Мерилин Монро

Мерилин Монро
Монро 1952. године
Лични подаци
Пуно име	Норма Џин Мортенсон
Друга имена	Норма Џин Бејкер
Датум рођења	(1926-06-01)1. јун 1926.
Место рођења	Лос Анђелес, Калифорнија, Сједињене Америчке Државе
Датум смрти	5. август 1962.(1962-08-05) (36 год.)
Место смрти	Брентвуд, Лос Анђелес, Калифорнија, Сједињене Америчке Државе
Породица
Супружник	Џејмс Даферти (1942—1946) Џо Димађо (1954—1954) Артур Милер (1956—1961)
Рад
Активни период	1947—1962.
Потпис
Званични веб-сајт
www.marilynmonroe.com
Веза до IMDb-а
Награде Златни глобус Најбоља главна глумица (комедија) 1959 Неки то воле вруће

Мерилин Монро (енгл. Marilyn Monroe), рођена као Норма Џин Мортенсон (енгл. Norma Jeane Mortenson; Лос Анђелес, 1. јун 1926. — Лос Анђелес, 5. август 1962), била је америчка филмска глумица, певачица, модел и забављачица. Филмску каријеру је почела 1947. малим улогама; 1950. привукла је пажњу публике и критичара споредном улогом у култном филму Све о Еви, са Бети Дејвис у главној улози. Три године касније играла је главну улогу у љубавној драми Нијагара.

Премда су њени филмови најчешће били комерцијални, али не и критички хитови, Монро је била једна од највећих филмских звезда педесетих година 20. века. Најпознатија је по улогама у комедијама Мушкарци више воле плавуше, Како се удати за милионера, Принц и играчица и Мајмунска посла. Врхунцем у њеној каријери се сматра филм Неки то воле вруће, за који је добила Златни глобус за најбољу главну глумицу. Иако је била позната по својим комичарским способностима, пред крај каријере окренула се озбиљнијим улогама.

Њена смрт била је предмет разних спекулација и теорија завере. Постоје индиције да је убијена због љубавне афере са америчким председником Џоном Кенедијем, да се из нехата отровала прекомерним узимањем лекова или да је себи смишљено одузела живот, решивши да оконча са непрестаним разочарањима у каријери и љубавном животу. Мерилин је врло тешко падало што су јој целог живота додељиване улоге наивних и празноглавих плавуша, и девојака жељних новца, због чега, како је мислила, није могла да покаже своје глумачке вредности. Ипак, Амерички филмски институт је њен потенцијал препознао сместивши је на шесто место на листи десет највећих глумица свих времена. Мерилин Монро је била културна, модна и геј икона, и један од највећих секс симбола 20. века.

Детињство и каријера

Крштеница Мерилин Монро из 1926. године која доказује њено право име на рођењу

1926–1943: Детињство и први брак

Монро је рођена Норма Џин Мортенсон у болници округа Лос Анђелес у Лос Анђелесу у Калифорнији 1. јуна 1926. [3]

Њена мајка Гладис Перл Бакер (рођена Монро, 1902–1984) била је из сиромашне породице Средњег Запада која се преселила у Калифорнију на прелазу 20. века. [4]

У доби од 15 година, Гладис се удала за Џона Невтона Бејкера, насилног мушкарца, девет година старијег човека, и родила му је двоје деце, с именом Роберт (1917–1933) [5] и Бернис (рођена 1919). [6]

Успешно је поднела захтев за развод и добила је старатељство 1923. године, али Бакер је децу убрзо киднаповао и преселио са њима у родни Кентаки. [7] Мерилин није речено да има сестру све док јој није било 12 година, а своју је сестру први пут упознала као одрасла особа. [8] Након развода, Гладис је радила као филмски негативни резиста у Consolidated Film Industries. [9] Године 1924. Гладис се удала за Мартина Едварда Мортенсена, али раздвојили су се само неколико месеци касније и развели се 1928. године. [9] Идентитет Мерилиног оца није познат и она је најчешће користила Бејкер као своје презиме. [10]

Иако је Гладис била ментално и финансијски неприпремљена за дете, Мерилинино рано детињство било је стабилно и срећно. [14] Гладис је кћерку сместила са хранитељским еванђеоским родитељима Албертом и Идом Болендер у сеоском граду Хавторн; она је такође живела тамо првих шест месеци, све док је због посла није била приморана да се пресели у град. [15] Потом је почела да посећује своју ћерку викендом. [14] У лето 1933. Гладис је купила малу кућу у Холивуду кредитом од зајма корпорације Home Owners' Loan Corporation и преселила седмогодишњу Монро унутра са собом. [16] Делили су кућу са станарима, глумцима Џорџом и Мауд Аткинсон и њиховом кћерком Нели. [17] У јануару 1934. године, Гладис је доживела ментални слом и дијагностицирана му је параноидна шизофренија. [18]

После неколико месеци проведених у одмаралишту, предана је у Метрополитанској државној болници. [19] Остатак свог живота провела је у болницама и ван ње, а ретко је била у контакту са Монро. [20] Монро је постала сироче у дому, а мајчина пријатељица Грејс Годард преузела је одговорност за њу и мајчине послове. [21]

Кад се вратила у Лос Анђелес, Гледис се 11. октобра 1924. године удала за Мартина Едварда Мортенсона (1897—1981). Развели су се након само шест мјесеци. Према књизи Моја сестра Мерилин, Мартинов отац, који се такође звао Мартин, рођен је у Хаугесунду, у Норвешкој, а имигрирао је у Сједињене Државе око 1880. године гдје се оженио са Стелом Хигинс. Њихов син рођен је у Велију, у Калифорнији.

Многи биографи, као што је Доналд Х. Волф у књизи Последњи дани Мерилин Монро, вјерују да је биолошки отац Норме Џин био Чарлс Стенли Гифорд, продавац у филмском студију "RKO Pictures", гдје је Гледис радила као монтажерка. На Монроином родном листу као отац је наведен Гледисин други муж, Мартин Едвард Мортенсон. Како је Мортенсон оставио Гледис пре рођења Норме Џин, неки биографи сматрају како би он могао бити отац. У интервјуу за Лајфтајм, Џејмс Даферти, њен први муж, рекао је да је Норма Џин веровала да јој је Глифорд отац. Ко год био њен отац, сматра се да није имао никакву улогу у њеном животу.

Усвајатељи

Како није успјела наговорити Делу да узме Норму Џин, Гледис ју је удомила код Алберта и Иде Болендер из Хотхорна, Калифорнија, где је живела до своје седме године. У њеној аутобиографији Моја прича, Монро је изјавила како је мислила да је Алберт девојка.

Гледис је посећивала Норму Џин сваке суботе. Једног дана је рекла да је купила кућу. Неколико месеци након што су се уселили, Гледис је доживјела слом живаца. У књизи Моја прича, Монро се присјетила како је мајка „вриштала и смејала се“ те да је на силу смештена у болницу у Норвоку. Према књизи Моја сестра Мерилин, Гледисин брат Марион се објесио након изласка из болнице за ментално поремећене особе, а и Делин отац је починио исту ствар након што је патио од депресије.

Норма Џин је проглашена државном штићеницом, а Гледисина најбоља пријатељица, Грејс Маки (касније Годард) постала је њен старатељ. Кад се Маки удала 1935. године, Норма Џин је послата у сиротиште у Лос Анђелесу, а затим се селила по домовима за незбринуте.

Годардови су се селили на источну обалу те је нису могли повести са собом. Грејс је пришла мајци Џејмса Дафертија и упитала је да ли би њен син оженио дјевојку. Вјенчали су се двије седмице након што је навршила 16 година, па се Норма Џин није морала вратити у сиротиште или старатељима.

Каријера

Младост

Док јој је муж служио у транспортној морнарици током Другог свјетског рата, Норма Џин Даферти се преселила са свекрвом и почела радити у фабрици „Radioplane Company“ (чији је власник био холивудски глумац Реџиналд Дени) гдје су се фарбали дијелови авиона и прегледали падобрани. Војни фотограф Дејвид Коновер је прегледао локалне фабрике, фотографишући за чланак у часопису YANK о женама које доприносе ратним напорима. Њу је видио као потенцијални модел, а убрзо је потписала уговор у агенцији за моделе, „The Blue Book“. У својој књизи „Потрага за Мерилин“, Коновер је тврдио да је био у вези са Мерилин годинама. Убрзо након потписивања за агенцију, Монро је скратила косу, изравнала је и офарбала у златноплаву.

Постала је једна од најуспјешнијих модела агенције, појављујући се на десетинама насловних страна разних часописа. Године 1946, ју је примијетио ловац на таленте Бен Луон. Договорио јој је аудицију у филмској кући „20th Century Fox“. Понуђен јој је стандардни шестомјесечни уговор уз почетну плату од 125 долара седмично.

Луон јој је предложио да узме умјетничко име Мерилин (по Мерилин Милер), будући да Норма Џин није звучало комерцијално. За презиме је узела мајчино дјевојачко презиме. Тако је двадесетједногодишња Норма Џин Бејкер постала Мерилин Монро. Током својих првих шест мјесеци у Фоксу, Монро није добијала ангажман, али јој је Фокс продужио уговор, а наступила је у мањим улогама у филмовима „Скуда ху, скуда хеј!“ и „Опасне године“, оба из 1947. године. У Скуда ху, цио њен наступ је изрезан осим кратке појаве њеног лица кад изговара двије ријечи. Фокс није хтио обновити уговор. Монроова се вратила послу модела те је почела остваривати контакте у Холивуду.

Године 1948, је наступила у мјузиклу Колумбија пикчерса, Даме из хора, али нискобуџетни филм није остварио већи успјех, а Монроова је опет добила отказ. Тада је упознала једног од најбољих холивудских агената, Џонија Хајда, који јој је средио нови уговор са Фоксом након што ју је МГМ одбио. Потпредсједник Фокса Дерил Ф. Зеник није био сигуран у њен потенцијал, али је попустио због Хајдове упорности. Монро је добила споредне улоге у Фоксовом филму Све о Еви и МГМ-овој Џунгли на асфалту. Иако су улоге биле мале, публика и критичари су примијетили да је Хајд урадио мању пластичну операцију на њој, за нос и браду, након стоматолошке операције.

Сљедеће двије године биле су испуњене безначајним улогама у филмовима као што су Нисмо вјенчани! и Љубавно гнијездо. Међутим, шефови RKO-а искористили су њене потенцијале у продукцији Фрица Ланга, Clash by night. Након што је филм добро прошао, Фокс је искористио сличну тактику па је добила улогу рецепционерке с Керијем Грантом и Џинџер Роџерс у јефтиној комедији Хауарда Хоукса, Мајмунска посла. Критичари је више нису избјегавали, а успјех оба филма често је приписиван њеној све већој популарности.

Фокс јој је коначно 1952. године дао главну улогу у „Не труди се да куцаш“, у ком је играла поремећену дадиљу која напада дјецу коју чува. Био је то јефтин филм Б-продукције, и иако су критике биле подијељене, тврдили су да је Монроова потврдила да је спремна за озбиљније улоге. Наступ у том филму сматра се за један од најбољих у њеној каријери.

Филмска звезда

Мерилин Монро у филму Принц и играчица (1957)

Монро је потврдила како се може носити са улогама у високобуџетним филмовима кад је наступила у Нијагари из 1953. године. Филмски критичари писали су о Монроиној вези с камером колико и о злокобној причи. Играла је неуравнотежену жену која планира убиство свог мужа.

У то вријеме почеле су кружити фотографије голе Монро, које је снимио фотограф Том Кели док је тражила посао. Слике је купио Хју Хефнер, а у децембру 1953. године се појавила у првом издању Плејбоја. Због скандала у Фоксу, Монро је одлучила јавно потврдити да је на сликама заиста она. Кад ју је новинар упитао шта носи у кревету, одговорила је, „Шанел бр. 5". Кад су је питали шта је имала на себи током снимања, одвратила је, „Радио“.

Током сљедећих мјесеци, улоге у филмовима Мушкарци више воле плавуше и Како се удати за милионера зацементирале су њен статус на А-листи глумица те је постала једна од највећих свјетских филмских звијезда. Раскошне Техниколорове комедије утемељиле су Монроину персону глупе плавуше.

У филму Мушкарци више воле плавуше, Монро се појавила као копачица злата и плесачица Лорелај Ли, а сцена у којој пјева „Дијаманти су дјевојчини најбољи пријатељи“ инспирисала је пјевачице као што су Мадона и Кајли Миног.

У филму Како се удати за милионера, Монро се удружила са Лорен Бакол и Бети Грејбл. Глумила је кратковидну глупу плавушу, а иако је улога била стереотипна, критичари су примијетили њен комичарски дух.

Њена два следећа филма, Ријека без повратка и мјузикл Нема бизниса до шоубизниса, нису били успјешни. Монроовој су досадиле улоге које јој је додјељивао Зеник. Након завршетка снимања филма Седам година вјерности почетком 1955. године, раскинула је уговор и отишла студирати глуму у Њујорку. Фокс није пристао на њене захтјеве те је инсистирао да се врати за продукцију филмова које је сматрала неумијесним, као што су Дјевојка у ружичастим хеланкама (који никад није снимљен), The girl in the red velvet swing и Како бити јако, јако популаран.

Монро је остала у Њујорку. Како се Седам година чежње попео на врх листе најуспјешнијих филмова у 1955. години, а Фоксове старлете Џејн Менсфилд и Шири Норт нису успјеле освојити публику, Зеник је признао пораз, а Монро се вратила у Холивуд. Састављен је нови уговор, уз клаузулу да може наступати и у пројектима других студија.

Први филм под новим уговором био је Аутобуска станица, режисера Џошуе Логана. Глумила је Шери, салонску пјевачицу која се заљубљује у каубоја. Монро се намјерно појавила лоше нашминкана и негламурозна.

Била је номинована за Златни глобус, а и критичари су хвалили њен наступ. Критичар Њујорк Тајмса Босли Краудер је написао: „Људи, чврсто се држите и припремите се за силно изненађење. Мерилин Монро се коначно доказала као глумица." У својој аутобиографији, Филмске звијезде, обичан свијет и ја, режисер Џошуа Логан је написао: „Схватио сам да је Мерилин један од највећих талената свих времена... Изненадило ме да је била много бистрија особа него што сам замишљао, а мислим да сам тада први пут схватио како интелигенција и оштроумност немају никакве везе с образовањем."

Монро је основала сопствену продукцијску компанију "Marilyn Monroe Productions" с пријатељем и фотографом Милтоном Х. Грином, која је 1957. године објавила први и последњи филм, Принц и играчица. Филм је зарадио подијељене критике. Осим што је била извршни продуцент, наступила је у главној улози с афирмисаним британским глумцем Лоренсом Оливијеом, који је и режирао филм.

Оливије је био бијесан због њене навике да касни на снимање, као и због њене зависности о својој учитељици драме, Паули Стразберг. Критичари су хвалили њено извођење, посебно у Европи, гдје јој је додијељена награда Давид ди Донатело, италијански еквивалент Оскара. Била је номинована и за награду БАФТА.

Касније године

Мерилин Монро у Београду

Година 1959. је донијела највећи хит њене каријере, филмску комедију Билија Вајлдера Неки то воле вруће, у којој је наступила с Тонијем Кертисом и Џеком Лемоном. Кад се снимање завршило, Вајлдер је јавно причао о њеном тешком понашању на снимању. Убрзо се, међутим, Вајлдеров став ублажио те ју је почео хвалити као велику комичарку. Неки то воле вруће сматра се једним од најбољих филмова икад снимљених, а Монро је за глуму добила Златни глобус као најбоља глумица у мјузиклу или комедији.

Након тог филма, Монро је снимила Хајде да водимо љубав режисера Џорџа Кјукора, са Ивом Монтаном. Монро је била присиљена да сними филм због обавеза према студију 20th Century Fox. Иако филм није био ни финансијски ни критички успјех, у њему је отпјевала једну од легендарних музичких дјела, пјесму Кола Портера "My heart belongs to daddy".

Артур Милер је написао оно што ће постати последња довршена сарадња Монро и Кларка Гејбла, Неприлагођени. Исцрпљујуће снимање одвијало се у врелој пустињи у Невади. Монро, Гејбл и Монтгомери Клифт остварили су улоге које савремени критичари сматрају изврсним. Таблоиди су окривљивали њу због смрти Кларка Гејбла од срчаног удара, тврдећи како га је гњавила на снимању. Гејбл је, међутим, инсистирао да сам изводи каскадерске сцене, а био је и страствени пушач. Након Гејблове смрти, Монро је присуствовала крштењу његовог сина.

Монрое се вратила у Холивуд како би наставила снимање комедије Џорџа Кјукроа, Something's Got to Give, никад завршени филм који је постао легендаран због проблема на сету, а показао се као скуп дебакл за Фокс. У мају 1962. је остварила последњи познат јавни наступ, пјевајући Срећан рођендан, предсједниче на телевизијској рођенданској прослави предсједника Џона Кенедија.

Како је био финансијски оптерећен продукцијом Клеопатра, са Елизабет Тејлор у главној улози, Фокс је отпустио Монро и замијенио је са Ли Ремик. Међутим, Дин Мартин, који је у свом уговору имао клаузулу да може бирати глумце с којима ће сарађивати, није хтио никог до Монро. Студио ју је вратио.

Монро је дала велики интервју за Life, у којем је открила како је била огорчена кад су је у Холивуду почели етикетирати као глупу плавушу те како је вољела своју публику. Снимила је и фотосесију за Vogue, а почела је радити на свом следећем филмском пројекту са Џином Келијем и Френком Синатром, према биографији Доналда Спота. Осим тога, намјеравала је наступити у биографском филму о Џин Харлоу. Други пројекти у којима је требало да наступи били су What a Way to Go! (у којем ју је замијенила Ширли Маклејн), Пољуби ме, будало, комедија с Дином Мартином у главној улози (Ким Новак преузела је Монроину улогу) и мјузикл Дрво расте у Бруклину.

Монроин задњи дом био је у Брентвуду у Лос Анђелесу. Спремачица ју је нашла мртву 5. августа 1962. године. Објављено је како је узрок смрти било предозирање таблетама за спавање. Остала су питања о околностима и о томе колико је времена прошло кад ју је спремачица нашла. Осим тога, постоје неке теорије које говоре како су за њену смрт одговорни Џон и Роберт Кенеди. Оперативац ЦИА Норман Хоџес је тврдио како ју је он убио по наређењу службе.

Дана 8. августа 1962. године Мерлин Монро је покопана у гробници у гробљу Вествуд Вилиџ Меморијал Парк у Лос Анђелесу, Калифорнија. Ли Стразберг одржао је говор на спроводу. Мерлин Монро је остала једна од легендарних личности 20. вијека и прототип холивудске филмске звијезде.

Бракови

Џејмс Даферти

Монро се удала за Џејмса Дафертија 19. јуна 1942. године. У књигама Тајна Срећа Мерилин Монро и Норми Џин с љубављу, Џими, тврдио је да су се вољели, али да су њу понијели снови о слави. Године 1953, је написао чланак под насловом „Мерилин Монро је била моја жена“ за Фотоплеј, у којем је тврдио да ју је оставио.

У документарном филму из 2004. године, Мерилинин човјек, Даферти је тврдио још три ствари: да је био њен Свенгали те да је он створио „Мерилин Монро“ као личност, да су је шефови студија натјерали да се разведе од њега и да је он био њена једина права љубав.

Поново се оженио 1947. године. Кад су га обавијестили о смрти Мерилин Монро, 6. августа 1962. године, Њујорк Тајмс је објавио да је одговорио: „Жао ми је“ и наставио своју полицијску патролу у Лос Анђелесу. Није се појавио на њеном спроводу.

Џо Димаџо

Џо Димаџо видио је 1951. године Монроину слику са два играча Чикаго Вајт Сокса, али је није позвао све до 1952. године. Она је написала у књизи Моја прича да га није хтјела упознати, бојећи се да се он уклапа у стереотип америчког спортисте. Вјенчали су се у градској скупштини Сан Франциска 14. јануара 1954. године. Током меденог мјесеца, посјетили су Јапан, а њу су замолили да посјети Кореју. За четири дана је одржала десет наступа на врло ниским темперетурама за сто хиљада војника који су тамо служили. Биографи су нагласили да Димаџо, који је остао у Јапану, није био срећан женином одлуком јер је хтио да то буде интимни пут.

Дана 14. септембра 1954. године Монро је снимила сада већ култну сцену у којој јој вјетар диже хаљину за филм Седам година вјерности у Њујоршком позоришту Транс Лукс. Бил Кобрин, тадашњи Фоксов дописник са источне обале, рекао је како је Били Вајлдер хтио да то постане медијски циркус: "... сваки пут кад би се хаљина дигла, публика би се узбудила, а Димаџо би полудио." Пар се послије посвађао у предворју хотела. Она је, 274 дана након вјенчања, затражила развод због психичког насиља.

Годинама касније обратила му се за помоћ. У фебруару 1961. године њен психијатар послао ју је у психијатријску клинику Пејн Витни гдје је, према Доналду Споту, смјештена у одјељење за најтеже случајеве. Како се није могла сама одјавити, назвала је Димаџа, који ју је извео. Послије му се придружила на Флориди. Њихова прича о томе како су „само добри пријатељи“ нису зауставили гласине о томе како су се поновно вјенчали.

Према Маурију Алену, 1. августа 1962. године, Димаџо је — алармиравши како се његова бивша жена спетљала с људима који ће јој наудити, као што је Френк Синатра — дао отказ у војној служби како би је поново запросио. Покупио је њено тијело и средио спровод. Двадесет година је у њену гробницу стизало туце црвених ружа три пута седмично. За разлику од њена друга два мужа, никад није говорио о њој у јавности, није писао о томе те се није поново женио.

Артур Милер

Дана 29. јуна 1956. године, Монро се удала за драматурга Артура Милера, којег је упознала 1951. године у Вајт Плејнсу, у Њујорку. Вјенчање се крило од медија и од јавности. Иако је одгојена у хришћанском духу, преобратила се на јудаизам прије него што се удала за Милера. Након што је завршила снимање филма Принц и играчица са Лоренсом Оливијеом, пар се вратио у САД из Енглеске и открио да је она трудна. Међутим, она је патила од ендометриоза, а трудноћа се показала као ванматерична. Завршила је побачајем.

Милеров сценарио за филм Неприлагођени, прича о очајном разводу, требало је да буде дар за Дан заљубљених за њу, али у вријеме кад је снимање почело 1960. године, њихов брак је био непоправљив. Развод је обављен у Мексику 24. јануара 1961. године. Милер се оженио са Инге Морат 17. фебруара 1962. године, једном од фотографисткиња које су радиле на снимању филма Неприлагођени.

Смрт

Током последњих месеци Монро је живела у 12305 5. Хелен Драјв у кварту Брентвуд у Лос Анђелесу. Њена домаћица Јунис Мурај боравила је преко ноћи у кући увече 4. августа 1962. Мурај се пробудила 5. августа у 15:00 ујутро и осетила је да нешто није у реду. Видела је светло испод Мерилиних врата спаваће собе, али није успела да добије одговор и закључила је да су врата закључана. Мурај је тада позвала психијатра Монрое-а, др Ралфа Гринсона, који је убрзо након тога стигао у кућу и ушао у спаваћу собу кроз прозор како би пронашао Монро мртву у свом кревету. Мерилинин лекар, Др. Химан Енгелберг, стигао је око 03:50 сати. и прогласио је мртвом на месту догађаја. У 16:25 сати ЛАПД је обавештен.

Монро је умрла између 20:30. и 10:30 сати 4. августа и токсиколошки извештај показали су да је узрок смрти било акутно тровање барбитуратом. Имала је 8 мг% (милиграма на 100 милилитара раствора) хлорал хидрата и 4,5 мг% пентобарбитала (Нембутал) у крви и 13 мг% пентобарбитала у јетри. [Празне боце са лековима пронађене су поред њеног кревета. Искључена је могућност да се Монро случајно предозирана, јер су дозе пронађене у њеном телу више пута прекорачене смртоносној граници.

Уред мртвозорника округа Лос Ангелес помогао је у њиховој истрази тиму за превенцију самоубистава у Лос Анђелесу, који је имао стручно знање о самоубиству.Монроини лекари изјавили су да је била „склона јаким страховима и честим депресијама“ са „наглим и непредвидивим променама расположења“, и предозирала је неколико пута у прошлости, вероватно намерно. Због ових чињеница и недостатка било каквих назнака за прекршај, заменик мртвозорника Томас Ногучи класификовао је њену смрт као вероватно самоубиство.

Монроина изненадна смрт била је вест на првом месту у Сједињеним Државама и Европи. Према Лоис Банер, "прича се да се стопа самоубистава у Лос Анђелесу удвостручила месец дана након што је умрла; тиражност већине новина повећала се тог месеца", [248] и Чикаго Трибјун известили су да су примили стотине телефонских позива чланови јавности који су тражили информације о њеној смрти. [249] Француски уметник Жан Кокто коментарисао је да би њена смрт "требало да служи као страшна лекција свима онима, чије се главно занимање састоји у шпијунирању и мучењу филмских звезда".

Њена сахрана, која је одржана на гробљу Меморијалног парка Вествоод Виллаге 8. августа, била је приватна, а присуствовали су јој само најближи сарадници. Услугу су приредили Џо Димаџо и Монроин пословни менаџер Инез Мелсон. Стотине гледалаца препуно је улица око гробља. Монро је касније заробљен у крипти број 24 на Коридору сећања.

У наредним деценијама уведено је неколико теорија завере, укључујући убиство и случајно предозирање како би се супротставило самоубиству као узроку Монроине смрти. Нагађања да је Монро убијена прво су привукли главну пажњу објављивањем часописа Норман Маилер'с Марилин: А Биограпхи 1973, а у наредним годинама су постали довољно раширени да окружни тужилац округа Лос Ангелес Џон Ван де Камп спроведе "истрагу прага" 1982. да се види да ли треба да се отвори кривична истрага. Нису пронађени докази о било чему што би могло да наслути да је убијена.

Особа иза камере

Четрдесете су биле врхунац за глумице које су биле перципиране као тешке и паметне - попут Кетрин Хепбурн и Барбаре Стенвик - које су се током ратних година обраћале публици са доминацијом жена. 20тх Центури-Фок је желео да Монро буде звезда нове деценије која ће привући мушкарце у кинима, а на њу је гледао као на замену за стару Бети Грејбл, њихову најпопуларнију "плавокосу бомбу" из четрдесетих година 20. века. [256] Према филмском научнику Ричарду Диеру, Монроин изглед је израђен углавном за мушки поглед. [257]

Монро је од почетка играла значајну улогу у стварању њеног јавног имиџа, ​​а пред крај каријере је имала готово потпуну контролу над тим. [258] [259] Осмислила је многе своје стратегије рекламирања, гајила пријатељства са колумнистима оговарања, попут Сидни Сколски и Лајонела Парсонса, и контролисала употребу њених слика. [260]

Поред Грејбл, често су је упоређивали са другом иконичном плавушом, Џин Харлоу из 1930-их. [261] Упоређивање је делом подстакла Монро, која је Харлоу назвала својим идолом из детињства, желела је да је глуми у биопику, па је чак запослила Харлоу-ину фризерку да би је офарбала. [262]

Монро на екрану се фокусирала на њену плаву косу и стереотипе који су били повезани с њом, посебно глупост, наивност, сексуалну доступност и вештачност. [263] Често је користила задихан, детињаст глас у својим филмовима, а у интервјуима је остављала утисак да је све што је рекла, "потпуно невина и необрачуната", пародирајући себе са двоструким детекторима који су постали познати под називом "Монроеизми". [264] На пример, када су је питали шта је носила на себи на голој фотографији из 1949. године, она је одговорила: „Укључила сам радио“. [265]

Монро је у својим филмовима обично глумила "девојку", коју дефинише само пол. [257] Њене улоге готово увек су биле хор девојке, секретарице или манекенке; занимања у којима је „жена изложена, тамо ради задовољства мушкараца.“ [257] Монро је започела своју каријеру као „пин-уп“ модел, и била је позната по својој фигури пешчаног сата. [266] Често је била позиционирана у филмским сценама тако да је њена закривљена силуета била изложена, а често је позирала као сличица на публицистичким фотографијама. [266]

Њезин карактеристичан ход, замах кука такође је скренуо пажњу на њено тело и стекао јој надимак "девојка с хоризонталним ходом". [100] Монрое је често носила јело како би нагласила своју плаву косу и привлачила пажњу носећи откривену одећу која је показивале њену фигуру. [267] Њене публицистичке каскаде често се врте око њене одеће или шокантно откривају или чак не раде исправно, [268] као што је случај када јој је нараменица на хаљини пукнла током конференције за штампу. [268]

У причама за штампу, Монро је представљена као отеловљење америчког сна, девојчице која је из бедног детињства израсла у холивудске звезде. [269] Приче о њеном времену проведеном у хранитељским породицама и сиротишту биле су преувеличане, па чак и делимично измишљене. [270] Филмски научник Томас Харис написао је да су јој корени радничке класе и недостатак породице учинили сексуално доступнијом, "идеалном плејмејкерицу", за разлику од њене савремене Грејс Кели, која се такође "продавала" као атрактивна плавуша, али због ње позадина више класе доживљавана је као софистицирана глумица, недостижна за већину мушких гледалаца. [271]

Иако је Монро с екрана била смешна, али сексуално привлачна плавуша, публика и филмски критичари сматрали су да је то њена стварна личност. Ово је постало препрека када је желела да обавља друге врсте улога или да је поштује као пословна жена. [272] Академска Сарах Цхурцхвелл проучавала је приповијести о Монро и изјавила:

Највећи мит је да је била глупа. Друго је да је била крхка. Треће је да није могла да делује. Била је далеко од глупости, иако није била формално образована, и била је осетљива на то. Али заиста је била паметна - и веома жилава. Морала је да обоје победи систем холливоодских студија 1950-их. [...] Глупа плавуша је била улога - била је глумица, забога! Тако добра глумица да сада нико не верује да је ишта друго осим онога што је приказала на екрану. [273]

Монро је изјавила да је на њу утицао Запад, "научивши" неколико трикова од ње - тај утисак да се смеје или исмева из сопствене сексуалности ". [276] Комедију је проучавала у часовима миме и плесачице Лоте Гослар, познате по комичним сценским представама, а Гослар ју је такође инструирао на филмским сетовима. [277] У Гентлемен Префер Блондес, једном од филмова у којем је глумила архетипску глупу плавушу, Монрое је реченицу "Могу бити паметна кад је то важно, али већина мушкараца то не воли" додала у црте њеног лика. [278]

Према Диеру, Монрое је 1950-их постала "практично домаћинство за секс" и "њена слика мора бити смјештена у току идеја о моралу и сексуалности која је карактерисала педесете у Америци", попут фреудовских идеја о сексу, Кинсеи-јев извештај (1953) и Бетти Фриедан'с Феминине Мистикуе (1963). [280] Појавивши се рањивом и несвесном своје сексепилности, Монрое је био први сексуални симбол који је секс представио као природан и без опасности, за разлику од женских фатале из 1940-их. [281] Спото је такодје описује као отелотворење "послератног идеала америчке девојке, меког, транспарентно потребног, обожаваног мушкарца, наивног, нудећи секс без захтева", што је одјекнуло у изјави Молли Хаскелл да је "она била фикција педесетих, лажи да жена није имала сексуалне потребе, да је ту да задовољи или побољша своје мушке потребе. "[282] Монроеов савремени Норман Маилер написао је да је" Марилин предложила да секс може бити тежак и опасан за друге, али сладолед са њу ", док ју је Гроуцхо Марк окарактерисао као" Мае Вест, Тхеда Бара и Бо Пееп сви су спојени у једно ". [283] Према Хаскеллу, због свог статуса сексуалног симбола, Монрое је била мање популарна међу женама него са мушкарцима, јер оне "нису могле да се поистовете са њом и не подржавају је", мада ће се то променити након њене смрти. [284 ]

Диер је такође тврдила да је Монроеова плава коса постала њена карактеристична особина јер ју је она учинила "расно недвосмисленом" и искључиво белом баш као што је покренуо покрет за грађанска права и да би је требало сматрати симболом расизма у популарној култури двадесетог века. [ 285] Баннер се сложио да то можда није случајност да је Монрое покренула тренд платинасто плавушних глумица током покрета за грађанска права, али је такође критиковала Диер, напомињући да је Монрое у свом приватном животу који се веома оглашава, повезана са људима који су сматрани "белима" етници ", као што су Јое ДиМаггио (италијанско-амерички) и Артхур Миллер (Јеврејски). [286] Према Баннеру, понекад је на својим публицистичким фотографијама оспоравала превладавајуће расне норме; на пример, на слици приказаној у Лоок-у 1951, она је приказана у откривању одеће док је вежбала са афроамеричким тренером певања Пхил Мооре. [287]

Монро је био перципиран као посебно америчка звезда, "национална институција позната и као хот догови, пита од јабука или бејзбол". [288] Баннер је назива симболом популуке-а, звезде чија је радосна и гламурозна јавна слика „помогла нацији да се носи са својом параноиком 1950-их о хладном рату, атомској бомби и тоталитарном комунистичком Совјетском Савезу“. [289] Историчарка Фиона Хандисиде пише да је француска женска публика белину / плавушу повезала са америчком модерношћу и чистоћом, па је тако Монрое дошао да симболизује модерну, "ослобођену" жену, чији се живот одвија у јавној сфери. [290] Историјка филма Лаура Мулвеи написала је о њој као одобравање америчке културе потрошача:

Када би Америка желела да извезу демократију гламура у послератну, осиромашену Европу, филмови би могли бити њен излог ... Марилин Монрое је са свим својим америчким атрибутима и рационализованом сексуалношћу у једној слици појавила овај сложен интерфејс економски, политички и еротски. До средине 1950-их, она се залагала за бренд бескласног гламура, доступан свима који користе америчку козметику, најлон и пероксид. [291]

Twentieth Century-Fox је додатно профитирао од Монроеове популарности узгајајући неколико лоока глумица, попут Јаине Мансфиелд и Схерее Нортх. [292] Други студији су такође покушали да створе сопствене Монроес: Универсал Пицтурес са Мамие Ван Дорен, [293] Цолумбиа Пицтурес са Ким Новаком, [294] и Ранк Органисатион са Диана Дорс. [295]

Наслеђе

Према Водичу за популарну културу Сједињених Држава, „као икона америчке популарне културе, Монроејеви неколико ривала по популарности укључују Елвис Преслеи и Мицкеи Моусе ... ниједна друга звезда никада није инспирисала тако широк спектар емоција - од пожуде до сажаљења [296] Историчар уметности Гаил Левин изјавио је да је Монрое можда "највише фотографирана особа 20. века", [297] и Амерички филмски институт је именовао шесту највећу женску филмску легенду у Америци историја филма Институција Смитхсониан уврстила ју је на своју листу "100 најзначајнијих Американаца свих времена", [298] и Вариети и ВХ1 сврстали су је у првих десет на њиховој ранг листи највећих икона популарне културе двадесетог века. [ 299] [300]

Стотине књига је написано о Монроеу. Била је предмет филмова, представа, опера и песама, а утицала је на уметнике и забављаче, попут Андија Вархола и Мадоне. [301] [302] Такође остаје вредан бренд: [303] њена слика и име су лиценцирани за стотине производа, а била је представљена у рекламирању за брендове попут Мак Фацтор, Цханел, Мерцедес-Бенз и Абсолут Водка. [304] [ 305]

Монроева трајна популарност повезана је са њеним сукобљеним јавним имиџом. [306] С једне стране, она остаје секс симбол, лепотна икона и једна од најпознатијих звезда класичног холивудског биоскопа. [307] [308] [309] С друге стране, остала је упамћена по свом проблематичном приватном животу, нестабилном детињству, борби за професионално поштовање, као и по својој смрти и теоријама завере која га је окружила. [310] О њој су писали научници и новинари који су заинтересовани за род и феминизам; [311] ове списатељице укључују Глорију Стеинем, Јацкуелине Росе, [312] Молли Хаскелл, [313] Сарах Цхурцхвелл, [305] и Лоис Баннер. [314 ] Неки, попут Стеинема, сматрали су је жртвом студијског система. [311] [315] Други, као што су Хаскелл, [316] Росе, [312] и Цхурцхвелл, [305] су уместо тога нагласили Монроеову проактивну улогу у њеној каријери и њено учешће у стварању њене јавне личности.

Лијева плоча слике поп умјетника Јамеса Гилла Марилин Триптицх (1962)

Због контраста између свог сјаја и проблематичног приватног живота, Монрое је уско повезана са ширим расправама о модерним појавама као што су масовни медији, слава и потрошачка култура. [317] Према академској академији Сусанне Хамсцха, Монрое је и даље релевантна за текуће расправе о модерном друштву и она се „никада у потпуности не налази у једном времену или месту“, већ је постала „површина на којој се нарави америчке културе могу (поново) конструисати“ и "функционише као културни тип који се може репродуковати, трансформисати, превести у нови контекст и донијети други људи". [317] Слично томе, Баннер је Монрое назвао "вечним штитником облика" који је поново створила "свака генерација, па и свака појединац ... према сопственим спецификацијама". [318]

Монрое је и даље културна икона, али критичари су подељени о њеном наслеђу као глумица. Давид Тхомсон назвао је њено тело „безначајним“ [319], а Паулине Каел написала је да не може глумити, већ је „искористила своје недостатке у глумичиним вештинама да забави јавност. Имала је духовитост или безобразлук или очај да претвори колач сира у глумила - и обрнуто; радила је оно што су други имали "добар укус" да не раде ". [320] За разлику од тога, Петер Брадсхав је написао да је Монрое био талентован комичар који је "схватио како комедија постиже своје ефекте" [321], а Рогер Еберт је написао да су "Монроејеве ексцентричности и неурозе на сетовима постали озлоглашени, али студији су је помирили дуго након било које друге глумица би била уцјењивана јер је оно што су се вратили на екран било магично ". [322] Слично томе, Јонатхан Росенбаум је изјавила да је "суптилно покорила сексистички садржај њеног материјала" и да "потешкоће неких људи које разазнају Монроеву интелигенцију као глумица изгледају укорењене у идеологији репресивне ере, када суперфеминизам жена није требало да буде паметно ". [323]

Филмографија

Мерилин Монро у филму Нијагара (1953)

Улоге Мерилин Монро
Година	Српски назив	Изворни назив	Улога	Напомена
1947.	Опасне године	Dangerous Years	Иви
1948.		Scudda Hoo! Scudda Hay!	Бети	непотписана
1948.	Даме из хора	Ladies of the Chorus	Пеги Мартин	прва већа улога
1949.	Љубавна срећа	Love Happy	клијент
1950.	Карта за Томахавк	A Ticket to Tomahawk	Клара	непотписана
1950.	Џунгла на асфалту	The Asphalt Jungle	Анђела Финли
1950.	Ватрена лопта	The Fireball	Поли	Изазов - други назив филма
1950.	Све о Еви	All About Eve	госпођица Клаудија Казвел
1950.	Десни кроше	Right Cross	Даски	непотписана
1951.	Прича из предграђа	Home Town Story	Ајрис Мартин
1951.		As Young as You Feel	Херијет
1951.	Љубавно гнездо	Love Nest	Роберта Стивенс
1951.	„Направимо то легалним”	Let's Make It Legal	Џојс Манеринг
1952.	Сукоб у ноћи	Clash by Night	Пеги
1952.	Нисмо венчани!	We're Not Married!	Анабел Норис
1952.	Не мораш да куцаш	Don't Bother to Knock	Нел Форбс	прва главна улога
1952.	Мајмунска посла	Monkey Business	Лоис Лорел
1952.		O. Henry's Full House	пролазница	камео улога
1953.	Нијагара	Niagara	Роуз Лумис	главна женска улога
1953.	Мушкарци више воле плавуше	Gentlemen Prefer Blondes	Лорелај Ли	главна женска улога
1953.	Како се удати за милионера	How to Marry a Millionaire	Локо Демпси
1954.	без повратка	River of No Return	Кеј Вестон
1954.	Нема посла као што је шоу бизнис	There's No Business Like Show Business	Викторија Хофман
1955.	Седам година верности	The Seven Year Itch	девојка	садржи чувену сцену са белом хаљином; номинација за награду БАФТА
1956.	Аутобуска станица	Bus Stop	Шери	Погрешан тип девојке - други назив филма; номинација за награду Златни глобус
1957.	Принц и играчица	The Prince and the Showgirl	Елси Марина	продуцент филма; номинација за награду БАФТА
1959.	Неки то воле вруће	Some Like It Hot	Шугар Кејн Ковалчик	најуспешнији филм; награда Златни глобус за најбољу глумицу у мјузиклу или комедији
1960.	Хајде да се волимо	Let's Make Love	Аманда Дел
1961.	Неприлагођени	The Misfits	Рослин Табер	последњи филм
1962.	Нешто се мора дати	Something's Got To Give	Елен Вагстаф Арден	недовршен због њене смрти

Галерија

Литература

• Hall, Susan G. (2006). American Icons: An Encyclopedia of the People, Places, and Things that Have Shaped Our Culture. Greenwood Publishing Group. стр. 468. ISBN 978-0-275-98429-8. 
• Rollyson, Carl (2005). Female Icons: Marilyn Monroe to Susan Sontag. iUniverse. ISBN 978-0-595-35726-0. 
• Churchwell, Sarah (2005). The Many Lives of Marilyn Monroe. Metropolitan Books. ISBN 978-0-8050-7818-3. 

Спољашње везе

• Званични веб-сајт
• 0000054/ Мерилин Монро на сајту IMDb