Перо (за писање) — разлика између измена
м Разне исправке |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
| Ред 14: | Ред 14: | ||
Део којим се пише направљен је обично од 14 каратног [[злато|злата]], а сам врх је пресвучен иридијем. То су глатки, чврсти метали који омогућавају да перо не гребе папир приликом писања. Мастило се налази у самом перу, у резервоару од тврде гуме или пластичне масе, које има облик цевчице. |
Део којим се пише направљен је обично од 14 каратног [[злато|злата]], а сам врх је пресвучен иридијем. То су глатки, чврсти метали који омогућавају да перо не гребе папир приликом писања. Мастило се налази у самом перу, у резервоару од тврде гуме или пластичне масе, које има облик цевчице. |
||
Перо с куглицом уместо врха направљено је у [[ |
Перо с куглицом уместо врха направљено је у [[20. век|XX веку]]. Пише се сићушном куглицом од [[хром]]ираног [[челик]]а.<ref name="Сибир">Група аутора, Приручни лексикон, Знање, Загреб, 1959. г.</ref> |
||
== Употреба пера == |
== Употреба пера == |
||
Верзија на датум 2. мај 2015. у 19:33
Перо (старословенска ријеч санскритског поријекла), перце, заоштрена направа за писање и цртање течном бојом, мастилом или тушем. [1]
Поријекло имена
Већина направа за писање се једним именом називају пера биле оне органског или неорганског поријекла (трска, птичије перо, метално перо...). Птичије перо је одредило назив овој направи за писање. [1]
Историјат
Човјек је квалитетно узнапредовао када је први пута сопствена опажања измјестио и забиљежио ван сопственог памћења у своју околину - станиште. Цртао је по зидовима пећина у којима је живио, прво сировим нађеним материјалима из околине, онда преуређеним – заоштреним каменом, животињском кости, обојеном земљом. Човјек је уз прибор за писање усавршавао и боју којом је остављао трагове, али и објекте по којима је писао. Писало се по папирусу, посебно припремљеној кожи, папиру... Кинези су слова писали танком четкицом од девине длаке. Јапанци су писали заоштреном трском. Прва права пера вероватно су направили Египћани. Причврстили су комадић бакра сличан данашњем челичном перцету за крај шупљег штапића. Прва слова писана руком јавила су се код Грка прије скоро 4000 година. Грци су употребљавали перо од метала, кости или слоноваче, а писали су на плочицама пресвученим воском. Још касније правила су се расцијепљена пера од шупљих, цјевастих травки, која су умакали мастила и писали њима по папирусу.
У средњем вијеку су људи по први пут почели писати заоштреним гушчијим , враниним или лабудовим перима.
Челична пера су се почела производити у Енглеској већ 1780. године, али су прешла у општу употребу тек 40 година касније. Прва наливпера, којим и ми данас пишемо, патентирао је 1884. године Л. Е. Ватерман. [1] Део којим се пише направљен је обично од 14 каратног злата, а сам врх је пресвучен иридијем. То су глатки, чврсти метали који омогућавају да перо не гребе папир приликом писања. Мастило се налази у самом перу, у резервоару од тврде гуме или пластичне масе, које има облик цевчице.
Перо с куглицом уместо врха направљено је у XX веку. Пише се сићушном куглицом од хромираног челика.[2]
Употреба пера
Прва пера , и она од биљака, и она од птица, и она од метала, су прво умакана у мастило да би могла да пишу. Писање је морало бити прекидано када је перо, послије неколико ријечи, остало без мастила, а писање није било уједначено нити је траг био равномјеран. Када је смишљена писаљка која је на себи имала спремиште за мастило, које је дозирано дотицало по перу, писање није морало бити прекидано, а траг мастила је био уједначен и равномјеран. [1]
Референце
Спољашње везе
