Извор странице Душан Јерковић

{{друго значење|другу особу|[[Душан Јерковић (вишезначна одредница)]]}}
{{Херој М
| дидаскалија=ДУШАН ЈЕРКОВИЋ
| слика = Dusan Jerkovic.jpg
| опис_слике=Душан Јерковић
| датум_рођења = {{Датум рођења|1914|2|2}}
| место_рођења =[[Огар]], код [[Пећинци|Пећинаца]]
| држава_рођења =[[Аустроугарска]] 
| датум_смрти = {{Датум смрти|1941|11|29|1914|2|2}}
| место_смрти =[[Кадињача]], код [[Ужице|Ужица]]
| држава_смрти = [[Војна управа у Србији (1941—1944)|Подручје Војног заповедника у Србији]],<br>[[Нацистичка Њемачка|Нацистичка Немачка]]
| супруга= Јелица Јерковић
| професија=учитељ
| КПЈ=пре рата
| рат=[[Априлски рат]]<br>[[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачка борба]]
| НОБ=[[командант]] [[Ужички партизански одред|Ужичког партизанског одреда]]
| народни херој=[[25. септембар|25. септембра]] [[1944]]. 
}}
'''Душан Јерковић Уча''' ([[Огар]], код [[Пећинци|Пећинаца]], [[2. фебруар]] [[1914]] — [[Кадињача]], код [[Ужице|Ужица]], [[29. новембар]] [[1941]]) био је учитељ, учесник [[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачке борбе]] и [[народни херој Југославије]].

Потицао је из [[Браћа Јерковић|учитељске породице]]. Завршио је Учитељску школу у [[Шабац|Шапцу]] и до [[1936]]. године је радио као учитељ. Прву службу добио је у селу [[Јакаљ]], у ужичком крају. Због иступања против режима, заједно са супругом, такође учитељицом, био је [[1939]]. године премештен у село [[Факовићи|Факовиће]] у источној [[Босна|Босни]], где је службовао до почетка [[Други светски рат|Другог светског рата]]. Припадао је групи учитеља-комуниста која се окупљала у друштву „Вук Караџић“. Преко брата Небојше, такође учитеља повезао се са илегалном [[Савез комуниста Југославије|Комунистичком партијом Југославије]], чији је члан постао у годинама пред почетак рата.

[[Хронологија Народноослободилачке борбе јул 1941.|Јула 1941.]] године је прешао у рачански крај, где је учествовао у организовању устанка. Био је најпре командир Рачанске партизанске чете, а након бројних успешних акција ове чете, у којима се истакао као добар командант, али и личном храброшћу, био је [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1941.|септембра 1941.]] године постављен за команданта [[Ужички партизански одред|Ужичког партизанског одреда]]. Под његовом комадом овај одред је ослободио [[Бајина Башта|Бајину Башту]], [[Ивањица|Ивањицу]], [[Чајетина|Чајетину]], [[Пожега|Пожегу]] и [[Косјерић]]. Након ослобођења [[Ужице|Ужица]] и стварања [[Ужичка република|слободне територије]] радио је у граду, који је био седиште војног и политичког руководства [[Народноослободилачки покрет Југославије|Народноослободилачког покрета]] и центар из кога се руководило ослободилачком борбом у целој [[Југославија|Југославији]].

Учествовао је у одбрани партизанске слободне територије, нарочито у време [[Партизанско-четнички сукоб|партизанско-четничког сукоба]] у јесен [[1941]]. године. Када су у току завршних борби [[Прва непријатељска офанзива|Прве непријатељске офанзиве]], немачке снаге надирале из правца Бајине Баште ка Ужицу, Јерковић је [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1941.#29. новембар|29. новембра 1941.]] године командовао деловима Ужичког одреда и [[Раднички батаљон|Радничког батаљона]] у [[Битка на Кадињачи|борби на Кадињачи]], где је штићена одступница партизанским снагама и [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Врховном штабу]], који су се повлачили из Ужица. У овој борби погинуло је око 250 партизанских бораца, међу којима и њихов командант Душан Јерковић.

Након смрти Немци су његово тело, као и тело Вуколе Дабића, ради застрашивања становништва изложили у центру Ужица, а потом су их спалили на брду [[Партизанско спомен-гробље на Доварју у Ужицу|Доварју]]. За народног хероја проглашен је [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1944.#25. септембар|25. септембра 1944.]] године. Неколико основних школа у [[Србија|Србији]] носи његово име, као и насеље „[[Браће Јерковић]]“ у [[Београд]]у, које је добило име по њему и његовом старијем брату [[Небојша Јерковић|Небојши Јерковићу]], који је био командант [[Мачвански партизански одред|Мачванског партизанског одреда]].

== Биографија ==

=== Детињство и школовање ===
Рођен је [[2. фебруар]]а [[1914]]. године у селу [[Огар]]у, код [[Пећинци|Пећинаца]] у [[Срем]]у.{{sfn|Народни хероји|1982|p=325}} Потицао је из учитељске породице. Његов отац Милан Јерковић, рођен је [[1886]]. године у селу [[Катиновац]], код [[Вргин Мост]]а, на [[Кордун]]у. Учитељску школу завршио у [[Петриња|Петрињи]] и [[1910]]. године је био постављен за учитеља у Огару. У браку са Анђелијом, рођеном [[1886]]. године у селу [[Свилош]]у, на [[Фрушка гора|Фрушкој гори]], добио је петорицу синова — Бору, Небојшу, Душана, Угљешу и Александра. За време [[Први светски рат|Првог светског рата]], породица је била у избеглиштву код мајчине породице у Свилошу, а [[1918]]. године се вратила у Огар. Душанова мајка Анђелија се потом разболела и умрла исте године, па се његов отац поново оженио — учитељицом Милицом, која је од 1918. године била на служби у Огару и с њом је добио још два сина Немању и Синишу и ћерку Мирјану.{{sfn|Зоркић|1971|p=10}}{{sfn|Зоркић|1971|p=16}}

У основну школу Душан је пошао [[1922]]. године, а учитељица му је била помајка Милица. Пошто је имао доста деце отац Милан је морао размишљати о њиховој будућности па је одлучио да двојица његових синова — [[Небојша Јерковић|Небојша]] и Душан буду учитељи. Када је [[1926]]. године Душан завршио основну школу, Милан је добио премештај у село [[Буђановци|Буђановце]], код [[Рума|Руме]]. Премештај је тражио још раније како би био што ближи железничкој прузи Рума-Шабац и на тај начин омогућио својој деци да лакше путују у најближу гимназију која се налазила у Руми. У селу Буђановцима отац Милан је остао на служби све до [[1946]]. године када је отишао у пензију.{{sfn|Зоркић|1971|p=18—19}}

[[Датотека:OŠ Dušan Jerković, Ruma 004.jpg|200п|мини|десно|Зграда [[ОШ „Душан Јерковић” Рума|основне школе „Душан Јерковић“]] у [[Рума|Руми]], у којој се некада налазила зграда [[Гимназија Стеван Пузић|гимназије]], коју је похађао Душан Јерковић.]]
Пуне четири године, од 1926. до [[1930]]. године Душан је похађао [[Гимназија Стеван Пузић|гимназију у Руми]], свакодневно путујући из Буђановаца. Заједно са доста друге деце, која су из околних села долазила у румску гимназију, он је у Руму стизао раним јутарњим возом у 6 часова, али је директор гимназије овим ђацима-путницима излазио у сусрет и дозвољавао им да у зграду школе улазе пре почетка наставе. У време гимназијских дана Душан је био велики љубитељ [[спорт]]а, а посебно [[фудбал]]а, који је често играо са својим друговима.{{sfn|Зоркић|1971|p=18—19}}

Након завршетка мале матуре, Душан је уписао Учитељску школу у [[Шабац|Шапцу]], коју је завршио [[1934]]. године. За време школовања је становао у Шапцу, а викендом је одлазио у посету породици у Буђановце. Током школовања, велики утицај на Душана је оставио његов професор [[Психологија|психологије]] и [[Педагогија|педагогије]] од кога је како је сам истицао стекао неопходно знање потребно сваком васпитачу, које му је служило да упозна унутрашња збивања код деце. У току школовања открио је свој таленат за музику па је често свирао [[Виолина|виолину]]. Кроз музику и песму Душан је био омиљен код својих другова. Летње распусте Душан је проводио у Буђановцима, где је такође био радо приман у друштво омладине, али и старијих. Као велики љубитељ музике, било је случајева да са сеоским музичарима свира на разним сеоским весељима.{{sfn|Зоркић|1971|p=22—23}}

У старијим разредима Учитељске школе, када је већ почео да предаје у основној школи и изводи практичну наставу, Душан је почео доста да чита. Волео је да чита дела [[Лаза Лазаревић|Лазе Лазаревића]], [[Ђура Јакшић|Ђуре Јакшића]], [[Јован Јовановић Змај|Јована Јовановића Змаја]], [[Бранислав Нушић|Бранислава Нушића]] и других домаћих писаца и песника, али се преко свог старијег брата, такође учитеља Небојше Јерковића почео интересовати и за [[Марксизам|марксистичку]] литературу.{{sfn|Зоркић|1971|p=24}}

Након завршетка Учитељске школе, октобра 1934. године Душан Јерковић је отишао на одслужење војног рока. Био је распоређен у Школу резервних официра у [[Сарајево|Сарајеву]] у 24. чету Четвртог ђачког батаљона. Душан није имао велику жељу да буде резервни официр, па је брзо дошао у сукоб са претпостављеним [[капетан]]ом, који га је потом почео кажњавати. Најпре са пет дана затвора, а потом са десет и тако док га на крају нису избацили из Школе резервних официра и пребацили међу обичне војнике, где је служио војни рок у трајању од 18 месеци, а разлику од Школе резервних официра где је „ђачки рок“ трајао свега девет месеци.{{sfn|Зоркић|1971|p=26}}

=== Учитељска служба ===
[[Датотека:Spomenik Dušanu Jerkoviću u Beogradu 2.jpg|200п|мини|лево|Спомен-биста Душана Јерковића у насељу „[[Браће Јерковић]]“ у [[Београд]]у. Рад вајара [[Радмила Граовац|Радмиле Граовац]] из [[1979]]. године.]]
У пролеће [[1936]]. године Душан се вратио са одслужења војног рока и поднео је молбу Министарству просвете за постављење у службу. Своју прву, али привремену службу добио је у селу [[Јеловик (Бајина Башта)|Јеловик]], код [[Бајина Башта|Бајине Баште]], које се налази на путу [[Ужице]]-[[Рогатица]]. У овој школи је остао свега неколико месеци — до завршетка школске године јуна исте године. Након тога добио је прву праву службу у оближњем селу [[Јакаљ]]. Овде је остао три школске године — 1936/37, 1937/38 и 1938/39. Радио је заједно са учитељем Милијом Шијакинићем, који је био и управитељ школе. Они су становали у заједничкој соби у склопу школе и доста су се дружили. Одлазили су и у посете учитељима у околним селима, а најчешће у [[Зарожје]] код учитеља Николе Аћимовића и [[Варда (село)|Варду]] код учитељице Јелице, која је била родом из Ужица. Између Душана и Јелице су се јавиле симпатије, па су се [[1938]]. године венчали, а [[4. јул]]а [[1939]]. су добили сина Јерка.{{sfn|Зоркић|1971|p=27}}{{sfn|Зоркић|1971|p=29}}{{sfn|Зоркић|1971|p=32}}

Душанов брат [[Небојша Јерковић]], као и његова супруга Катарина, која је такође била учитељица, били су чланови Учитељско културне-издавачке задруге „Вук Караџић“. Небојша је био један од водећих чланова овог удружења, које је било легалан облик деловања револуционарног покрета, којим је руководила тада илегална [[Савез комуниста Југославије|Комунистичка партија Југославије]] (КПЈ). Имао је велики углед међу учитељима и касније је био изабран за председника овог удружења. Преко брата и Душан се укључио у рад овог учитељског удружења, које је у периоду од 1938. до [[1940]]. године, за време зимског распуста организовало педагошке недеље, а за време летњег распуста политичке семинаре. На овим скуповима учитељи су добијали нова сазнања из [[Марксизам|марксизма]] и упознавали се са идејама и учењима [[Карл Маркс|Карла Маркса]], [[Фридрих Енгелс|Фридриха Енгелса]], [[Владимир Лењин|Владимира Лењина]] и др.{{sfn|Зоркић|1971|p=37}}{{sfn|Зоркић|1971|p=39—41}}

Иако је у политичком смислу био [[Комунизам|комунистички]] опредељен, Душан још увек није био члан Комунистичке партије Југославије. Сматрајући да треба да се свим начинима бори против тадашњег режима у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]], за време предизборне кампање за [[Избори за народне посланике Краљевине Југославије 1938.|парламентарне изборе]] децембра [[1938]]. године активно се укључио у агитацију за опозициону листу „[[Блок народне слоге]]“, која је наступала насупрот прорежимске [[Југословенска радикална заједница|Југословенске радикалне заједнице]] [[Милан Стојадиновић|Милана Стојадиновића]]. На предизборном скупу одржаном у селу Варди био је један од говорника и јавно је позвао народ да не гласа за тамошњег режимског кандидата министра [[Милоје Рајаковић|Милоја Рајаковића]].{{sfn|Зоркић|1971|p=30}}

Због иступања против режима, Душан Јерковић је заједно са супругом Јелицом био кажњен премештајем у село [[Факовићи|Факовиће]], код [[Сребреница|Сребренице]]. До премештаја на нову службу дошло је на крају школске 1938/39. године, па је нову службу започео у септембру на почетку нове школске 1939/40. године. Ово је била његова последња служба, где је остао до одласка у партизане [[1941]]. године. Нако доласка у нову средину, наставио је са својим просветним, али и политичким радом. Убрзо се приближио не само ученицима, већ и старијим мештанима. Пошто је добро познавао [[Пољопривреда|пољопривреду]], давао је мештанима корисне савете о узгоју [[кромпир]]а, припреми сточне хране и др. Ученици су га неизмерно волели јер су га доживљавали као старијег друга, а не као строгог учитеља.{{sfn|Зоркић|1971|p=32}}

Непосредно пред избијање [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата у Југославији]], Душан Јерковић се повезао са члановима Комунистичке партије Југославије. У том времену је био и примљен у чланство КПЈ, с обзиром да је његов брат Небојша примљен у партијско чланство [[1939]]. године. Пошто на терену Факовића није било организације КПЈ, он је одржавао везу са ужичком партијском организацијом, а на вези га је држао Душан Вишић делегат Окружног комитета КПЈ за рачански срез.{{sfn|Зоркић|1971|p=34}}{{sfn|Зоркић|1971|p=36}}

Уочи рата, Душан је често био позиван на војне вежбе, а пратећи политичку ситуацију у земљи и свету, као и ратне догађаје, који су у [[Европа|Европи]] избили септембра [[1939]]. године закључио је да мора доћи до рата у Југославији и обрачуна са [[Фашизам|фашизмом]]. У том смислу одлучио је да се додатно едукује проналазећи разне књиге са војном тематиком из којих је добијао нова сазнања о војној организацији и ратној тактици. Након [[Војни пуч од 27. марта 1941.|војног пуча]] и одбацивања [[Тројни пакт|Тројног пакта]], крајем марта [[1941]]. године нова [[Влада Душана Симовића|Влада]] на челу са [[генерал]]ом [[Душан Симовић|Душаном Симовићем]] је објавила општу мобилизацију. Душан је тада добио позив да се јави на зборно место у близини [[Рума|Руме]]. Овде га је затекао почетак [[Априлски рат|Априлског рата]], али и брза пропаст и капитулација [[Југословенска војска|Југословенске војске]], након чега је избегао заробљавање и вратио се у Факовиће.{{sfn|Зоркић|1971|p=34}}

=== Формирање Рачанске партизанске чете ===
Након [[Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату|окупације Југославије]], Душан је са породицом остао у [[Факовићи]]ма. Наставио је да одржава везу са ужичким комунистима, а према њиховим директивама политички је радио са народом. Као учитељ уживао је велики углед међу људима, па је обилазио разне састанке и зборове, на којима је људима објашњавао новонасталу политичку ситуацију у Југославији. Крајем [[Хронологија Народноослободилачке борбе јун 1941.|јуна 1941.]] године добио је позив да пређе на терен [[Бајина Башта|Бајине Баште]], ради припрема за организовање [[Устанак у Србији 1941.|устанка]]. Пошто је Душан пре рата радио у селима на територији рачанског среза и био познат међу мештанима, било је предвиђено да он овде врши агитацију за [[Народноослободилачки покрет Југославије|Народноослободилачки покрет]] (НОП).{{sfn|Зоркић|1971|p=36}}{{sfn|Зоркић|1971|p=42}}

[[Датотека:Bajina Bašta 015.jpg|200п|мини|десно|[[Споменик народном хероју Душану Јерковићу|Споменик Душану Јерковићу]] у [[Бајина Башта|Бајиној Башти]], рад вајара [[Ото Лого|Ота Лога]] из [[1987]]. године.]]
Припремајући се за одлазак на терен Бајине Баште, [[Хронологија Народноослободилачке борбе јул 1941.#12. јул|12. јула 1941.]] године га је затекла вест да су [[усташе]] почеле са масовним хапшењем [[Срби|Срба]] у селима у околини Факовића, након чега је са породицом морао да се пребаци преко [[Дрина|Дрине]] у [[Војна управа у Србији (1941—1944)|Србију]]. Дошао је у село [[Оклетац]] код свог пријатеља учитеља Богдана Пешића, а потом се пребацио у село [[Костојевићи|Костојевиће]], где се повезао са члановима [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије]]. Пошто му се син разболео, договорио се са супругом да њих двоје као избеглице из [[Босна|Босне]] оду код њених родитеља у [[Ужице]]. Доласком у рачански срез, Душан се укључио у припреме за формирање партизанске чете, којима је руководио Душан Вишић, студент технике.{{sfn|Зоркић|1971|p=42}}

У ноћи [[Хронологија Народноослободилачке борбе август 1941.#2. август|2/3. август 1941.]] године у Благојевом гају одржан је састанак чланова КПЈ из рачанског среза на коме је донета одлука о формирању Рачанске партизанске чете. Сутрадан [[Хронологија Народноослободилачке борбе август 1941.#3. август|3. августа]] на месту Кепина колиба на [[Тара (планина)|Тари]], у близини села [[Зарожје]] окупило се 18 бораца од којих је званично формирана Прва рачанска партизанска чета, која је била у саставу [[Ужички партизански одред|Ужичког партизанског одреда „Димитрије Туцовић“]], формираног [[Хронологија Народноослободилачке борбе јул 1941.#7. јул|7. јула 1941.]] године. За командира чете био је одређен Душан Јерковић, за [[Политички комесар|политичког комесара]] Душан Вишић, за заменика командира Рајак Павићевић, учитељ из Бајине Баште и за заменика политичког комесара Миленко Топаловић, кројачки радник из Бајине Баште.{{sfn|Љубичић|1981|p=47}}{{sfn|Зоркић|1971|p=43}} Убрзо након формирања, Рачанска чета је извела своју прву оружану акцију — у ноћи [[Хронологија Народноослободилачке борбе август 1941.#7. август|7/8. августа 1941.]] године напала је граничну посаду у селу [[Бесеровина]], коју је сачињавало око 10 жандара. Преко раније успостављене везе жандари су обећали да ће у случају напада оружје и муницију предати без борбе. За ову акцију јавило се петнаест добровољаца, са којима су пошли Јерковић и Вишић. Они су пажљиво пришли караули, а након тога су борци, који су били наоружани, кренули ка згради у којој су се налазили жандарми. Душан Јерковић је стао код једног прозора, а Душан Вишић код другог и са упереним пиштољима су позвали жандарме на предају. На ово је једино граничарски командир успео да узме пушку и да опаливши потрчи ка вратима, након чега га је један од партизана усмртио. После тога Душан Јерковић је ранио једног граничара који је такође покушао да потегне оружје. Остало људство карауле се према раније постигнутом договору, предало без борбе и отишло кућама. У овој акцији партизани су запленили пет пушака и нешто муниције.{{sfn|Љубичић|1981|p=56}}

=== Прве устаничке акције ===
У наредних неколико дана Рачанска чета је попалила општинске архиве у селима [[Солотуша|Солотуши]], [[Рача (Бајина Башта)|Рачи]], [[Заовине|Заовинама]] и [[Растиште|Растишту]], а свим општинским управама забранили рад. У току ових акција чета је запленила доста наоружања и друге војне опреме. Како би ослободили заробљеног борца, кога су по задатку послали у околину [[Бајина Башта|Бајине Баште]], Штаб Рачанске чете је организовао акцију његовог спашавања. Њега су ухватили жандарми и затворили у зграду Среског начелства у Бајиној Башти. Група од 20 бораца је у ноћи 10/11. августа ушла у Бајину Башту и опколила зграду начелства. Жандарми пружили јак отпор, а у помоћ су им дошли и [[Вермахт|Немци]], па су се партизани морали повући. Пошто је Штаб чете инсистирао на ослобођењу заробљеног друга, одлучено је да се акција понови сутрадан. Тада су петорица партизана усред дана дошла у град и ушла у зграду начелства заједно са осталим странкама. Они су након тога уперили пиштоље у жандарме и натерали их да ослободе заробљеног борца Марића. Након овога они су се повукли из града. Ова акција оставила је велики утицај на грађане Бајине Баште, али не и на Штаб Рачанске чете јер је свега неколико дана касније Марић побегао из партизана са још двојицом бораца. Касније је утврђено да су они били убачени у партизанску чету, као агенти, а касније су пришли [[Југословенска војска у отаџбини|четницима]].{{sfn|Љубичић|1981|p=57}}

Након првих акција Рачанска партизанска чета је стекла прва борбена искуства и организационо се учврстила, а приливом нових бораца нарасло је њено бројно стање и била је боље опремљена оружјем и муницијом. Ово јој је омогућило да у наредном периоду изводи веће борбене задатке, па је била прва чета у саставу [[Ужички партизански одред|Ужичког партизанског одреда]] која је изводила веће акције. Једна од таквих акција била је изведена у ноћи 18/19. август када је група од 20 бораца упала у Бајину Башту и опљачкала зграду Пореске управе из које је узета већа сума новца, намењена квислиншкој управи и издржавању стационираних немачких снага. Стража која је чувала зграду Пореске управе није пружила отпор партизанима, па је акција извршена мирно и партизани су потом напустили град и повукли се у логор на Тари. Након ове акције Рачанску чету су посетили [[Милинко Кушић]], [[политички комесар]] Ужичког одреда и [[Бора Барух]]. Тада је била одржана четна Конференција на којој је Кушић похвалио борце и команду Рачанске чете за активност и постигнуте резултате.{{sfn|Љубичић|1981|p=68}}

[[Датотека:Partizanska spomenica 1941. (obrada).jpg|200п|мини|лево|[[Партизанска споменица 1941.]]]]
Константин Константиновић срески начелник у Бајиној Башти, био је револтиран честим упадима партизана у град, па је обећао Немцима да ће средити ситуацију у рачанском срезу. Након што је сазнао где се налази логор Рачанске чете он је позвао Немце и албанску жандармерију, која је била доведена са [[Косово и Метохија у Народноослободилачкој борби|Косова]] и позиционирана у [[Ужице]], ради борбе са партизанима на терену ужичког округа. У току ноћи 21/22. августа група од око 600 Немаца и албанских жандарма је у три колоне кренула ка партизанском логору у близини [[Калуђерске Баре|Калуђерских Бара]]. О покрету непријатељских снага, партизане је упозорила управница Дечијег дома на Калуђерским Барама. Не знајући јачину и распоред непријатељских снага, Команда чете је одлучила да се не упушта у директан сукоб с нападачем и потом је напустила логор и повукла се на Анђића вис, у пошумљенији део Таре, који је био у позадини непријатеља. Након завршетка акције, чета се поново вратила у свој логор. Знајући да је иницијатор напада био Константиновић, Команда чете га је осудила на смрт, након чега су се тројица омладинаца јавила да добровољно изврше пресуду у самој Бајиној Башти. Након успостављене везе са начелниковим возачем, који је био симпатизер партизана Ударна група је у току ноћи ушла у град и сакрила се на тавану куће преко пута зграде болнице где је била смештена немачка команда. Знајући да Константиновић свакодневно одлази у немачку команду одлучили су да овде изврше атентат. Када је око 9 часова испред зграде команде стигао начелников аутомобил, омладинци су истрчали из куће на улицу и на Константиновића испалили неколико хитаца. Тешко рањени начелник је пао на плочник, а изненађени немачки стражар је побегао у зграду команде. Чланови Ударне групе успели су да неопажено побегну из града и обавесте Штаб чете о успеху акције. Константиновић је након атентата био однет у ужичку болницу у којој је умро 10. септембра.{{sfn|Љубичић|1981|p=69}}{{sfn|Зоркић|1971|p=44—45}}

Крајем [[Хронологија Народноослободилачке борбе август 1941.|августа 1941.]] године Рачанска партизанска чета се пребацила у подручје села [[Вишесава]], недалеко од Бајине Баште, с намером да дејствује и у источном делу рачанског среза. Након тога биле су попаљене општинске архиве у селима [[Пилица|Пилици]], [[Дуб (Бајина Башта)|Дубу]], [[Костојевићи]]ма, [[Овчиња|Овчињи]] и [[Рогачица|Рогачици]]. У Рогачици је била разоружана гранична посада, па је притом било заплењено 15 пушака и доста муниције. Чета се потом пребацила у село [[Зарожје]] и на Пашиној равни одржала збор, на коме је говорио политички комесар чете Душан Вишић. Заслугом вештог руковођења, као и личном иницијативом команданта чете Душана Јерковића Рачанска чета је успела да разбије и растури читав апарат квинслишке власти на територији рачанског среза, изузев Бајине Баште.{{sfn|Љубичић|1981|p=70}}

=== Командант Ужичког одреда ===
У селу [[Горобиље]], код [[Пожега|Ужичке Пожеге]], [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1941.|6. септембра 1941.]] године одржано је војно-политичко саветовање Штаба [[Ужички партизански одред|Ужичког партизанског одреда]] и Окружног комитета КПЈ за Ужице, на коме су учествовали руководиоци чета Ужичког одреда и партијски радници са терена ужичког округа. Саветовању је присуствовао и [[Родољуб Чолаковић]], члан [[Главни штаб НОВ и ПО Србије|Главног штаба НОП одреда Србије]], који им је пренео директиву Врховног команданта [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]] о стварању слободне територије на подручју западне Србије. На саветовању је размотрено и анализирано стање, устаничке активности и резултати војно-политичког деловања Ужичког одреда пошто је Одред бројно растао и могао је прећи на оружане акције већег обима. Након саветовања одржан је састанак Родољуба Чолаковића са члановима Окружног комитета КПЈ за Ужице — секретар [[Желимир Ђурић Жељо|Желимир Ђурић]] и чланови [[Милинко Кушић]], [[Слободан Пенезић Крцун|Слободан Пенезић]], [[Добривоје Видић]], [[Стеван Чоловић]] и [[Вукола Дабић]] — на коме је договорена попуна Штаба Ужичког одреда. Приликом формирања Штаба одреда, [[Хронологија Народноослободилачке борбе јул 1941.#7. јул|7. јула 1941.]] године за команданта Одреда је био одређен [[Петар Стамболић]], за политичког комесара Милинко Кушић, за заменика команданта [[Јеврем Поповић]] и за заменика политичког комесара Желимир Ђурић. Пошто се Стамболић налазио на дужности инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију у Поморављу он није могао да ступи на ову дужност, док је Желимир Ђурић као секретар ОК КПЈ био заузет другим обавезама, па је Штабом одреда руководио само Кушић. Како би Штаб Ужичког одреда био способан да оствари предстојеће задатке, донета је одлука да се за његовог команданта именује Душан Јерковић, дотадашњи командир Рачанске партизанске чете, који се у претходним борбама истакао као храбар борац и способан руководилац. На месту политичког комесара Одреда остао је Милинко Кушић, а за његовог заменика је био одређен студент Слободан Пенезић Крцун. За заменика команданта је био одређен радник Вукола Дабић, а у Штаб одреда је био именован и [[Љубо Мићић]], стари револуционар и бивши [[Списак народних посланика КП Југославије|народни посланик КПЈ]].{{sfn|Љубичић|1981|pp=84—87}}{{sfn|Зоркић|1971|pp=46—51}}

[[Датотека:Bajina Bašta 020.jpg|десно|мини|200п|Споменик палим борцима у [[Бајина Башта|Бајиној Башти]], рад вајара [[Стеван Боднаров|Стевана Боднарова]] из [[1952]]. године.]]
Увече истог дана одржан је састанак чланова новог Штаба одреда и чланова Окружног комитета са представницима партизанских чета, међу којима су били [[Слободан Секулић]], Милисав Вујовић, Мита Игумановић и други. На овом састанку, Родољуб Чолаковић је објаснио да су [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета КПЈ]] и [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Главног штаба НОП Југославије]], који су разматрајући развој [[Устанак у Србији 1941.|устанка у Србији]], а посебно у западној Србији, оценили да је могуће створити већу слободну територију у сливу [[Западна Морава|Западне Мораве]], па су као приоритетни задаци, у циљу реализовања ове замисли, били дефинисани следећи планови — омасови чете Ужичког одреда и оријентисати их на ослобађање мањих градова у овом крају, као што су [[Бајина Башта]], [[Косјерић]] и [[Чајетина]], а након тога Ужичке Пожеге и [[Ужице|Ужица]].{{sfn|Љубичић|1981|pp=87—89}} Одмах након саветовања, чете Ужичког одреда су кренуле у акцију. Једна од првих већих била је поновни напад Рачанске чете на жандармеријску станицу у Бајиној Башти, у којој су се тада налазили сакупљени жандарми из свих жандармеријских станица из среза. Око поноћи партизани су упали у Бајину Башту и изненада напали жандармеријску станицу, након чега су се жандарми предали. У овој акцији заплењена је већа количина наоружања и доста муниције. Пожешка чета је попалила општинске архиве у селима [[Роге]], [[Висибаба (Пожега)|Висибаба]] и [[Здравчићи]]. Моравичка чета је такође имала успеха у ликвидацији жандармеријских станица, као и Златиборска и Прва ужичка чета, које су своју активност испољиле на железничкој прузи Ужице—Вишеград.{{sfn|Љубичић|1981|pp=90—96}}

Прво место предвиђено за ослобођење била је Бајина Башта. Припремом овог напада руководио је командант Одреда Душан Јерковић, а поред Рачанске чете, у нападу је учествовала и Црногорска партизанска чета, док је Ужичка чета имала задатак да затварањем друма Ужице—Бајина Башта спречи евентуалну интервенцију немачких снага из Ужица. Рачанска и Црногорска чета су [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1941.#11. септембар|11. септембра 1941.]] увече кренуле ка Бајиној Башти, у којој су се налазила немачка посада од десетак војника, утврђених у згради болнице и жандарми, који су се налазили у касарни. На самом прилазу Бајиној Башти, сусрели су се са већом групом четника војводе Дринског — у ствари Миладина Петровића из [[Љубовија|Љубовије]] који се самопрозвао за четничког војводу. Он је на позив неких предратних политичара дошао у Бајину Башту и сместио се у кафани Мише Нирковића. Након сусрета са овим четницима, с којима раније није било отворених оружаних сукоба, Команда Рачанске чете почела је преговор с њеним старешинама око сарадње при нападу на град. Током преговора, четници су налазили изговоре и одуговлачили с одлуком, након чега су партизани одустали од договора и одлучили да крену у напад. Због задржавања с четницима, Рачанска и Црногорска чета су у напад кренуле тек око 4 часа ујутру 12. септембра. Отворили су жестоку ватру на зграду болнице у намери да се бомбаши, под заштитом ватре што ближе привуку зидовима болнице и унутра баце ручне бомбе. У исто време нападнута је и жандармеријска станица, у којој се налазило свега неколико жандарма и полицајаца, јер су се остали, пред сам напад, повукли преко [[Дрина|Дрине]] у источну Босну. У међувремену, четници војводе Дринског су око 7 часова напали партизане с леђа. Баш у тренутку када је обруч око немачке посаде у болници био сужен, а њихов командант убијен. У првом изненадном налету, четници су заробили политичког комесара Рачанске чете Душана Вишића, доктора [[Мони Леви|Монија Левија]] и још неколико бораца. Душан Јерковић је у последњем тренутку успео да побегне четницима и под кишом метака, трчећи у цик-цак, стигне до групе партизана. Тада је страдало неколико партизана, а међу рањенима је био [[Браћа Барух|Јосип Јожа Барух]], који је од последица овог рањавања умро у ужичкој болници 2. октобра. Нашавши се између немачке и четничке ватре, партизани су били приморани да се повуку ка селима [[Рача (Бајина Башта)|Рачи]] и [[Вишесава|Вишесави]], док су опкољени Немци ово искористили и повукли се из Бајине Баште. Ужичка партизанска чета на време је сазнала за новонастале догађаје и кренула је у Бајину Башту. На вест о доласку нових партизанских снага, четници су пустили заробљене партизане и побегли ка Љубовији. Истог дана партизани су ушли у слободну Бајину Башту и поставили страже и патроле у вароши. Прекосутра 14. септембра Рачанска, Црногорска и Ужичка чета су у маршевском поретку и с песмом умарширале у Бајину Башту, а на градском тргу је одржан велики народни митинг, на коме су говорили Душан Јерковић, Душан Вишић и командир Ужичке чете Слободан Секулић.{{sfn|Љубичић|1981|pp=97—102}}{{sfn|Зоркић|1971|pp=50—51}}

Након ослобођења Бајине Баште, Ужичка и Рачанска чета су биле упућене на [[Златибор]], како би помогле Златиборској партизанској чети у ослобођењу [[Чајетина|Чајетине]]. Душан Јерковић је тада прешао на подручје Ужичке Пожеге, а команду над овим четама је предао Слободану Секулићу. Готово у исто време, са ослобођењем Бајине Баште, Моравичка чета је 13. септембра 1941. године заузела рудник антимона Лис, а након тога је са једним водом Ариљске чете ушла у [[Ивањица|Ивањицу]] и формирала команду места. Ариљска и Пожешка чета су 20. септембра напале немачку колону, која је из Ужичке Пожеге кренула да обезбеђује извлачење немачке посаде из Ужица. У овој борби Немци су претрпели велике губитке, па су се морали повући у Пожегу. Сутрадан 21. септембра партизанске снаге су заузеле Чајетину и [[Палисад]] од [[Четници Косте Пећанца|четника Косте Пећанца]], под командом војводе Златиборског Радомира Ђекића и Ђуре Смедеревца. Они су се заједно са четницима [[Божа Јаворски|Боже Јаворског]] налазили на овом терену, а ишли су и у Ужице на преговоре са Немцима. Након пада Златибора, Немци су се повукли из Ужичке Пожеге и Ужица и предали их четницима Косте Пећанца. Пожешка чета је 22. септембра 1941. године ушла у Пожегу, након чега су се четничке снаге делом разбежале, а делом остале у граду пасивне. Истог дана Ариљска, Пожешка и Моравичка чета уз помоћ Драгачевске чете из [[Чачански партизански одред|Чачанског одреда]] су напале делове немачког 724. пешадијског пука који се извлачио из Пожеге ка [[Чачак|Чачку]].{{sfn|Љубичић|1981|pp=102—114}}

=== У ослобођеном Ужицу ===
Крајем [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1941.|септембра 1941.]] године [[Ужички партизански одред]] je приводио крају свој задатак о ослобођењу ужичког округа и до 23. септембра била су ослобођена сва места изузев [[Косјерић]]а и [[Ужице|Ужица]]. Црногорска партизанска чета успела је претходно да блокира Косјерић и у зору 24. септембра је ушла у њега, док је жандармеријска посада на време побегла. У страху од партизанског напада, након пада [[Чајетина|Чајетине]] и [[Палисад]]а, [[Вермахт|Немци]] су напустили Ужице [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1941.#21. септембар|21. септембра 1941.]] године и препустили га жандармима и четницима — војводе Златиборског Радомира Ђекића, који је био у четничкој [[Четници Косте Пећанца|организацији Косте Пећанца]] и [[мајор]]а [[Манојло Кораћ|Манојла Кораћа]], који је био у [[Југословенска војска у отаџбини|организацији Драже Михаиловића]]. Власт у граду су им предали на основу споразума од 20. септембра уз гаранцију да неће ометати немачко повлачење из града. Након сазнања да су се Немци повукли из града, Штаб Ужичког партизанског одреда је донео одлуку о заузимању града. За овај задатак била је одређена западна група Ужичког одреда, која је у том тренутку била најближа Ужицу. Како би се избегао сукоб с четницима, била је одређена делегација на челу са [[Слободан Секулић|Слободаном Секулићем]], бившим официром [[Југословенска војска|Југословенске војске]], која је отишла у Ужице и покушала да с четницима постигне споразум о уласку партизанских снага у град. Пошто су четници одбили сваку сарадњу с партизанима, одлучено је да партизанске чете, које су биле на домаку града, сутрадан изврше напад на град. Када су дознали да партизани припремају напад, оба четничка батаљона су се током ноћи и у рано јутро 24. септембра 1941. године повукла из града ка [[Јелова Гора|Јеловој гори]]. Заједно с четницима из Ужица се повукао и део жандарма и полицајаца, а у граду се задржао само мали део четника с командантом Радомиром Ђекићем и главнина жандармерије.{{sfn|Љубичић|1981|pp=114—120}}

[[Датотека:Ulazak partizana u Užice 1941.jpg|200п|мини|лево|Улазак ужичких партизана у ослобођено Ужице, 24. септембра 1941. године.]]
У зору [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1941.#24. септембар|24. септембра 1941.]] године партизани су пре напада на Ужице, у град послали патролу који је пронашла среског начелника Јована Алексића и од њега добила гаранцију за улазак у град. Након тога партизанска патрола је испалила зелену ракету која је била сигнал партизанским снагама да крену у град. За то време, војвода Ђекић је напустио Ужице и отишао ка Јеловој гори. Упоредо са уласком западног дела Ужичког одреда у град, ка Ужицу је кренуо и источни део одреда, а неке јединице су дошле возом из правца Ужичке Пожеге. Штаб Ужичког одреда, на челу са Душаном Јерковићем у град је дошао камионом из Пожеге. У току вечери првог слободног дана у Ужицу се нашао читав Ужички партизански одред, који је извео мању параду у центру града, а након тога је био одржан велики митинг испред хотела „Златибор“.{{sfn|Љубичић|1981|pp=114—120}}

Ослобођењем Ужица била је остварена директива [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] и [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Главног штаба НОПОЈ]] о стварању слободне територије у западној Србији, која је поред територије под контролом Ужичког партизанског одред обухватала и [[Горњи Милановац]], [[Чачак]], [[Крупањ]], [[Љубовија|Љубовију]], [[Бања Ковиљача|Бању Ковиљачу]], [[Лозница|Лозницу]] и [[Богатић]], које су ослободиле јединице [[Чачански партизански одред|Чачанског]], [[Ваљевски партизански одред|Ваљевског]] и [[Мачвански партизански одред|Мачванског партизанског одреда]]. На ову територију наслањала се и слободна територија у [[Шумадија|Шумадији]], на којој су дејствовали [[Посавски партизански одред (Србија)|Посавски]], [[Космајски партизански одред|Космајски]], [[Први шумадијски партизански одред|Први]] и [[Други шумадијски партизански одред|Други шумадијски]], [[Крагујевачки партизански одред|Крагујевачки]], [[Поморавски партизански одред|Поморавски]] и [[Краљевачки партизански одред]]. Након [[Саветовање у Столицама|војно-политичког саветовања Врховног штаба]], одржаног [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1941.#26. септембар|26. септембра 1941.]] године у [[Столице код Крупња|Столицама]], код Крупња, овде је [[Хронологија Народноослободилачке борбе октобар 1941.#13. октобар|13. октобра 1941.]] дошао Врховни командант НОПОЈ [[Јосип Броз Тито]] са осталим члановима ЦК КПЈ и Врховног штаба па је тада Ужице постало центар ослобођене територије у Југославији, а овај период [[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачког рата]] познат је и као „[[Ужичка република]]“.{{sfn|Љубичић|1981|pp=114—120}}

За Душана Јерковића, ослобођење Ужица је представљао и поновни сусрет са породицом — супругом Јелицом и сином Јерком, с којима се није видео од почетка устанка. Током боравка у граду, Душан је с времена на време навраћао да посети породицу, јер је био ангажован на оснивању првих органа „народне власти“, чији је задатак био организовање нормалног живота у граду, као и одбрани града од евентуалног напада непријатеља.{{sfn|Зоркић|1971|pp=52—64}} Једна од првих мера коју је у овом циљу донео Штаб Ужичког одреда је била одлука о формирању Команде места у Ужицу, чији је први командант био [[Вукола Дабић]]. У циљу формирања Градског народноослободилачког одбора Штаб Ужичког одреда је за 26. септембар 1941. године сазвао Конференцију, на коју су поред чланова КПЈ и присталица НОП-а, били позвани и представници грађанских партија. Конференција је била одржана у [[Зграда Музеја устанка 1941.|згради Народне банке]] и њој је присуствовало око 60 лица, као и војно-политичко руководство Народноослободилачког покрета у ужичком крају, а радом Конференције је руководио Душан Јерковић. Упркос отпору представника грађанских партија, на Конференцији је био изабран Градски НОО одбор на челу са Костом Ђурићем, председником и Миливојем Ковачевићем, секретаром. Неколико дана касније, 3. октобра 1941. године на Конференцији представника месних народноослободилачких одбора са подручја ужичког среза био је формиран у Ужицу Срески народноослободилачки одбор.{{sfn|Љубичић|1981|pp=136—145}}

[[Датотека:Naredba za mobilizaciju.jpg|200п|мини|десно|Наредба команданта Ужичког одреда о мобилизацији од 25. септембра 1941. године.]]
Један од главних задатака „народне власти“ у Ужицу било је покретање напуштене фабрике оружја, која је била обновљена и почела свакодневно да израђује око 300 пушака званих „партизанки“. Обновљен је био и рад текстилне фабрике и других радионица, које су биле стављене у службу партизана. Била је обновљена и железничка пруга која је саобраћала на траси Горњи Милановац—Чачак—Ужице—Кремна. На територији Ужичког одреда постојала је читава мрежа [[Болнице у Народноослободилачком рату|партизанских болница]], амбуланата и прихватилишта за рањенике и болеснике.{{sfn|Зоркић|1971|pp=52—64}} Приликом избора Среског НОО одбора, 3. октобра године у Ужицу је био одржан велики митинг на коме су говорили [[Милинко Кушић]], Вукола Дабић и [[Желимир Ђурић Жељо|Желимир Ђурић]]. Они су окупљени народ подсетили на слободарске традиције и позвали их да се прикључе партизанима. Слични митинзи мобилизаторског карактера били су одржани 7. и 16. октобра, на коме су представници Штаба Ужичког одреда и Градског НОО одбора позвали грађане да приступе партизанима. Након низа оваквих митинга, одржаних и у другим ослобођеним местима, у јединице Ужичког одреда почео је да пристиже све већи број нових бораца, а претежно омладине. Командант Ужичког одреда Душан Јерковић је 30. септембра 1941. године издао наредбу којом се на територији читавог ужичког округа мобилишу сви мушкарци од 18 до 40 година способни за борбу и да су дужни да се јаве на одређена мобилизацијска места у седиштима срезова ужичког округа у времену од 2. до 6. октобра. Спровођење у живот ове наредбе ишло је преко команди места и среских и месних народноослободилачких одбора, а обвезници су се могли јављати партизанима или четницима. Због тога су на сваком мобилизацијском месту била два стола — четнички и партизански. Иако је изјашњавање требало да буде слободно и без притиска, обе стране су вршиле агитацију за своју страну. Четници су посебно ометали партизанску мобилизацију, позивајући сељаке на заклетву коју су положили за време служења војске, као и плашећи их да ће одговарати у случају гажења заклетве. Тек од 10. октобра почео је већи прилив у Ужички партизански одред, који је за кратко време нарастао на око 3.000 бораца. Услед прилива нових бораца, чете Ужичког одреда су биле преформиране у батаљоне, од којих је био најбројнији Ужички батаљон, у чијем је саставу било седам чета. Командант овог батаљона био је Слободан Секулић, а политички комесар [[Љубодраг Ђурић]]. Штаб Ужичког партизанског одреда остао је мање-више у истом саставу. Пошто је Вукола Дабић био именован за команданта места у Ужицу, на његово место је у другој половини октобра био постављен [[Радивоје Јовановић Брадоња]]. Он је раније био командир Колубарске чете у Ваљевском одреду, али се након рањавања у борбама с Немцима за одбрану [[Љиг]]а, почетком септембра, налазио се на лечењу у ужичкој болници.{{sfn|Љубичић|1981|pp=145—163}}

=== Одбрана Ужичке републике ===
Након протеривања немачких снага и стварања [[Слободне територије у Народноослободилачком рату|слободне територије]], са центром у [[Ужице|Ужицу]], све више је долазило до раздора између партизанских снага и [[Југословенска војска у отаџбини|четника Драже Михаиловића]], који је у јесен [[1941]]. године прерастао у озбиљан [[Партизанско-четнички сукоб|оружани сукоб]], који је трајао да самог краја рата. Један од првих таквих сукоба десио се на територији под контролом [[Ужички партизански одред|Ужичког партизанског одреда]], када су четници под командом Момчила Петровић и [[Филип Ајдачић|Филипа Ајдачића]] увече [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1941.#26. септембар|26. септембра 1941.]] извршили напад на [[Косјерић]]. Иако малобројни партизани су успели да одбију напад бројнијих четника. Након тога Штаб Ужичког НОП одреда је у Косјерић упутио Трећу ариљску и Другу пожешку чету. Поновни четнички напад на Косјерић догодио се наредне ноћи 27/28. септембра, а био је одбијен тек наредне ноћи, након огорчених борби у којима су четници били поражени.{{sfn|Љубичић|1981|pp=163—164}} Након неуспеха у Косјерићу, четници Драже Михаиловића су тежиште свог дејства против партизана пренели на [[Пожега|Ужичку Пожегу]]. Они су најпре од партизанске Команде места тражили да им преда сву власт у граду, што су партизани одбили, након чега су четници извршили мобилизацију раније уписаних добровољаца и окупили их у оближњем селу [[Глумач]], где се налазила њихова Команда места. Неколико дана потом [[Хронологија Народноослободилачке борбе октобар 1941.#4. октобар|4. октобра 1941.]] године четници су са својим јединицама почели да улазе у Пожегу. Пошто су партизани имали наређење да не пуцају, до сукоба је дошло тек након четничког уласка у град. Након борбе која је трајала читаве ноћи, мање бројне партизанске снаге су се ујутро 5. октобра морале повући ка Ужицу. Део партизана се повукао преко села [[Висибаба (Пожега)|Висибаба]], а део се укрцао у воз и кренуо ка Ужицу. Сазнавши за догађаје у Пожеги, командант Ужичког одреда Душан Јерковић је са Првом рачанском четом кренуо ка Пожеги. Како би што пре стигли они су кренули возом, али су код [[Узићи|Узића]] срели воз са партизанима који су се повукли из Пожеге и након тога су преко Висибабе кренули ка Пожеги. До новог сукоба с четницима дошло је на прилазу граду, код моста преко [[Скрапеж (река)|Скрапежа]], где се налазила забарикадирана четничка посада. Ова борба је била прекинута на захтев и интервенцију Душана Јерковића, а након тога су четници пристали да упуте свог представника на разговор. Након разговора са Јерковићем, четнички представник је рекао да око даљих преговора морају да се консултују са Штабом на Равној гори, али је договорено да се борбе обуставе док не стигне одговор. Док су трајали преговори, четници су прешли преко моста на Скрапежу и извршили изненадни напад на партизане у коме су успели да заробе једну партизанску десетину и Рачанску чету одбаце ка Висибаби. Након овога Јерковић је започео нове преговоре на којима је настојао да се заоштрени сукоб ублажи. Недуго потом у име [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Врховног штаба]] на преговоре је дошао [[Сретен Жујовић]] и тада је склопљен договор да четници остану у Пожеги, али да се партизанима омогући слободан рад на организовању [[Народноослободилачки покрет Југославије|Народноослободилачког покрета]] у Пожеги и околини. Врховни штаб је прешао преко овог четничког оружаног иступа и покушао је да дође до споразума са четницима из Пожеге, што је привремено и успео, па је наредних дана потписан споразум између партизана и четничке команде у Пожеги, који су потписали Сретен Жујовић, у име [[Главни штаб НОВ и ПО Србије|Главног штаба НОПО Србије]] и капетан [[Вучко Игњатовић]], у име Команде места војночетничких одреда у Пожеги. Поучен претходним догађајима, Штаб Ужичког одреда је ради сигурности поставио Прву ужичку чету на положајима код села Висибабе, ради евентуалног затварања правца из Пожеге ка Ужицу, док је део Пожешке чете био постављен на положај између [[Овчар Бања|Овчар Бање]] и Пожеге, као и јужно од Пожеге и у рејон села [[Здравчићи|Здравчића]].{{sfn|Љубичић|1981|pp=168—171}}

[[Датотека:Spomenik Poziv na Ustanak Beograd.jpg|200п|мини|лево|[[Скулптура Позив на устанак|Споменик „Позив на устанак“]] испред бившег [[Музеј 4. јули|музеја „4. јули“]] у Београду.]]
Успешан напад четника Драже Михаиловића на Пожегу, охрабрио је самозваног четничког војводу [[Божа Јаворски|Божу Јаворског]] да организује сличан напад на [[Ариље]] и [[Ивањица|Ивањицу]]. Најпре је заједно са групом четника из организације Драже Михаиловића [[Хронологија Народноослободилачке борбе октобар 1941.#8. октобар|8. октобра 1941.]] године извршио напад на Ивањицу. Партизани су били изненађени овим нападом, посебно због упутства Штаба Ужичког одреда да се сукоби с четницима на сваки начин избегавају, па је Штаб Моравичке чете донео одлуку да се без борбе повуче из града. Истог дана, четници Боже Јаворског су заузели и Ариље. Они су искористили одлазак Ариљског партизанског батаљона на сектор [[Вишеград]]а, када је у граду остала мања партизанска посада која није била у могућности да четницима пружи отпор па се морала повући. Заузимањем Пожеге, Ивањице и Ариља, сва већа места у долини реке [[Голијска Моравица|Моравице]] су била стављена под четничку контролу чиме је била прекинута партизанска ослобођена територија. Како је Божа Јаворски припадао [[Четници Косте Пећанца|четничкој организацији Косте Пећанца]], која је отворено сарађивала са [[Вермахт|Немцима]], Штаб Ужичког одреда није хтео да с њим прави споразум, попут оног с четницима Драже Михаиловића у Пожеги, па је донео одлуку о поновном ослобођењу Ариља и Пожеге. Овај задатак био је поверен Ариљском батаљону и Моравичкој чети Ужичког одреда. Под руководством [[Политички комесар|политичког комесара]] [[Стеван Чоловић|Стевана Чоловића]] Ариљски партизански батаљон је [[Хронологија Народноослободилачке борбе октобар 1941.#18. октобар|18. октобра 1941.]] године после вишечасовне борбе успео да ослободи Ариље, а затим настави гоњење четника који су се повлачили ка Ивањици. Неколико дана касније, [[Хронологија Народноослободилачке борбе октобар 1941.#24. октобар|24. октобра]] четници Боже Јаворског су се у страху од партизанског напада на град повукли из Ивањице на планину [[Јавор (планина у Србији)|Јавор]]. Поновним заузимање Ариља и Ивањице, смирила се ситуација на овом делу сектора Ужичког партизанског одреда.{{sfn|Љубичић|1981|pp=171—175}}

Почетком септембра 1941. године Ваљевски партизански одред је уз помоћ четника Драже Михаиловића, отпочео са [[Блокада Ваљева 1941.|блокадом Ваљева]]. Штаб Ужичког НОП одреда је почетком октобра 1941. године у помоћ ваљевским партизанима послао неколико партизанских чета, које су биле позициониране на правцима [[Ваљево]]—[[Косјерић]] и [[Љубовија]]—[[Бајина Башта]], чиме су бранили правце који са севера воде ка Ужицу. Током времена, „ваљевски фронт“ је постао приоритет Ужичком одреду па су слате нове снаге — укупно девет чета, којима је командовао командант Одреда Душан Јерковић. Након борби код Љубовије, крајем октобра ове снаге су биле пребачене на сектор [[Крупањ|Крупња]], одакле су са Тамнавским батаљоном Ваљевског НОП одреда, затварале правац Ваљево-Косјерић-Ужице. На овом одсеку вођене су сталне борбе против Немаца, а посебно тешки окршаји вођени су против четника. Након пораза код Косјерића, четници су успели да среде своје снаге и крену у нови напад. Након сазнања да је главнина Ужичког одреда упућена на „ваљевски фронт“, они су поново напали и заузели Косјерић, а након тога и село [[Ражана|Ражану]] чиме су пресекли комуникацију Ужице—Ваљево. Овиме је била прекинута веза „ваљевског фронта“ с Ужицем, па је било онемогућено снабдевање партизанских јединица на том одсеку фронта муницијом, храном и оружјем. Такође, ово је изазвало опасност да јака четничка групација нападне с леђа партизанске јединице, ангажоване на „ваљевском фронту“. Схватајући опасност Штаб Ужичког одреда је наредио Првој пожешкој чети да се повуче с фронта и нападне четнике у Ражани, али је овај напад одбијен.{{sfn|Љубичић|1981|pp=181—187}}

[[Датотека:Konjicki eskadron Užickog odreda 1941.jpg|мини|Коњички ескадрон Ужичког НОП одреда у Ужицу, октобра 1941. године.]]
Након пропасти преговора између [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]] и [[Драгољуб Михаиловић|Драгољуба Драже Михаиловића]], вођених [[Хронологија Народноослободилачке борбе октобар 1941.#26. октобар|26. октобра 1941.]] године у селу [[Брајићи (Горњи Милановац)|Брајићима]], код [[Горњи Милановац|Горњег Милановца]], дошло је до све отворенијег сукоба између партизана и четника из Михаиловићеве организације. Један од првих инцидената догодио се већ сутрадан [[Хронологија Народноослободилачке борбе октобар 1941.#26. октобар|27. октобра]] у Ужичкој Пожеги када су четници заробили, а потом и убили [[Милан Благојевић Шпанац|Милана Благојевића]], команданта [[Први шумадијски партизански одред|Првог шумадијског одреда]]. Пар дана касније одлучили су да изврше напад на Ужице, сматрајући да ће град лако заузети и тиме уништити партизански покрет. Штаб Ужичког одреда је на време сазнао о овом четничком нападу па је предузео извесне мере за одбрану града, а инструкције је добијао од Врховног штаба. У оквиру припрема за одбрану града, са „ваљевског фронта“ су биле повучене Друга ужичка и Друга пожешка чета, којима је командовао Душан Јерковић и оне су упућене ка [[Каран]]у. Уочи четничког напада на Ужице, у селу [[Трнава (Ужице)|Трнави]] је 31. октобра дошло до сукоба између четника и мање групе бораца Драгачевског батаљона. Бројнији четници су потом почели са гоњењем партизана низ долину реке [[Лужница (река)|Лужнице]], али су код Пјевчеве механе налетели на положај осталих делова Драгачевског батаљона и делова Прве ужичке и Црногорске чете које су им пружиле снажан отпор. У току ове борбе, ујутро [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1941.#1. новембар|1. новембра 1941.]] године на овај положај су стигле Друга ужичка и Друга пожешка чета, са Душаном Јерковићем и одмах се укључиле у борбу. Јерковић је Другу ужичку чету упутио да дејствује путем Црнокоса-Каран, а Другу пожешку да бочно нападне четнике који су одступали испред главнине партизанских снага. Овим дејством четници су брзо разбијени и морали су се повући ка Трнави. Разбијањем ове каранско-рибашевинске четничке групације, она није могла да изврши добијени задатак и да се ујутро 2. новембра, на дан четничког напада на Ужице, нађе на брду Пори и Белом гробљу, крај Ужица.{{sfn|Љубичић|1981|pp=184—187}}{{sfn|Љубичић|1981|pp=198—203}}

[[Битка на Трешњици|Четнички напад на Ужице]] отпочео је у рано јутро [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1941.#2. новембар|2. новембра 1941.]] године. Главнину четничког напада чинила је пожешка четничка групација која се на Трешњици сукобила са Првом ужичком четом, која је на овом месту затварала правац Пожега-Ужице и са Четвртом ужичком, четом која је била на Шерељу. Убрзо потом Штаб Ужичког одреда је на Трешњицу упутио и Драгачевски батаљон. Разбијањем веома јаке каранско-рибашевинске чете, која је била разбијена уочи напада, био је поремећен план општег четничког напада на Ужице, али упркос томе бројно јаче четничке снаге су снажно јуришале на партизанске положаје, којима је командовао [[Слободан Секулић]], командант Ужичког батаљона. Пошто нису успели да потисну Прву ужичку чету са Трешњице, четници су је делом снага блокирали, а главнином су продужили напад даље према Ужицу. Након овога из града су упућена појачања која су добила задатак да на сваки начин спрече даљи продор непријатеља. С пристизањем нових јединица борбе су настављене с још већом жестином. На сектору главнине Драгачевског батаљона, где се налазио командант Одреда Душан Јерковић отпочео је противнапад у коме су четници били потиснути ка Трешњици, где је ухваћена веза са Првом ужичком четом, која се пробила из окружења и напала четнике с леђа. Након заузимања Трешњице, партизани су отпочели са гоњењем четника ка Пожеги.{{sfn|Љубичић|1981|pp=211—221}} Партизанско руководство је сматрало да ће четници свим снагама бранити Ужичку Пожегу, па су ради помоћи даљем командовању у Штаб Ужичког одреда, који се налазио на положају испред Пожеге, послати Сретен Жујовић и [[Иво Лола Рибар]], а упућено је и појачање у виду Друге ужичке и Друге пожешке чете. Ноћу уочи 3. новембра командант Одреда Душан Јерковић и његов заменик [[Радивоје Јовановић]] посетили су у Ужицу Врховног команданта Јосипа Броза Тита, кога су информисали о ситуацији на „пожешком фронту“ и изнијели му своју замисао за напад на Пожегу. Након тога они су се вратили на положај, а потом су у селу Здравчићи одржали састанак, коме су поред Јерковића и Јовановића присуствовали — Сретен Жујовић, [[Милинко Кушић]], Слободан Секулић и [[Богдан Капелан]] и на коме је план напада детаљно разрађен. У магловито јутро [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1941.#3. новембар|3. новембра 1941.]] отпочео је напад на Пожегу, а до поднева све партизанске јединице су успеле да приђу сасвим близу самог града. Борбе су на целом фронту биле жестоке, а јуриши и противнапади су се смењивали један за другим. Успевши да три чете забаце иза леђа четницима, партизани су стекли борбену предност након чега су четници почели са повлачењем па је до послеподнева Пожега поново била ослобођена.{{sfn|Љубичић|1981|pp=221—228}}

Након неуспелог напада на Ужице и губитка Пожеге, као и неуспелог напада на Чачак, који се догодио у међувремену, четничке снаге су се нашле у сложеној ситуацији па су одлучили да изврше поновни напад на Ужице, који је био поверен капетану [[Драгослав Рачић|Драгославу Рачићу]]. Он је са својим четницима напустио блокаду Ваљева и упутио се према Косјерићу, који је заузео и са северне стране почео наступање ка Ужицу. Штаб Ужичког одреда је у сусрет четницима послао Драгачевски батаљон и две партизанске чете које су заузеле положај код села Карана. У ноћи 7/8. новембра четници су отпочели са нападом, па су на положаје биле упућене нове партизанске снаге. Жестоке борбе су вођене током читавог дана, а у јутро следећег дана партизани су прешли у противофанзиву и четничке снаге су потиснули ка Косјерићу.{{sfn|Љубичић|1981|pp=232—244}} Након тога, Ужички одред је наставио са гоњењем четника ка селу [[Прањани]]ма и [[Равна гора (висораван)|Равној гори]]. За овај подухват била је одређена групација од шест партизанских чета, њима је командовао командант Одреда Душан Јерковић, који је након ослобођења Косјерића направио план даљег наступања партизанских снага ка Равној гори. Четничке снаге су се тада нашле у тешкој ситуацији, јер нису имале довољно муниције, па се четнички командант Драгољуб Михаиловић одлучио на [[Састанак у Дивцима|састанак с Немцима]], који је био одржан [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1941.#11. новембар|11. новембра 1941.]] године у селу [[Дивци (Ваљево)|Дивцима]]. Како би се показали као озбиљни преговарачи, четници су два дана касније [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1941.#13. новембар|13. новембра 1941.]] године Немцима у оближњем селу [[Словац|Словцу]] [[Предаја заробљених партизана Немцима новембра 1941.|предали групу од 365 заробљених партизана]], који су их потом стрељали на [[Спомен-гробље на Крушику|Крушику]]. Упркос овоме Немци, који су већ покренули [[Прва непријатељска офанзива|офанзиву на устаничке снаге]], одбили су сарадњу с Михаиловићем и он се морао вратити на Равну гору, на коју је већ отпочела партизанска офанзива. Партизани су наступали из два правца — лева колона је наступала из правца села [[Субјел]]а и одбацила је снажним ударом четнике преко [[Тометино Поље|Тометиног Поља]] ка Равној гори, док је десна колона успела да савлада јаке четничке снаге код села [[Душковци|Душковаца]]. Видевши да постојеће снаге нису довољне за разбијање четника Душан Јерковић је прегруписао снаге и с њима 15. новембра извршио нови напад на Прањане. Тешке борбе вођене су неколико дана и тек 20. новембра јединице Ужичког одреда, помогнуте јединицама из других одреда су успеле да потисну четнике са свих положаја и набаце их на саму Равну гору. Четници су у овим борбама претрпели тешке губитке и нашли се у безизлазној ситуацији па је Дража Михаиловић затражио примирје од Врховног штаба, који је пристао на преговоре. Преговори између четника и партизана вођени су у Чачку, од [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1941.#18. новембар|18. до 20. новембра]] након чега је био потписан споразум о примирју. Прекид ватре и ново примирје с четницима било је лоше примљено код партизанских бораца, јер су од четника претрпели знатне губитке, као и разна зверства па су желели коначни обрачун са њима. У ослобођеним Прањанима, 26. новембра је био одржан партијски састанак с борцима-партијцима на коме је објашњаван значај овакве одлуке Врховног штаба, а истог дана је био одржан и збор грађана и бораца на коме су говорили [[Петар Стамболић]], Милинко Кушић и Душан Јерковић и објашњавали новонасталу ситуацију.{{sfn|Љубичић|1981|pp=249—254}}{{sfn|Љубичић|1981|pp=254—259}}

=== Кадињача ===
[[Датотека:Skup Radničkog bataljona pred odlazak na Kadinjaču 1941.jpg|200п|мини|лево|Милинко Кушић и Душан Јерковић говоре борцима Радничког батаљона пред одлазак на Кадињачу, 28. новембра 1941. године.]]
Како би угушили [[Устанак у Србији 1941.|устанак у Србији]], који је постигао широке размере у [[Шумадија и западна Србија|западној Србији и Шумадији]], [[Вермахт|Немци]] су половином [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1941.|септембра 1941.]] године у Србију допремили нове снаге с којима су покренули велику офанзиву, познату као „[[Прва непријатељска офанзива]]“. У почетку је главни удар био усмерен против устаничких снага у [[Мачва|Мачви]], [[Поцерина|Поцерини]], [[Посавина|Посавини]] и [[Рађевина|Рађевини]]. Борбе су биле тешке, а најтеже у Мачви, на [[Цер (планина)|Церу]] и [[Иверак (планина)|Иверку]], у долини [[Јадар (област)|Јадра]] и око [[Крупањ|Крупња]]. Истовремено немачке трупе су вршиле нечувен терор над цивилним становништву. Исцрпљујућим нападима партизански одреди из Мачве, Посавине и средњег дела Шумадије били су одбачени до линије [[Краљево]]—[[Рудник (планина)|Рудник]]—[[Љиг]]—[[Ваљево]]—Крупањ, чиме је главни напад немачких јединица водио према [[Ужице|Ужицу]]. Стезањем оперативног обруча око [[Ужичка република|Ужичке републике]], који је водио од [[Бања Ковиљача|Бање Ковиљаче]], преко [[Лозница|Лознице]], Ваљева, Љига, [[Белановица|Белановице]] и [[Крагујевац|Крагујевца]] до [[Краљево|Краљева]], створена је операцијска основица за концентричан удар на главне партизанске снаге.{{sfn|Љубичић|1981|pp=272—280}} Напад на Ужичку републику почео је [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1941.#25. новембар|25. новембра 1941.]] године из правца Ваљева је немачка [[342. пешадијска дивизија (Немачка)|342. дивизија]] јаким снагама кренула путем Ваљево—Косјерић ка Ужицу, док је 113. дивизија наступала долином [[Западна Морава|Западне Мораве]] и [[Ђетиња|Ђетиње]] надирући ка Ужицу са северне стране. Уз подршку авијације и тенкова, [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1941.#27. новембар|27. новембра 1941.]] немачке снаге, које су наступале из правца Ваљева, успеле су да сломе отпор делова [[Ваљевски партизански одред|Ваљевског]], [[Други шумадијски партизански одред|Другог шумадијског]] и [[Ужички партизански одред|Ужичког одреда]] и приближе се Ужицу. Сутрадан [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1941.#28. новембар|28. новембра 1941.]] немачке снаге су заузеле [[Бајина Башта|Бајину Башту]] и села [[Костојевићи|Костојевиће]] и [[Дуб (Бајина Башта)|Дуб]]. Истовремено јединице 113. дивизије су увече 28. новембра ушле у [[Чачак]], [[Мрчајевци|Мрчајевце]], [[Гружа|Гружу]] и [[Горњи Милановац]].{{sfn|Љубичић|1981|pp=296—300}}

На основу података који су стизали са терена и анализе борбених дејстава [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Врховни штаб НОПОЈ]] је проценио да предстоји напад већих размера на слободну територију у западној Србији и Шумадији. Након почетка офанзиве на Ужичку републику Врховни штаб је пратећи развој ситуације схватио да се у новоствореним условима слободна територија не може бранити па је донета одлука да се [[Болнице у Народноослободилачком рату|партизанске болнице]] и неке јединице делом извуку из градова на планине [[Тара (планина)|Тару]] и [[Златибор]], а делом ка [[Санџак (област)|Санџаку]]. У Ужицу je 26. новембра 1941. године био одржан састанак Врховног штаба са руководиоцима партизанских одреда, на коме их је [[Јосип Броз Тито|Тито]] упознао са дотадашњим развојем непријатељске офанзиве и дао им директиве за даља дејства. Ужички НОП одред је тада добио задатак да са погодних положаја пружи што јачи отпор непријатељу, а затим да се повуче у правцу Златибора и Таре. Након тога Врховни штаб је размотрио ситуацију и из Ужица наредио евакуацију установа и болница на Златибор. Најпре је била упућена болница, која је евакуисана на Палисад и [[Златибор (Чајетина)|Краљеве Воде]]. Пошто су Немци у силовитом продору, потпомогнутом артиљеријом, тенковима и авијацијом, заузели [[Рогачица|Рогачицу]] и Бајину Башту, они су непосредно угрозили Ужице, у коме се услед недостатка камиона и других превозних средстава, споро и с тешком муком одвијала евакуација тешких рањеника и осталог материјала. Одбрана Ужица, заједно с Врховним штабом и болницама, тада се нашла укљештена између наступајућих колона 342. и 113. пешадијске дивизије, а непосредну опасност чиниле су немачке јединице које су надирале из правца Бајине Баште, јер су избијањем на простор јужно од Ужица могле да пресеку [[Повлачење партизана у Санџак 1941.|одступницу према Санџаку]]. У таквој изузетно тешкој ситуацији, Штаб Ужичког НОП одреда је одлучио да на [[Кадињача|Кадињачу]], једини повољан положај за одбрану Ужица из правца од Бајине Баште упути најјачу јединицу којом је тада располагао — ужички [[Раднички батаљон]], који је био ојачан другим деловима Ужичког одреда и са две чете [[Посавски партизански одред (Србија)|Посавског НОП одреда]] и једном четом Другог шумадијског одреда.{{sfn|Љубичић|1981|pp=296—300}}

{{Quote frame|Другови, борци Радничког батаљона, по наређењу Врховног штаба ноћас крећемо на Кадињачу. Задатак је тежак. Немци долазе из Бајине Баште, а ми их морамо зауставити, задржати. Врховном штабу и рањеницима морамо омогућити повлачење преко Златибора. Одступања нема. Борићемо се до последњег! Ко не може, другови, да издржи, може изаћи из строја и остати…|из говора Душана Јерковића окупљеним борцима Радничког батаљона пред полазак на Кадињачу, 28. новембра 1941. године|{{sfn|Љубичић|1981|p=301}}|align=center}}

[[Датотека:Borci radničkog bataljona polaze na Kadinjaču.jpg|200п|мини|десно|Одлазак бораца Радничког батаљона из Ужица на Кадињачу, 28. новембра 1941. године.]]
Увече 28. септембра 1941. године у центру Ужица је постројен Раднички батаљон. Окупљеним борцима тада се обрати командант Ужичког одреда Душан Јерковић и рекао им да су „све очи упрте у њих, да сви људи који ту стоје около, сви рањеници, цео град, са пуно наде гледа у своје браниоце“. Након тога борцима се обратио политички комесар Ужичког одреда [[Милинко Кушић]], који је одржао ватрени говор у коме је рекао да од бранилаца Кадињаче очекује да непријатеља задрже док се евакуација из града не заврши. Након тога, борци су кренули на Кадињачу, удаљену 14&nbsp;km од Ужица. На положај су стигли у току нићи 28/29. новембар и ту се нашло тачно 270 бораца — из Радничког батаљона, под командом [[Андрија Ђуровић|Андрије Ђуровића]], две чете из Посавског одреда, које су биле под командом политичког комесара Одреда [[Бора Марковић|Боре Марковића]] и једна чета и Другог шумадијског одреда. Нешто касније камионом је стигао са једним томом из Артиљеријске батерије и [[Радивоје Јовановић|Радивоје Јовановић Брадоња]], заменик команданта Ужичког Одреда. Све ове јединице биле су под командом Душана Јерковића. Ноћ су провели и оближњим сеоским кућама, а око 6 часова ујутру су заузели положаје. Четама из Посавског и Другог шумадијског одреда Јерковић је дао задатак да поседну сам гребен Кадињаче, а посада пољског топа је била укопана у центру положаја. Поред самог пута су били распоређени борци омладинци с бензинским флашама за уништавање тенкова. Одбрана је садржала две линије — прву са Радничким батаљоном у самом подножју и другу са осталим јединицама на гребену Кадињаче. Непосредно пре напада Душан Јерковић и Андрија Ђуровић су обишли све чете да би се уверили како су борци заузели предвиђене положаје.{{sfn|Љубичић|1981|pp=300—311}}

Око 8 часова ујутро [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1941.|29. новембра 1941.]] године немачке снаге су кренуле из правца села [[Заглавак]] ка Кадињачи. Када су се Немци завукли дубоко између прве и друге окуке пута, с Кадињаче је одјекнуо пуцањ партизанског топа, који је био знак за почетак акције. Предњи немачки делови су почели да се повлаче, али су се брзо средили и отворили јаку ватру. Командант Душан Јерковић је по жестини првог окршаја закључио да су немачке снаге одлучиле да се што пре пробију, па је наредио да се предузме све како би се Кадињача што дуже одржала. Све учесталије су одјекивале експлозије од граната и мина, а нарочито се жестока артиљеријска паљба окомила на положај партизанског топа, који је наставио да и даље туче гранатама главну нападачку колону која је дејствовала у захвату друма. На бојишту Кадињаче било је све више мртвих партизанских бораца. Како би што пре сломили отпор на Кадињачи и продрли у Ужице, Немци су две колоне упутили да се забаце иза леђа партизанских снага. Руководство одбране Кадињаче је открило овај покрет непријатеља, али услед јаког непријатељског напада на самој Кадињачи, није могло да повуче снаге које би осујетиле овај план. Након једночасовног снажног артиљеријског напада, Немци су у широком стрељачком строју, отпочели напад на партизанске положаје, желећи да их у фронталном судару што пре разбију одбрану. Упркос великом броју погинулих, партизани су још имали снаге да непријатељу не допусте пробој. Након више немачких јуриша дошло је и до борбе прса у прса. Нешто касније, немачке колоне су избиле са обе стране на превој Кадињаче и почели с бокова да врше притисак на борце Посавског одреда, Орашке чете Другог шумадијског одреда и Друге златиборске чете Ужичког одреда. Упркос упорном партизанском отпору, Немци су их потискивали па је Душан Јерковић, заједно са комесаром Орешке чете Радом Марковићем, повео борце на јуриш, након чега су Немци привремено застали. Након изненађења, Немци су кренули на јуриш па је борба вођена у наизменичним јуришима с обе стране. Иако окружени, преостали живи борци су наставили са борбом, која је око 14 часова почела да јењава и до 14 и 30 је потпуно престала.{{sfn|Љубичић|1981|pp=300—311}}

Након завршетка борбе немачки војници су корачајући у стрељачком строју ишли преко бојишта и пуцали у рањене борце који су беспомоћно лежали. Код једне крушке, лежао је мртав Андрија Ђуровић командант радничког батаљона, а нешто даље од њега у седећем ставу, ослоњен на један обронак, био је мртав командант Ужичког партизанског одреда Душан Јерковић, који је изгледао као да осматра бојиште. Поред њих двојице у борбама су погинули и Бора Марковић комесар Ужичког одреда, Вукола Дабић, командант места у Ужицу и око 240 партизанских бораца. Мештани села Заглавака су сутрадан сахранили погинуле партизане, али су Немци ископали тело Душана Јерковића и Вуколе Дабића и однели у Ужице, где су их ради застрашивања становништва изложили на Житној пијаци у, на месту где се данас налази [[Трг Партизана у Ужицу|Трг партизана]]. Неколико дана касније њихова тела су однета на брдо [[Партизанско спомен-гробље на Доварју у Ужицу|Доварје]] и тамо спаљена.{{sfn|Љубичић|1981|pp=300—311}}{{sfn|Зоркић|1971|pp=80—81}}

== Народни херој ==
{{Quote box
 |width = 17em
 |bgcolor = #c6dbf7
 |quote = 
<center>[[Датотека:Narodni heroj 1.svg|100п|Орден народног хероја]]</center>

''Рођена земљо јеси ли знала?''

''Ту је погино батаљон цео…''

''Црвена крв је процветала''

''кроз снежни покров хладан и бео.''

''Ноћу је и то завејо ветар.''

''Ипак на југу… војска корача…''

''Пао је четрнаести километар,''

''ал` никад неће Кадињача.''
 |author = део из поеме „Кадињача” [[Славко Вукосављевић|Славка Вукосављевића]] 
 |source = {{sfn|Зоркић|1971|p=80}}
}}
Одлуком [[Друго заседање АВНОЈ-а#Председништво АВНОЈ-а|Председништва]] [[Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије|Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије]] (АВНОЈ), а на предлог Врховног команданта [[Југословенска народна армија|Југословенске армије]] [[Маршал Југославије|маршала]] [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]] за „осведочена херојска дела на бојном пољу и херојско држање пред непријатељем“ проглашен је за [[Народни херој Југославије|народног хероја]] [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1941.#25. септембар|25. септембра 1944]]. године. Истом одлуком за народне хероје проглашени су и други истакнути партизански борци и руководиоци [[Устанак у Србији 1941.|устанка у Србији 1941.]] године — [[Филип Кљајић Фића]], [[Ратко Митровић]], [[Милош Дудић]] и [[Милан Илић Чича]].{{sfn|Зборник НОР|1949|p=486}}{{sfn|Народни хероји|1982|p=325}}

у „Билтену Врховног штаба“ број 12—13 (за децембар 1941. и јануар 1942) у делу под називом „Пали у борби смрћу хероја“ међу првима се нашло и Душана Јерковића:
{{цитат3|За време окупаторске офанзиве у Србији, месеца новембра, погинули су, између осталих, херојском смрћу другови: Душан Јерковић, командант Ужичког НОПО; Ратко Митровић, политички комесар Чачанског одреда; Вукота Дабић, командант места у Ужицу; Душан Вишић, политички комесар Ужичког НОП батаљона; Андрија Ђуровић, командант Ужичког радничког батаљона.{{sfn|Зборник НОР|1949|p=128}}}}

Његово име носи шест основних школа у [[Србија|Републици Србији]] — у [[Ужице|Ужицу]], [[Рума|Руми]], [[Инђија|Инђији]], [[Банатски Карловац|Банатском Карловцу]], [[Костојевићи]]ма и [[Шимановци]]ма. [[ОШ „Душан Јерковић” Рума|основна школа „Душан Јерковић“]] у Руми, од [[1953]]. године носи његово име.<ref>{{Cite web|url=http://www.osdusanjerkovic.edu.rs/index.php/o-nama|title=ИСТОРИЈАТ|website=www.osdusanjerkovic.edu.rs|access-date=28. 07. 2018|archive-url=https://web.archive.org/web/20180729081425/http://www.osdusanjerkovic.edu.rs/index.php/o-nama|archive-date=29. 07. 2018|url-status=dead}}</ref> [[ОШ „Душан Јерковић” Ужице|Основна школа „Душан Јерковић“]] у Ужицу од свог оснивања [[1955]]. године носи његово име. Испред зграде школе му је [[29. новембар|29. новембра]] [[1959]]. године откривена спомен-биста, рад ужичког вајара [[Милан Верговић|Милана Верговића]].{{sfn|Поповић|1981|p=194}}<ref>{{Cite web|url=http://dusanjerkovic.edu.rs/?page_id=5|title=Историјат &#124; ОШ ''Душан Јерковић" Ужице}}</ref> [[ОШ „Душан Јерковић” Костојевићи|Основна школа „Душан Јерковић“]] у Костојевићима, код Бајине Баште носи његово име од [[1958]]. године.{{sfn|Зоркић|1971|p=86}} [[ОШ „Душан Јерковић” Инђија|Основна школа „Душан Јерковић“]] у Инђији од свог оснивања 1959. године носи његово име.<ref>{{Cite web|url=http://dusanjerkovicindjija.edu.rs/10481057105810541056104810321040-10641050105410511045.html|title=ОШ „Душан Јерковић“ Инђија|accessdate=28. 7. 2018|archive-url=https://web.archive.org/web/20180729050117/http://dusanjerkovicindjija.edu.rs/10481057105810541056104810321040-10641050105410511045.html|archive-date=29. 7. 2018|url-status=dead}}</ref> У дворишту ове школе му је 1960. године подигнута спомен-биста.{{sfn|Поповић|1981|p=263}} [[ОШ „Душан Јерковић” Банатски Карловац|Основна школа „Душан Јерковић“]] у Банатском Карловцу, код [[Алибунар]]а од 1956. године носи његово име.<ref>{{Cite web|url=http://osdusanjerkovic.nasaskola.rs/strana/36/O-nama/|title=О нама|website=osdusanjerkovic.nasaskola.rs}}</ref> Од [[1978]]. године његово име носи и [[Основна школа „Душан Јерковић” Шимановци|основна школа]] у Шимановцима, код Пећинаца, која је матична школа са истуреним одељењима у [[Деч]]у, [[Карловчић]]у и [[Сремски Михаљевци|Сремским Михаљевцима]].<ref>{{Cite web|url=http://www.pecinci.org/javne_ustanove/obrazovanje/osnovno_obrazovanje/os_dusan_jerkovic_uca_simanovci.3.html|title=OŠ "Dušan Jerković Uča" Šimanovci &#124; Zvanična prezentacija &#124; Opština Pećinci|website=www.pecinci.org}}</ref> Такође, још једна основна школа носи његово име, али и име његовог брата Небојше. То је [[Основна школа „Браћа Јерковић” Железник|основна школа „Браћа Јерковић“]] у београдском насељу [[Железник]], која од [[1952]]. године носи ово име. У дворишту ове школе подигнуте су спомен-бисте Душана и Небојше Јерковића.{{sfn|Зоркић|1971|p=95}}

Име Душана Јерковића од [[1961]]. године носила је основна школа у селу [[Факовићи]], у којој су као учитељи уочи рата радили Душан и његова супруга Јелица. Ова школа је након [[рат у Босни и Херцеговини]] укинута, а школска зграда је сада истурено одељење основне школе „Вук Караџић“ из [[Братунац|Братунца]].{{sfn|Зоркић|1971|p=87}}<ref>{{Cite web|url=http://www.opstinabratunac.com/index.php/zivjeti-u-bratuncu/obrazovanje|title=Образовање|website=www.opstinabratunac.com|access-date=28. 07. 2018|archive-date=29. 07. 2018|archive-url=https://web.archive.org/web/20180729081434/http://www.opstinabratunac.com/index.php/zivjeti-u-bratuncu/obrazovanje|url-status=}}</ref> Такође, његово име је носила и Учитељска школа у [[Шабац|Шапцу]], чији је некада био ђак.{{sfn|Зоркић|1971|p=84}} Ова школа је била угашена [[1993]]. године, а њену традицију данас наставља Висока школа струковних студија за васпитаче.<ref>{{Cite web|url=http://www.vivasabac.edu.rs/o_skoli.html|title=ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ВАСПИТАЧЕ ШАБАЦ|website=www.vivasabac.edu.rs}}</ref>

Његово име данас носи осам улица у Србији — у [[Бајина Башта|Бајиној Башти]], [[Буђановци]]ма, [[Владичин Хан|Владичином Хану]], [[Врање|Врању]], [[Инђија|Инђији]], [[Лазаревац|Лазаревцу]] и родном [[Огар]]у,<ref name="аутоматски генерисано1">{{Cite web|url=https://www.planplus.rs/|title=Digitalna mapa i poslovni adresar Srbije|website=PlanPlus.rs}}</ref> док име Браће Јерковић носе четири улице — у [[Београд]]у, [[Прокупље|Прокупљу]], [[Смедерево|Смедереву]] и [[Шид]]у.<ref name="аутоматски генерисано1" /> [[Улица Браће Јерковић (Београд)|Улица у Београду]] која носи назив по [[Браћа Јерковић|Браћи Јерковић]] добила је овај назив [[1946]]. године. Насеље изграђено [[1960-е|1960-их]] године у њеној непосредној близини носи назив насеље [[Браће Јерковић]]. У центру насеља, испред зграде Месне заједнице, [[1979]]. године им је подигнут споменик, рад вајара Радмиле Граовац.{{sfn|Поповић|1981|p=21}}

[[Раднички батаљон]] [[Ужички партизански одред|Ужичког партизанског одреда]] је за подвиг на [[Кадињача|Кадињачи]], најпре [[1961]]. године био одликован [[Орденом заслуга за народ|Орденом заслуга за народ са златном звездом]], а [[Хронологија СФРЈ и СКЈ 1979.#19. септембар|19. септембра 1979.]] године [[председник СФРЈ]] Јосип! Броз Тито га је за беспримерно јунаштво, за „часно извршен задатак у борби без одступања пред надмоћнијим непријатељем на Кадињачи 29. новембра 1941. године“ одликовао [[Орден народног хероја|Орденом народног хероја]].{{sfn|Кадињача|1979|p=14}} На Кадињачи, на месту погибије Радничког батаљона 1952. године је био подигнут споменик, на који су уклесани стихови песника [[Славко Вукосављевић|Славка Вукосављевића]], а [[1979]]. године овде је подигнут [[Спомен-комплекс Кадињача|спомен-комплекс]], чији су аутори вајар [[Миодраг Живковић (вајар)|Миодраг Живковић]] и архитекта [[Александар Ђокић]].{{sfn|Туристички водич|1986|pp=20—21}}{{sfn|Поповић|1981|p=195}}

У подножју ужичког [[Партизанско спомен-гробље на Доварју у Ужицу|гробља Доварје]], на двадесетседму годишњицу ослобођења Титовог Ужица, 24. септембра 1968. године на месту где су [[Хронологија Народноослободилачке борбе децембар 1941.|децембра 1941.]] године спаљени посмртни остаци Душана Јерковића и [[Вукола Дабић|Вуколе Дабића]] подигнуто је спомен-обележје „Ломача“ чији су аутори били архитекта Угљеша Богуновић и вајарка [[Милица Рибникар-Богуновић]]. Испод споменика се налази запис песника Славка Вукосављевића — ''децембра 1941. на овом месту немачки окупатори су спалили тела погинулих револуционара Вуколе Дабића, радника, команданта партизанског Ужица и Душана Јерковића, учитеља, команданта Ужичког партизанског одреда, али ломачом се не уништи пламен''.{{sfn|Туристички водич|1986|p=22}}{{sfn|Поповић|1981|p=195}}

== Галерија ==
<center><div style="text-align:center;font-size:85%;"><gallery mode="packed-hover" heights="180" widths="125">
Датотека:Bajina Bašta 016.jpg|[[Споменик народном хероју Душану Јерковићу|Споменик Душану Јерковићу]] у Бајиној Башти, рад вајара [[Ото Лого|Ота Лога]] из [[1987]].
Датотека:Kadinjača 028.jpg|[[Спомен-комплекс Кадињача]]
Kadinjača 020.jpg|Спомен-комплекс Кадињача
Kadinjača 027.jpg|Спомен-комплекс Кадињача
Spomenik Braći Jerković, Beograd.jpg|Споменик [[Браћа Јерковић|Браћи Јерковић]] у насељу [[Браћа Јерковић]] у [[Београд]]у. Спомен-бисте су рад вајарке [[Радмила Граовац|Радмиле Граовац]] из [[1979]].
Orden narodnog heroja prvi tip.jpg|[[Орден народног хероја]]
</gallery></div></center>

== Види још ==
{{Commonscat|Dušan Jerković}}
* [[Браћа Јерковић]]
* [[Ужички партизански одред]]
* [[Битка на Кадињачи]]
* [[Партизанско спомен-гробље на Доварју у Ужицу]]

== Референце ==
{{извори|30em}}

== Литература ==
{{div col}}
* {{cite book|ref={{harvid|Зборник НОР|1949}} |title=[[Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа]], том -{II}-, књига -{I}- — Билтен Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије 1941—1945. |year=1949 |publisher=Војно-историјски институт Југословенске армије |location=Београд |id=}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Зоркић|first=Сретеније|last2=|first2=|authorlink = Сретеније Зоркић|authorlink2 = |year=1971|title=Душан Јерковић |publisher=Основне школе „Душан Јерковић” | location = Банатски Карловац, Београд, Инђија, Костојевићи, Рума, Титово Ужице и Факовићи|id=}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Митровић|first=Дојчило|authorlink = Дојчило Митровић|year=1975|url=http://www.znaci.org/00001/240.htm |title=Србија у Народноослободилачкој борби — Западна Србија 1941.|publisher=Нолит | location = Београд|id=}}
* {{cite book|ref={{harvid|Кадињача|1979}} |title=Тито на Кадињачи, септембар 1979. |year=1979 |publisher=Komunist |location=Београд |id=}}
* {{cite book|ref=harv|last=Поповић|first=Разуменка Зума|authorlink = |year=1981|title=Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945| location = Београд|id=}}
* {{cite book|ref={{harvid|Народни хероји|1982}} |title=[[Народни хероји Југославије (књига)|Народни хероји Југославије]] том -{I}- |year=1982 |publisher=Народна књига |location=Београд |id=}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Љубичић|first=Никола|authorlink=Никола Љубичић|year=1981|url=http://www.znaci.org/00001/196.htm|title=Ужички одред Димитрије Туцовић|publisher=Народна књига|location=Београд|id=}}
* {{cite book|ref={{harvid|Туристички водич|1986}} |title=Титово Ужице — период Ужичке републике |year=1988 |publisher=Туристички водич |location=Београд |id=}}
{{div col end}}

== Спољашње везе ==
* {{Cite web|url=http://www.subnor.org.rs/heroji-n/dusan-jerkovic|title=Душан Јерковић|website=www.subnor.org.rs|date=n.d.}}
* {{Cite web|url=http://www.znaci.org/00001/10_108.htm|title=Dušan Jerković|website=www.znaci.org|date=n.d.}}

{{Комунистички револуционари западне Србије}}
{{Просветни радници у НОБ}}
{{Народни хероји-Војводина}}
{{НОБ-сјајни и добри чланци}}

{{подножје|Биографија|Србија|Народноослободилачка борба|Војна историја Срба}}
{{Сјајан чланак}}

{{СОРТИРАЊЕ:Јерковић, Душан}}
[[Категорија:Рођени 1914.]]
[[Категорија:Умрли 1941.]]
[[Категорија:Пећинчани]]
[[Категорија:Српски учитељи]]
[[Категорија:Комунисти Србије]]
[[Категорија:Учесници Априлског рата]]
[[Категорија:Југословенски партизани]]
[[Категорија:Погинули партизански команданти]]
[[Категорија:Народни хероји - Ј]]
[[Категорија:Ужичка република]]
[[Категорија:Прва непријатељска офанзива]]