југославије|Народноослободилачког покрета]] (НОП), као и усмеравању борбених акција партизанских јединица. Упоредо са овим, радио је и на изради разних значајних војних докумената, међу којима је и ''Статут пролетерских бригада''. Писао је предлоге текстова о војној дисциплини, организацији, формацији и субординацији јединица. Почетком фебруара 1942. радио је на изради формације Главне интендантуре, а потом на изради наређења за мобилизацију војних обвезника и упутства за одбрану слободне територије и обезбеђење мира у позадини. Организовао је и усмеравао борбена дејства седам одреда [[Добровољачка војска Југославије|Добровољачке војске Југославије]] и предлагао команданте и начелнике Штабова ових одреда. Из фочанског периода Врховног штаба сачувано је 97 докумената које је писао, од којих се истиче наређење за обавезно извођење војностручне наставе, са посебном обавезом обуке штабова на свим нивоима. Током војностручне наставе вршена је обука у руковању немачким и италијанским аутоматским наоружањем, организовање курсева прве помоћи за болничарке и бојних гађања за борце из омладинских чета и др.<ref name="montenegrina" />

=== Послератни период и погибија ===
После ослобођења [[Југославија|Југославије]], Арсо Јовановић се налази на функцији [[Начелници Генералштаба Војске Југославије#Начелници Генералштаба ЈНА (1945—1992)|Начелника Генералштаба]] [[Југословенска народна армија|Југословенске армије]] (ЈА). Марта 1946. налазио се у групи официра ЈА који су отишли на школовање у [[Москва|Москву]]. Док је био на школовању заједно са [[Пеко Дапчевић|Пеком Дапчевићем]] [[16. децембар|16. децембра]] [[1947]]. године, унапређен је у чин [[генерал-пуковник]]а.<ref name="Borba">{{cite web|url=https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp%7Cissue:UB_00064_19471222%7Cpage:1%7Cquery:%D1%92%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%81%20%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD|title=Унапређење генерала и адмирала Југословенске армије|date=22. 12. 1947|publisher=Borba}}</ref> Након завршене [[Војна академија Ворошилов|Више војне академије „Ворошилов”]], јуна 1948. вратио се у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Југославију]] и постављен је на место начелника [[Виша војна академија ЈНА|Више војне академије ЈА]].{{sfn|Иветић|2000|pp=56}} После доношења [[Информбиро|Резолуције Информбироа]], Арсо се изјаснио за Резолуцију и заједно са [[пуковник]]ом [[Владо Дапчевић|Владом Дапчевићем]] и [[генерал]]ом [[Бранко Петричевић|Бранком Петричевићем]], решио је да побегне у [[Социјалистичка Република Румунија|НР Румунију]]. Под изговором да иду у лов, увече [[11. август]]а 1948. године, покушали су да пребегну преко југословенско-румунске границе, али је бекство осујећено наиласком на граничну патролу. Том приликом су погинули Арсо Јовановић и њихов водич, управник државног пољопривредног добра Светолик Арбајац. Генерал Петричевић се вратио у Београд, где је пробао да представи догађај као ловачки излет, али је убрзо ухапшен.{{sfn|Ђилас|1991|p=177}}

У народу је постојала снажна сумња у овакав сценарио, па су се могле чути различите друге верзије овог догађаја, које су доводиле у питању званичну.

Носилац [[Партизанска споменица 1941.|Партизанске споменице 1941.]] и више других високих [[Одликовања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије|југословенских одликовања]], међу којима су — [[Орден југословенске заставе]] првог реда, два [[Орден партизанске звезде|Ордена партизанске звезде првог реда]], [[Орден заслуга за народ]] првог реда, [[Орден братства и јединства]] првог реда и два [[Орден за храброст|Ордена за храброст]]. Носилац је и совјетских [[Орден Суворова|Ордена Суворова првог степена]] и [[Орден Кутузова|Ордена Кутузова]]. Од одликовања Краљевине Југославије, носилац је [[Орден Круне|Ордена југословенске круне петог реда]] и [[Медаља за ревносну службу (1913)|Златне медаље за ревносну службу]].

Бавио се војном публицистиком и осим књиге ''Тактика пјешадијског батаљона'' из 1939. године, написао је преко 30 стручних радова, од чега чак 17 током [[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачког рата]].{{sfn|Иветић|2000|pp=62}}

Од 1934. био је у браку са Ксенијом Сенком, пореклом из трговачке породице Вујић из [[Никшић]]а, која је у Сарајеву радила као чиновник. У овом браку су рођене две ћерке — Убавка, рођена [[1936]]. у Сарајеву и Зорка Зоја, рођена 1940. у Београду. Сестра [[Миљуша Јовановић]] (1917—1991), била је такође учесница [[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачког рата]] од 1941, а касније је као присталица Информбироа била затварана у [[Затвор Голи оток|затвору на Светом Гргуру]].<ref name="montenegrina" />

== Фото-галерија ==
<center><div style="text-align:center;font-size:85%;"><gallery mode="packed-hover" heights="165" widths="125">
Датотека:Arso Jovanović, Mitar Bakič and Ivan Milutinović.jpg|Арсо Јовановић, први слева, [[Иван Милутиновић]] и [[Митар Бакић]], 1942.
Датотека:Vladimir Popović, Ivan Rukavina, Arso Jovanović, Savo Orovič, Milovan Đilas and Pavle Ilič.jpg|Арсо Јовановић (трећи с лева) са војним и политичким руководиоцима НОВ и ПОЈ, 1942.
Датотека:Drugi kongres USAOJ-a u Drvaru.jpg|Арсо Јовановић (четврти с десна) на Другом конгресу [[Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије|УСАОЈ]] 1944.
Датотека:Visit of Field-Marshal Alexander to Belgrade.jpg|Фелдмаршал [[Харолд Александер]] и Арсо Јовановић у разговору у Београду, 1945.
Датотека:Spomenica 1941.jpg|[[Партизанска споменица 1941.]]
</gallery></div></center>

== Напомене ==
{{напомене}}

== Референце ==
{{извори|30em}}

== Литература ==
{{Литература|2}}
* {{Cite book|ref={{harvid|Vojna enciklopedija 4|1972}}|title=[[Vojna enciklopedija]] tom -{IV}-|year=1971|publisher=|location=Beograd|id=}} {{COBISS|ID=42776071}}
* {{Cite book|ref={{harvid|Leksikon NOR 1|1980}}|title=[[Лексикон Народноослободилачког рата|Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945.]] tom -{I}-|year=1980|publisher=Narodna knjiga—Partizanska knjiga|location=Beograd—Ljubljana|id=}} {{COBISS|ID=49291527}}
* {{Cite book|ref={{harvid|Tito 7|1981}}|title=Josip Broz Tito sabrana djela — tom -{VII}-|year=1981|publisher=Izdavački centar „Komunist”|location=Beograd|isbn=}} {{COBISS|ID=75707660}}
* {{Cite book|ref={{harvid|Tito 8|1981}}|title=Josip Broz Tito sabrana djela — tom -{VIII}-|year=1981|publisher=Izdavački centar „Komunist”|location=Beograd|isbn=}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Ђилас|first=Милован|authorlink=Милован Ђилас|title=Власт и побуна|location=Београд|publisher=Књижевне новине|year=1991|id=}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Иветић|first=Велимир|year=2000|title=Начелници генералштаба 1876—2000|publisher=Новинско-информативни центар ВОЈСКА|location=Београд|id=}}
* {{cite journal|ref=harv|last=Живковић|first=Милутин|title=Битка за Пљевља 1. децембра 1941. године|journal=Војноисторијски гласник|date=|year=2019|volume=2|url=http://www.isi.mod.gov.rs/multimedia/dodaci/vig_2_2019_1585826820.pdf|publisher=Институт за стратегијска истраживања|location=Београд}}
{{Литература крај}}

{{Чланови Врховног штаба НОВ и ПОЈ}}
{{Истакнути Голооточани}}
{{Команданти ЈНА}}
{{Подножје|Биографија|Војска|Краљевина Југославија|Народноослободилачка борба|СФРЈ}}

{{СОРТИРАЊЕ:Јовановић, Арсо}}
[[Категорија:Рођени 1907.]]
[[Категорија:Умрли 1948.]]
[[Категорија:Подгоричани]]
[[Категорија:Официри Југословенске војске]]
[[Категорија:Учесници Априлског рата]]
[[Категорија:Официри и подофицири Југословенске војске у НОВЈ]]
[[Категорија:Југословенски партизани]]
[[Категорија:Чланови Врховног штаба НОВЈ]]
[[Категорија:Генерал-пуковници ЈНА]]
[[Категорија:Већници АВНОЈ-а]]
[[Категорија:Носиоци Ордена Југословенске круне]]
[[Категорија:Носиоци Партизанске споменице 1941.]]
[[Категорија:Вишеструко одликовани Орденом за храброст (СФРЈ)]]
[[Категорија:Носиоци Ордена белог лава]]
[[Категорија:Генерали НОВЈ]]
[[Категорија:Информбиро]]