Пређи на садржај

Natrijum sulfat

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Натријум-сулфат)
Natrijum sulfat
Nazivi
IUPAC naziv
Natrijum sulfat
Drugi nazivi
Natrijum sulfat
Dinatrijum sulfat
Sulfat natrijuma
Tenardit (anhidritni mineral)
Glauberova so (dekahidrat)
Sal mirabilis (dekahidrat)
Mirabilit (dekahidratni mineral)
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.028.928
E-brojevi E514(i) (regulator kiselosti, ...)
RTECS WE1650000
UNII
  • [Na+].[Na+].[O-]S([O-])(=O)=O
Svojstva
Na2SO4
Molarna masa 142,04 g/mol (anhidrat)
322,20 g/mol (dekahidrat)
Agregatno stanje bela kristalna materija
higroskopna
Miris bez mirisa
Gustina 2,664 g/cm³ (anhidrat)
1,464 g/cm³ (dekahidrat)
Tačka topljenja 884 °C (1.623 °F; 1.157 K) (anhidrat)
32,38 °C (dekahidrat)
Tačka ključanja 1.429 °C (2.604 °F; 1.702 K) (anhidrat)
anhydrous:
4.76 g/100 mL (0 °C)
28.1 g/100 mL (25 °C)[3]
42.7 g/100 mL (100 °C)
heptahydrate:
19.5 g/100 mL (0 °C)
44 g/100 mL (20 °C)
Rastvorljivost nerastvoran u etanolu
rastvoran u glicerolu, vodi, i vodonik jodidu
−52,0·10−6 cm³/mol
Indeks refrakcije (nD) 1,468 (anhidrat)
1.394 (dekahidrat)
Struktura
Kristalna rešetka/struktura ortorombičan (anhidrat)[4]
monokliničan (dekahidrat)
Farmakologija
A06AD13 (WHO) A12CA02
Opasnosti
Opasnost u toku rada Iritant
Bezbednost prilikom rukovanja ICSC 0952
NFPA 704
NFPA 704 four-colored diamondКод запаљивости 0: Неће горети (нпр. вода)Health code 1: Exposure would cause irritation but only minor residual injury. E.g., turpentineКод реактивности 0: Нормално стабилан, чак и под стањем изложености ватри; није реактиван с водом (нпр. течни азот)Special hazards (white): no code
0
1
0
Tačka paljenja Nezapaljiv
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni
 Natrijum selenat
natrijum telurat
Drugi katjoni
 litijum sulfat
kalijum sulfat
rubidijum sulfat
cezijum sulfat
Srodna jedinjenja
 natrijum bisulfat
natriju sulfit
natrijum persulat
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Natrijum sulfat je so natrijuma i sumporne kiseline. U anhidratnoj formi, je beli kristalni prah sa hemijskom formulom Na2SO4, dok je kao dekahidrat poznat kao Glauberova so ili lat. sal mirabilis (čudesna so) sa formulom Na2SO4 ·10H2O. Sa godišnjom proizvodnjom od 6 miliona tona je jedna od najvažnijih trgovačkih hemikalija.

Natrijum sulfat se najviše koristi u proizvodnji deterdženata, u Kraftovom procesu proizvodnje papira.[5] Oko dve trećine svetske proizvodnje se dobija iz mirabilita, prirodnog minerala u formi dekahidrata, te ostataka iz proizvodnje nekih hemijskih sirovina poput hlorovodonične kiseline.

Istorija

[уреди | уреди извор]

Hidrat natrijum sulfata je poznat i kao Glauberova so, koja je dobila ime po njemačko-holandskom farmakologu Johann Rudolf Glauberu (1604—1670), koji ju se otkrio u izvorima u Mađarskoj. On lično ju je nazvao lat. sal mirabilis čudesna so, zbog njenih medicinskih svojstava. Kristali se generalno koriste kao laksativ, dok nije otkrivena njena današnja primjena početkom 20. veka.[6][7]

U 18. veku Glauberova so se počela upotrebljavati kao sirovina u industrijskoj proizvodnji sode (natrijum karbonat), putem reakcije sa kalijum karbonatom. Pošto su se povećale potrebe za sodom, povećana je i potražnja za natrijum sulfatom.[8] Do tada, Leblancov proces, kojim se natrijum sulfat dobijao kao intermedijarni proizvod je bio glavni metod u proizvodnji sode.

Hemijske osobine

[уреди | уреди извор]

Natrijum sulfat je tipično jonsko jedinjenje. Postojanje slobodnih sulfata u rastvoru dokazuje se lakim formiranjem nerastvorljivih sulfata kada se takvi rastvori tretiraju solima koje sadrže jone barijuma Ba2+ ili olova Pb2+:

Natrijum sulfat je nereaktivan prema većini oksidujućih ili redukujućih agenasa. Na visokim temperaturama, može se pretvoriti u natrijum sulfid redukcijom sa ugljenikom (zagrevanje sa ugljem na visokoj temperaturi):[9]

Ova reakcija se koristila kao jedan od koraka za industrijsko dobijanje natrijum karbonata Leblankovim procesom, koji je kasnije zamenjen savremenijim Solvejevim postupkom.

Natrijum sulfat reaguje sa sumpornom kiselinom da bi se dobio natrijum hidrogen karbonat (natrijum bisulfat):

Natrijum sulfat pokazuje umerenu sklonost da formira kompleksne soli. Jedine koje formira sa trovalentnim metalima NaAl(SO4)2 (nestabilan iznad 39 °C) i NaCr(SO4)2, za razliku od kalijum sulfata i amonijum sulfata koji formiraju dosta stabilnih kompleksnih soli. Kompleksne soli sa sulfatima nekih drugih alkalnih metala, kao što je Na2SO4·3K2SO4 mogu se naći i u prirodi u mineralu aftitalitu npr. formiranje kristala u reakciji natrijum sulfata sa kalijum hloridom koristi se kao osnova za proizvodnju kalijum sulfata, tj. veštačkog đubriva.[10] Druge kompleksne soli koje natrijum sulfat gradi su 3Na2SO4·CaSO4, 3Na2SO4·MgSO4 i NaF·Na2SO4.[11]

Fizičke osobine

[уреди | уреди извор]

Natrijum sulfat je veoma rastvorljiv u vodi.[12] Njegova rastvorljivost se povećava čak i do deset puta na temperaturama od 0 °C do 32,384 °C, gde postiže maksimalnu vrednost od 49,7 g/100 ml. Iz vodenog rastvora na temperaturama do 32,384 °C kristalizuje kao dekahidrat Na2SO4·10 H2O, u obliku bezbojnih monokliničnih kristala. Na ovoj temperaturi kriva rastvorljivosti se menja, tj. rastvorljivost ostaje skoro potpuno ista bez obzira na povećanje temperature. Na toj temperaturi nastali dekahidrat — Na2SO4·10 H2O (Glauberova so) rastvara se u svojoj sopstvenoj kristalnoj vodi, zbog čega se ova temperatura od 32,384 °C koristi kao referentna vrednost za kalibraciju termometara.

Struktura

[уреди | уреди извор]

Kristali dekahidrata se sastoje od jona [Na(OH2)6]+ oktaedarske molekularne geometrije.[13][14] Ovi oktaedri dele ivice tako da je 8 od 10 molekula vode vezano za natrijum, a 2 druga su intersticijalna, jer su vezana vodonikom za sulfat. Ovi katjoni su povezani sa sulfatnim anjonima vodoničnim vezama. Udaljenosti Na–O su oko 240 pm.[15] Kristalni natrijum sulfat dekahidrat je takođe neobičan među hidratisanim solima jer ima merljivu rezidualnu entropiju (entropiju na apsolutnoj nuli) od 6,32 J/(K·mol). Ovo se pripisuje njegovoj sposobnosti da distribuira vodu mnogo brže u poređenju sa većinom hidrata.[16]

Proizvodnja

[уреди | уреди извор]

Svetska proizvodnja natrijum sulfata, skoro isključivo u obliku dekahidrata, iznosi približno 5,5 do 6 miliona tona godišnje (Mt/a). Godine 1985. proizvodnja je iznosila 4,5 Mt/a, polovina iz prirodnih izvora, a polovina iz hemijske proizvodnje. Posle 2000. godine, na stabilnom nivou do 2006. godine, prirodna proizvodnja je porasla na 4 Mt/god, a hemijska proizvodnja je smanjena na 1,5 do 2 Mt/a, sa ukupno 5,5 do 6 Mt/god.[17][18][19][20] Za sve primene, prirodno proizvedeni i hemijski proizvedeni natrijum sulfat su praktično zamenljivi.

Prirodni izvori

[уреди | уреди извор]

Dve trećine svetske proizvodnje dekahidrata (Glauberove soli) potiče od prirodnog mineralnog oblika mirabilita,[21][22][23] koji se na primer nalazi u koritima jezera u južnom Saskačevanu. Godine 1990. Meksiko i Španija su bili glavni svetski proizvođači prirodnog natrijum sulfata (svaka zemlja sa oko 500.000 tona), a Rusija, Sjedinjene Države i Kanada po oko 350.000 tona.[18] Prirodni resursi se procenjuju na preko milijardu tona.[17][18]

Glavni proizvođači od 200.000 do 1.500.000 tona godišnje u 2006. uključivali su Searles Valley Minerals (Kalifornija, SAD), Airborne Industrial Minerals (Saskačevan, Kanada), Química del Rey (Koavila, Meksiko), Minera de Santa Marta i Criaderos Minerales Y Derivados, takođe poznat kao Grupo Crimidesa (Burgos, Španija), Minera de Santa Marta (Toledo, Španija), Sulquisa (Madrid, Španija), Chengdu Sanlian Tianquan Chemical (Tjenćuen okrug, Sičuan, Kina), Hongze Yinzhu Chemical Group (Hungce okrug, Đangsu, Kina), zh [Nafine Chemical Industry Group] (Šansi, Kina), Sichuan Province Chuanmei Mirabilite (zh [万胜镇], okrug Dongpo, Mejšan, Sečuan, Kina) i Kuchuksulphat JSC (Altajski kraj, Sibir, Rusija).[17][19]

Anhidrovani natrijum sulfat se javlja u sušnim sredinama kao mineral tenardit.[24][25][26][27][28] Polako se pretvara u mirabilit na vlažnom vazduhu. Natrijum sulfat se takođe nalazi kao glauberit,[29][30][31][32] mineral kalcijum natrijum sulfata. Oba minerala su manje uobičajena od mirabilita.

Hemijska industrija

[уреди | уреди извор]

Otprilike jedna trećina svetskog natrijum sulfata proizvodi se kao nusproizvod drugih procesa u hemijskoj industriji. Većina ove proizvodnje je hemijski inherentna primarnom procesu i samo marginalno ekonomična. Naporom industrije, dakle, proizvodnja natrijum sulfata kao nusproizvoda opada.

Najvažnija hemijska proizvodnja natrijum sulfata je tokom proizvodnje hlorovodonične kiseline, bilo iz natrijum hlorida (so) i sumporne kiseline, u Manhajmskom procesu,[33][34][35][36] ili iz sumpor-dioksida u Hargrivsovom procesu.[37][38] Dobijeni natrijum sulfat iz ovih procesa je poznat kao slani kolač. James Hargreaves (chemist)

Manhajm: 2 NaCl + H
2SO
4 → 2 HCl + Na
2SO
4
Hargrivs: 4 NaCl + 2 SO
2 + O
2 + 2 H
2O → 4 HCl + 2 Na
2SO
4

Druge velike proizvodnje natrijum sulfata su procesi u kojima se višak natrijum hidroksida neutrališe sumpornom kiselinom da bi se dobio sulfat (SO2−
4) korišćenjem bakar sulfata (CuSO4) (kako se istorijski primenjivalo u velikoj meri u proizvodnji rajona korišćenjem bakar(II) hidroksida). Ova metoda je takođe redovno primenjena i pogodna laboratorijska priprema.

2 NaOH(aq) + H
2SO
4(aq) → Na
2SO
4(aq) + 2 H
2O(l)    ΔH = -112.5 kJ (highly exothermic)

U laboratoriji se takođe može sintetisati reakcijom između natrijum bikarbonata i magnezijum sulfata, taloženjem magnezijum karbonata.

2 NaHCO
3 + MgSO
4 → Na
2SO
4 + MgCO
3 + CO
2 + H
2O

Međutim, pošto su komercijalni izvori lako dostupni, laboratorijska sinteza se ne praktikuje često. Ranije je natrijum sulfat takođe bio nusproizvod proizvodnje natrijum dihromata, gde se sumporna kiselina dodaje rastvoru natrijum hromata formirajući natrijum dihromat, ili kasnije hromnu kiselinu. Alternativno, natrijum sulfat nastaje u proizvodnji litijum karbonata, helatnih agenasa,[39][40][41] resorcinola, askorbinske kiseline, silicijumovih pigmenata, azotne kiseline i fenola.[17]

Natrijum sulfat se obično prečišćava u obliku dekahidrata, pošto anhidrovani oblik ima tendenciju da privuče jedinjenja gvožđa i organska jedinjenja. Anhidrovani oblik se lako proizvodi od hidratisanog oblika blagim zagrevanjem.

Glavni proizvođači nusproizvoda natrijum sulfata od 50–80 Mt/a u 2006. uključuju Elementis Chromium (industrija hroma, Castle Hayne, NC, SAD), Lenzing AG (200 Mt/a, viskozna industrija, Lenzing, Austrija), Addiseo (ranije Rhodia, industrija metionina, Les Roches-Roussillon, Francuska), Elementis (industrija hroma, Stockton-on-Tees, UK), Shikoku Chemicals (Tokušima, Japan) i Visko-R (industrija viskoze, Rusija).[17]

Primena

[уреди | уреди извор]

Natrijum sulfat primenjuje se u industriji stakla, boja, hartije i tekstila; u medicine se upotrebljava kao blago purgativno sredstvo (za čišćenje).

Robne industrije

[уреди | уреди извор]

Sa američkim cenama od 30 dolara po toni 1970. godine, do 90 dolara po toni za kvalitni slani kolač i 130 dolara za bolju robu, natrijum sulfat je veoma jeftin materijal. Najveća upotreba je kao punilo[42][43][44][45] u praškastim deterdžentima za kućno pranje veša, koji konzumiraju oko 50% svetske proizvodnje. Ova upotreba jenjava, jer domaći potrošači sve više prelaze na kompaktne ili tečne deterdžente koji ne sadrže natrijum sulfat.[17]

Izrada papira

[уреди | уреди извор]

Još jedna ranije velika upotreba natrijum sulfata, posebno u SAD i Kanadi, je u Kraftovom procesu[46][47][48][49][50][51] za proizvodnju drvne pulpe.[52] Organske materije prisutne u „crnoj tečnosti” iz ovog procesa se sagorevaju da bi proizvele toplotu, potrebnu za redukovanje natrijum sulfata u natrijum sulfid. Međutim, zbog napretka u termičkoj efikasnosti Kraftovog procesa oporavka početkom 1960-ih, postignuta je efikasnija rekuperacija sumpora i potreba za natrijum sulfatom je drastično smanjena.[53] Stoga je upotreba natrijum sulfata u industriji celuloze SAD i Kanade opala sa 1.400.000 tona godišnje 1970. godine na samo približno. 150.000 tona u 2006.[17]

Staklarstvo

[уреди | уреди извор]

Industrija stakla predstavlja još jednu značajnu oblast primene natrijum sulfata, kao druga najveća primena u Evropi. Natrijum sulfat se koristi kao sredstvo za fino čišćenje,[54] kako bi se uklonili mali mehurići vazduha iz rastopljenog stakla. On topi staklo i sprečava stvaranje šljama od rastapanja stakla tokom rafiniranja. Industrija stakla u Evropi je od 1970. do 2006. trošila stabilnih 110.000 tona godišnje.[17]

Tekstil

[уреди | уреди извор]

Natrijum sulfat je važan u proizvodnji tekstila, posebno u Japanu, gde je to najveća primena. Natrijum sulfat se dodaje da bi se povećala jonska jačina[55][56] rastvora i tako pomaže u „izravnavanju“, odnosno smanjenju negativnih električnih naelektrisanja na tekstilnim vlaknima, tako da boje mogu da prodiru ravnomerno (videti teoriju difuznog dvostrukog sloja[57][58][59][60][61] (DDL) koju je razradio Gouj i Čepmen).[59][62][63][64][65] Za razliku od alternativnog natrijum hlorida, on ne korodira posude od nerđajućeg čelika koje se koriste za bojenje. Ova aplikacija u Japanu i SAD je 2006. godine potrošila oko 100.000 tona.[17]

Prehrambena industrija

[уреди | уреди извор]

Natrijum sulfat se koristi kao razblaživač za boje za hranu.[66] Poznat je kao aditiv E broja E514.

Skladištenje toplote

[уреди | уреди извор]

Visok kapacitet akumulacije toplote u faznoj promeni iz čvrstog u tečno stanje, i povoljna temperatura promene faze od 32 °C (90 °F) čine ovaj materijal posebno pogodnim za skladištenje solarne toplote niskog kvaliteta za kasnije oslobađanje u aplikacijama za grejanje prostora. U nekim primenama materijal se ugrađuje u termalne pločice koje se postavljaju u tavanski prostor, dok se u drugim primenama so ugrađuju u ćelije okružene vodom zagrejanom solarnom energijom. Promena faze omogućava značajno smanjenje mase materijala potrebnog za efikasno skladištenje toplote (toplota fuzije dekahidrata natrijum sulfata je 82 kJ/mol ili 252 kJ/kg[67]), uz dalju prednost konzistencije temperatura sve dok je na raspolaganju dovoljno materijala u odgovarajućoj fazi.

Za primenu u hlađenju, smeša sa uobičajenom solju natrijum hlorida (NaCl) snižava tačku topljenja na 18 °C (64 °F). Toplota fuzije NaCl·Na2SO4·10H2O, zapravo je neznatno povećana na 286 kJ/kg.[68]

Aplikacije malog obima

[уреди | уреди извор]

U laboratoriji, anhidrovani natrijum sulfat se široko koristi kao inertno sredstvo za sušenje, za uklanjanje tragova vode iz organskih rastvora.[69] Efikasniji je, ali sporije deluje od sličnog sredstva magnezijum sulfata. Efikasan je samo ispod 30 °C (86 °F), ali se može koristiti sa različitim materijalima pošto je hemijski prilično inertan. Natrijum sulfat se dodaje u rastvor sve dok se kristali više ne zgrudnjavaju; dva video klipa (vidi gore) pokazuju kako se kristali zgrudnjavaju kada su još mokri, ali neki kristali slobodno teču kada se uzorak osuši.

Glauberova so, dekahidrat, koristi se kao laksativ. Efikasan je za uklanjanje određenih lekova, kao što je paracetamol (acetaminofen) iz tela; te se može koristiti nakon predoziranja.[70][71]

Godine 1953, predložen je natrijum sulfat za skladištenje toplote u pasivnim solarnim sistemima grejanja.[72][73][74] Ovo koristi prednosti njegovih neobičnih svojstava rastvorljivosti i visoke toplote kristalizacije (78,2 kJ/mol).[75]

Ostale upotrebe natrijum sulfata uključuju odmrzavanje prozora, proizvodnju skroba, kao aditiv u osveživačima tepiha i kao dodatak hrani za stoku.

Najmanje jedna kompanija, Thermaltake, pravi prostirku za hlađenje laptop računara (iXoft notbuk rashlađivač) koristeći dekahidrat natrijum sulfata unutar prošivene plastične podloge. Materijal se polako pretvara u tečnost i cirkuliše, izjednačujući temperaturu laptopa i delujući kao izolacija.[76]

Bezbednost

[уреди | уреди извор]

Iako se natrijum sulfat generalno smatra netoksičnim,[66] sa njim treba pažljivo rukovati. Prašina može izazvati privremenu astmu ili iritaciju oka; ovaj rizik se može sprečiti korišćenjem zaštite za oči i papirne maske. Transport nije ograničen i ne primenjuje se nikakva oznaka rizika ili bezbednosna oznaka.[77]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ National Center for Biotechnology Information. PubChem Compound Summary for CID 24436, Sodium sulfate. https://pubchem.ncbi.nlm.nih.gov/compound/Sodium-sulfate. Accessed Nov. 2, 2020.
  4. ^ Zachariasen WH, Ziegler GE (1932). „The crystal structure of anhydrous sodium sulfate Na2SO4”. Zeitschrift für Kristallographie, Kristallgeometrie, Kristallphysik, Kristallchemie. Wiesbaden: Akademische Verlagsgesellschaft. 81 (1–6): 92—101. S2CID 102107891. doi:10.1524/zkri.1932.81.1.92. 
  5. ^ Helmold Plessen (2000). „Sodium Sulfates”. Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. ISBN 978-3527306732. doi:10.1002/14356007.a24_355. 
  6. ^ Szydlo, Zbigniew (1994). Water which does not wet hands: The Alchemy of Michael Sendivogius. London–Warsaw: Polish Academy of Sciences. 
  7. ^ Westfall, Richard S. (1995). „Glauber, Johann Rudolf”. The Galileo Project. Архивирано из оригинала 2011-11-18. г. 
  8. ^ Aftalion, Fred (1991). A History of the International Chemical Industry, Philadelphia, University of Pennsylvania Press. University of Pennsylvania Press. стр. 11—16. ISBN 978-0-8122-1297-6. 
  9. ^ „(Theory of non-equilibrium growth)”. 1. 1. 1990. doi:10.2172/6420187. 
  10. ^ Garrett, Donald E. (2001). Sodium sulfate : handbook of deposits, processing, properties, and use. San Diego: Academic Press. ISBN 978-0-08-051733-9. OCLC 162129486. 
  11. ^ 1869-1938., Mellor, Joseph William (1980). A comprehensive treatise on inorganic and theoretical chemistry. London: Longman. ISBN 978-0-582-46277-9. OCLC 219911286. 
  12. ^ Linke, W. F.; A. Seidell (1965). Solubilities of Inorganic and Metal Organic Compounds (4th изд.). Van Nostrand. ISBN 978-0-8412-0097-5. 
  13. ^ „Trigonal bipyramidal molecular shape @ Chemistry Dictionary & Glossary”. glossary.periodni.com. Приступљено 2022-07-03. 
  14. ^ Von Zelewsky, A. (1995). Stereochemistry of Coordination CompoundsНеопходна слободна регистрација. Chichester: John Wiley. ISBN 0-471-95599-X. 
  15. ^ Ruben, Helena W.; Templeton, David H.; Rosenstein, Robert D.; Olovsson, Ivar (1961). „Crystal Structure and Entropy of Sodium Sulfate Decahydrate”. Journal of the American Chemical Society. 83 (4): 820—824. doi:10.1021/ja01465a019. .
  16. ^ Brodale, G.; W. F. Giauque (1958). „The Heat of Hydration of Sodium Sulfate. Low Temperature Heat Capacity and Entropy of Sodium Sulfate Decahydrate”. Journal of the American Chemical Society. 80 (9): 2042—2044. doi:10.1021/ja01542a003. 
  17. ^ а б в г д ђ е ж з Suresh, Bala; Yokose, Kazuteru (мај 2006). Sodium sulfate. CEH Marketing Research Report. Zurich: Chemical Economic Handbook SRI Consulting. стр. 771.1000A—771.1002J. Архивирано из оригинала 2007-03-14. г. 
  18. ^ а б в „Statistical compendium Sodium sulfate”. Reston, Virginia: US Geological Survey, Minerals Information. 1997. Архивирано из оригинала 2007-03-07. г. Приступљено 2007-04-22. 
  19. ^ а б The economics of sodium sulphate (Eighth изд.). London: Roskill Information Services. 1999. 
  20. ^ The sodium sulphate business. London: Chem Systems International. новембар 1984. 
  21. ^ Warr, L.N. (2021). „IMA–CNMNC approved mineral symbols”. Mineralogical Magazine. 85 (3): 291—320. Bibcode:2021MinM...85..291W. S2CID 235729616. doi:10.1180/mgm.2021.43 Слободан приступ. 
  22. ^ Hill, James C. (1979). „Johann Glauber's discovery of sodium sulfate - Sal Mirabile Glauberi”. Journal of Chemical Education. 56 (9): 593. Bibcode:1979JChEd..56..593H. doi:10.1021/ed056p593. 
  23. ^ White, William B. (2017). „Mineralogy of Mammoth Cave”. Ур.: Hobbs, Horton H. III; Olson, Richard A.; Winkler, Elizabeth G.; Culver, David C. Mammoth Cave: A Human and Natural History. Cave and Karst Systems of the World. Cham, Switzerland: Springer International Publishing. стр. 145—162. ISBN 978-3-319-53717-7. doi:10.1007/978-3-319-53718-4_9. 
  24. ^ Warr, L.N. (2021). „IMA–CNMNC approved mineral symbols”. Mineralogical Magazine. 85 (3): 291—320. Bibcode:2021MinM...85..291W. S2CID 235729616. doi:10.1180/mgm.2021.43 Слободан приступ. 
  25. ^ Thénardite at Webmineral
  26. ^ Thénardite at Mindat
  27. ^ Handbook of Mineralogy
  28. ^ Palache, P.; Berman H.; Frondel, C. (1960). "Dana's System of Mineralogy, Volume II: Halides, Nitrates, Borates, Carbonates, Sulfates, Phosphates, Arsenates, Tungstates, Molybdates, Etc. (Seventh Edition)" John Wiley and Sons, Inc., New York, pp. 404-407.
  29. ^ Warr, L.N. (2021). „IMA–CNMNC approved mineral symbols”. Mineralogical Magazine. 85 (3): 291—320. Bibcode:2021MinM...85..291W. S2CID 235729616. doi:10.1180/mgm.2021.43 Слободан приступ. 
  30. ^ Glauberite on Mindat
  31. ^ Glauberite data on Webmineral
  32. ^ Glauberite in the Handbook of Mineralogy
  33. ^ Helmold Plessen (2000). „Sodium Sulfates”. Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. ISBN 978-3-527-30673-2. doi:10.1002/14356007.a24_355. 
  34. ^ H. Schultz; G. Bauer; E. Schachl; F. Hagedorn; P. Schmittinger (2005). „Potassium Compounds”. Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. ISBN 978-3-527-30673-2. doi:10.1002/14356007.a22_039. 
  35. ^ DE 137906, "Mechanischer Calcinirofen bzw. Sulfatofen", published 1903-01-08, issued 1900-08-12 
  36. ^ Laury, Napoleon Arthur (1927). Hydrochloric Acid and Sodium Sulfate (на језику: енглески). Chemical catalog Company, Incorporated. ISBN 978-0-598-81795-2. 
  37. ^ Butts, D. (1997). Kirk-Othmer Encyclopedia of Chemical Technology. v22 (4th изд.). стр. 403—411. 
  38. ^ Cumming, Alex Charles (1923). The Manufacture of Hydrochloric Acid and Saltcake (на језику: енглески). Gurney and Jackson. 
  39. ^ IUPAC definition of chelation.
  40. ^ Latin chela, from Greek, denotes a claw.
  41. ^ Morgan, Gilbert T.; Drew, Harry Dugald Keith (1920). „CLXII.—Researches on residual affinity and co-ordination. Part II. Acetylacetones of selenium and tellurium”. Journal of the Chemical Society, Transactions. 117: 1456—65. doi:10.1039/ct9201701456. 
  42. ^ „Plastics, Additives”. Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. 2005. стр. 1—57. doi:10.1002/14356007.a20_459.pub2. 
  43. ^ „Fillers Market Report: Global Industry Analysis, 2024”. www.ceresana.com. Приступљено 2019-02-14. 
  44. ^ „Market Study: Fillers (3rd edition)”. Ceresana. јануар 2014. Приступљено 7. 9. 2015. 
  45. ^ Shrivastava, Anshuman (2018-05-15). Introduction to Plastics Engineering. William Andrew. ISBN 9780323396196. 
  46. ^ Hoffman, E., Lyons, J., Boxall, J., Robertson, C., Lake, C. B., & Walker, T. R. (2017). Spatiotemporal assessment (quarter century) of pulp mill metal (loid) contaminated sediment to inform remediation decisions. Environmental Monitoring and Assessment, 189(6), 257.
  47. ^ Hoffman, E., Bernier, M., Blotnicky, B., Golden, P. G., Janes, J., Kader, A., ... & Walker, T. R. (2015). Assessment of public perception and environmental compliance at a pulp and paper facility: a Canadian case study. Environmental Monitoring and Assessment, 187(12), 766.
  48. ^ Rudolf Patt et al. "Paper and Pulp" in Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry 2002 Wiley-VCH, Weinheim. doi:10.1002/14356007.a18_545.pub4
  49. ^ Joint Textbook Committee of the Paper Industry (1969). Macdonald, Ronald Gordon; Franklin, John N., ур. Pulp and Paper Manufacture, vol. 1 : The Pulping of Wood. 1 (2nd изд.). McGraw Hill. OCLC 867778880. 
  50. ^ Biermann, Christopher J. (1993). Essentials of Pulping and PapermakingНеопходна слободна регистрација. San Diego: Academic Press, Inc. ISBN 0-12-097360-X. 
  51. ^ E. Sjöström (1993). Wood Chemistry: Fundamentals and Applications. Academic Press. ISBN 0-12-647480-X. 
  52. ^ Hunter, Dard (1943). Papermaking, the history and technique of an ancient craft. Dover. 
  53. ^ Smook, Gary (2002). Handbook for Pulp and Paper Technologists. стр. 143. Архивирано из оригинала 2016-08-07. г. 
  54. ^ López, Sebastián; Castro, Remedios; García, Esmeralda; Pazo, Jose S.; Barroso, Carmelo G. (2001-06-01). „The use of activated charcoal in combination with other fining agents and its influence on the organoleptic properties of sherry wine”. European Food Research and Technology (на језику: енглески). 212 (6): 671—675. ISSN 1438-2385. doi:10.1007/s002170100300. 
  55. ^ Solomon, Theodros (2001). „The definition and unit of ionic strength”. Journal of Chemical Education. 78 (12): 1691. Bibcode:2001JChEd..78.1691S. doi:10.1021/ed078p1691. 
  56. ^ Sastre de Vicente, Manuel E. (2004). „The concept of ionic strength eighty years after its introduction in chemistry”. Journal of Chemical Education. 81 (5): 750. Bibcode:2004JChEd..81..750S. doi:10.1021/ed081p750. 
  57. ^ Helmholtz, H. (1853), „Ueber einige Gesetze der Vertheilung elektrischer Ströme in körperlichen Leitern mit Anwendung auf die thierisch-elektrischen Versuche”, Annalen der Physik und Chemie (на језику: немачки), 165 (6), стр. 211—233, Bibcode:1853AnP...165..211H, doi:10.1002/andp.18531650603 
  58. ^ „The electrical double layer”. 2011. Архивирано из оригинала 31. 5. 2011. г. Приступљено 23. 4. 2013. 
  59. ^ а б Adam Marcus Namisnyk. „A survey of electrochemical supercapacitor technology” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2014-12-22. г. Приступљено 2012-12-10. 
  60. ^ Srinivasan S. (2006) Fuel cells, from Fundamentals to Applications, Springer eBooks, ISBN 978-0-387-35402-6, Chapter 2, Electrode/electrolyte interfaces: Structure and kinetics of charge transfer. (769 kB)
  61. ^ Electrochemical double-layer capacitors using carbon nanotube electrode structures.
  62. ^ Ehrenstein, Gerald (2001). „Surface charge” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 28. 9. 2011. г. Приступљено 30. 5. 2011. 
  63. ^ Lagunas, Anna; Guerra-Castellano, Alejandra; Nin-Hill, Alba; Díaz-Moreno, Irene; De la Rosa, Miguel A.; Samitier, Josep; Rovira, Carme; Gorostiza, Pau (2018-12-04). „Long distance electron transfer through the aqueous solution between redox partner proteins”. Nature Communications (на језику: енглески). 9 (1): 5157. Bibcode:2018NatCo...9.5157L. ISSN 2041-1723. PMC 6279779 Слободан приступ. PMID 30514833. S2CID 54444826. doi:10.1038/s41467-018-07499-x. 
  64. ^ Gomila, Alexandre M. J.; Pérez-Mejías, Gonzalo; Nin-Hill, Alba; Guerra-Castellano, Alejandra; Casas-Ferrer, Laura; Ortiz-Tescari, Sthefany; Díaz-Quintana, Antonio; Samitier, Josep; Rovira, Carme; De la Rosa, Miguel A.; Díaz-Moreno, Irene; Gorostiza, Pau; Giannotti, Marina I.; Lagunas, Anna (2022-11-19). „Phosphorylation disrupts long-distance electron transport in cytochrome c”. Nature Communications. 13 (1): 7100. Bibcode:2022NatCo..13.7100G. PMC 9675734 Слободан приступ. PMID 36402842. doi:10.1038/s41467-022-34809-1. 
  65. ^ López‐Ortiz, Manuel; Zamora, Ricardo A.; Giannotti, Marina Inés; Hu, Chen; Croce, Roberta; Gorostiza, Pau (фебруар 2022). „Distance and Potential Dependence of Charge Transport Through the Reaction Center of Individual Photosynthetic Complexes”. Small (на језику: енглески). 18 (7): 2104366. ISSN 1613-6810. PMID 34874621. S2CID 244922892. doi:10.1002/smll.202104366. hdl:2445/191184 Слободан приступ. 
  66. ^ а б „Sodium sulfate (WHO Food Additives Series 44)”. World Health Organization. 2000. Архивирано из оригинала 2007-09-04. г. Приступљено 2007-06-06. 
  67. ^ „Phase-Change Materials for Low-Temperature Solar Thermal Applications” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 2015-09-24. г. Приступљено 2014-06-19. 
  68. ^ „Phase-Change Materials for Low-Temperature Solar Thermal Applications” (PDF). стр. 8. Архивирано (PDF) из оригинала 2015-09-24. г. Приступљено 2014-06-19. 
  69. ^ Vogel, Arthur I.; B.V. Smith; N.M. Waldron (1980). Vogel's Elementary Practical Organic Chemistry 1 Preparations (3rd изд.). London: Longman Scientific & Technical. 
  70. ^ Cocchetto, D.M.; G. Levy (1981). „Absorption of orally administered sodium sulfate in humans”. J Pharm Sci. 70 (3): 331—3. PMID 7264905. doi:10.1002/jps.2600700330. 
  71. ^ Prescott, L. F.; Critchley, J. A. J. H. (1979). „The Treatment of Acetaminophen Poisoning”. Annual Review of Pharmacology and Toxicology. 23: 87—101. PMID 6347057. doi:10.1146/annurev.pa.23.040183.000511. 
  72. ^ Norton, Brian (2013-10-11). Harnessing solar heat. Dordrecht: Springer. ISBN 978-94-007-7275-5. OCLC 862228449. 
  73. ^ Rabl, Ari. (1985). Active solar collectors and their applications. New York: Oxford University Press. ISBN 1-4294-0091-9. OCLC 614480348. 
  74. ^ Sreekumar, S.; Joseph, A.; Kumar C. S., S.; Thomas, S. (2020-03-10). „Investigation on influence of antimony tin oxide/silver nanofluid on direct absorption parabolic solar collector”. Journal of Cleaner Production. 249: 588—601. doi:10.1016/j.jclepro.2019.119378 Слободан приступ. 
  75. ^ Telkes, Maria (1953). Improvements in or relating to a device and a composition of matter for the storage of heat. British Patent No. GB694553. 
  76. ^ „IXoft Specification”. Thermaltake Technology Co., Ltd. Архивирано из оригинала 2016-03-12. г. Приступљено 2015-08-15. 
  77. ^ „MSDS Sodium Sulfate Anhydrous”. James T Baker. 2006. Архивирано из оригинала 2003-06-19. г. Приступљено 2007-04-21. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Natrijum sulfat на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Natrijum_sulfat&oldid=28500070”