Црквена порта

Део црквене порте црква Св. Илије из 1888. године и обновљена црква брвнара Светих четрдесет мученика из 1823. године

Црквена порта или црквено двориште је ограђени простор са капијом око православне цркве или манастира.

Намена и инфраструктура

Поред основног хришћанског симболизма чија је функција била успостављање границе између сакралног простора који окружује цркву (парохијску, манастирску) и световног простора,812 ограђена порта имала је и практичну, али и заштитну намену. Наиме како су многе цркве и манастири били ван села и градова, често би да нису имале ограђену порту изложене шумским зверима и стоци пуштеној на слободну испашу.

Унутар црквена порте се обично налазило:

• гробље,
• звоник уколико га је било,
• школа и стан за учитеља,
• стан за свештеника,
• конак за посетиоце,
• парохијски музеј
• ћелије за монахе или монахиње,
• разне помоћне зграде (трпезарија, подрум, кухиња, различите оставе, ракијџиница (вински подрум) итд.

• Неки од обкјеката у црквеној порти
• 
  Надгробници
• 
  Парохијски музеј у Вранићу
• 
  Помоћна зграда
• 
  Стари конак манастира Сићево након обнове 1996. године
• 
  Црквена чесма (Манстир Сићево)
• 
  Вила „Персида“, задужбина нишког индустријалца Ставре Цветковића у порти манастира Сићево
• 
  Манастирско гробље и звонара са источне стране у Сићеву
• 
  Спомен костурница у Хиландару
• 
  Неки од објеката у порти Хиландара

Поред цркве у саставу порта налазила се и звонара. Међутим како многе цркве нису имале звонару уместо њих су коришћена клепетала, или су звона постављана на саму цркву. Има цркава и са више звона различити величине и звука. Звоници су подизани испред цркве у форми дрвених конструкција – чардака на 4 стуба, у које су смештана звона, или од тврдог материјала озидане звонаре.

Комплекс објеката у црквеној порти: 1. Црква Ваведење Свете Богородице 2. Звонара 3. Стари манастирски конак 4. Манастирска чесма 5. Летња кујна и трпезарија 6. Нови манастирски конак 7. Економске зграде 8. Вила Персида

Устројства о црквеној порти и њеној намени

Митрополит Мојсије у свој Уредби из 1724. међу првима је дефинисао устројство црквене порте

Према Уредби из 1724. митрополит Мојсије је као обавезу свештеника навео да је он дужан да се стара о подизању цркве у свакој парохији, као и да она не буде ниска и тесна као у време турске владавине, већ што је могуће шира и дужа...и да црква, између осталих ствари, треба да има звоно и ограђену порту.

Да би се регулисало сахрањивање на гробљу унутар црквене порте у новим Свештеничким правилима у тач. 40, које је 1733. године издао митрополит Викентије Јовановић, стоји...

само се свештеницима дозвољава сахрањивање у црквеној порти, док су парохијани имали да се сахрањују на сеоским и варошким гробљима.

Доношењем овог правила с почетка 18. века желело с естати на пут масовној појави сахрањивања у портама које су постале тако стешњена да бројним гробовима од којих је пол стојала у пољу.

Културно-историјски значај

Комплекс црквене порте са црквом данас представља немерљиво значајно споменичко наслеђе. Овај често добро хронолошки, обликован и примарно функционално разнородан комплекс, чини хомогену целину чије укупне вредности надилазе појединачна значења сакралног објеката, који опасују.

Такође, овај простор је и својеврстан приказ спроведених грађевинских и других захвата који дају могућност да се читају методолошки концепти заступљени у различитим временским раздобљима, и на основу њих праве анализе и компарације, односно поред културног црквена порта представља и значајан историјски, стручни, едукативни потенцијал.

Порта манастира Хиландара је најбољи пример добро хронолошки, обликованог и примарно функционалног разнородног комплекса, који чини хомогену целину чије укупне вредности надилазе појединачна значења сакралног објеката, који опасују

Види још

• Порта
• Црквена порта у Вранићу