Пређи на садржај

Држава Палестина

Уреди везе
Координате: 32° 00′ N 35° 15′ E / 32.000° С; 35.250° И / 32.000; 35.250
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Палестина (држава))
Држава Палестина
دولة فلسطين (арапски)
Химна: Ратник
(арап. فدائي‎‎)
Положај Палестине
Главни градЈерусалим (званично)
Рамала (дефакто)
Највећи градГаза
Службени језикарапски
Владавина
Облик државеунитарна полупредседничка република
 — ПредседникМахмуд Абас
 — Председник ВладеМухамед Мустафа
 — Председник СаветаАзиз Двеик
Законодавна властНационални савет
Историја
Оснивање‍
 — Декларација о независности15. новембар 1988.
 — Резолуција ГС УН о статусу посматрача29. новембар 2012.
 — Спор око суверенитета са Израеломтраје[1][2]
Географија
Површина‍
 — укупно6.020 km2 (163)
 — вода (%)3,5[3]
Становништво‍
 — 2023.5.483.450[4] (121)
 — густина731 ст./km2 (17)
Економија
БДП / ПКМ≈ 2023.
 — укупноРаст 36,391 млрд. $[5] (138)
 — по становникуРаст 6.642 $[5] (131)
ИХР (2021)0,715 (106) — средњи
Валутаегипатска фунта (EGP)
јордански динар (JOD)
израелски шекел (ILS)
Остале информације
Временска зонаUTC +2 (лети +3)
Интернет домен‍.ps‍
Позивни број+970

Палестина (арап. فلسطين‎; Filasṭīn), званично Држава Палестина (арап. دولة فلسطين; Dawlat Filasṭīn), држава је у југозападној Азији. Обухвата две раздвојене територије — Западну обалу и Појас Газе, познате као Палестинске територије — унутар већег подручја Палестине. Палестина се граничи са Израелом на западу и северу, Јорданом на истоку и Египтом на југозападу. Становништво Палестине броји пет милиона људи и покрива површину од 6.020 km2. Јерусалим је званични главни град, а службени језик арапски. Већина Палестинаца практикује ислам, док је хришћанство такође значајно распрострањено. Газа је највећи град, а Рамала служи као привремени административни центар.

Област Палестине је одиграла важну улогу у светској историји. Хананци, Израелити, Семити, Асирци, Вавилонци, Персијанци, Грци, Римљани и Византинци оставили су свој траг. Поред своје историје, Палестина има дубок верски значај за јудаизам, хришћанство и ислам. Света места као што су Зид плача, Храм Васкрсења Христовог и Ел Акса привлаче велики број ходочасника и посетилаца сваке године. Током историје регион је пролазио периоде коегзистенције и сукоба између различитих верских и етничких група. Током средњег века, када су се јеврејске заједнице суочиле са прогоном, нашли су уточиште и заштиту под муслиманском влашћу у Палестини и ширем исламском свету. Османско царство, које је управљало Палестином од 16. века до свог распада на крају Првог светског рата, пружило је уточиште за Јевреје који су бежали од прогона у Европи. Крај османске владавине означио је ново поглавље у историји Палестине. Након Првог светског рата, Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске је преузело контролу над регионом под мандатом Друштва народа. Британски мандат за Палестину, установљен 1920, донео је значајне промене у политичком и друштвеном пејзажу овог подручја, постављајући терен за сукобе и борбе које ће уследити.

Конфликт настаје 1948. године по успостављању Државе Израел, што је било праћено присилним расељавањем стотина хиљада Палестинаца и створило велику палестинску избегличку популацију.[6] Каснији арапско-израелски сукоби, укључујући Шестодневни рат 1967. године, довели су до израелске окупације Западне обале и Појаса Газе. Године 1988. Палестински национални савет, законодавно тело Палестинске ослободилачке организације (ПОО) коју је предводио Јасер Арафат, прогласио је успостављање Палестине. Мирно решење је добило на замаху потписивањем Споразума из Осла 1990-их. Ови споразуми, о којима су преговарали Израел и ПОО, имали су за циљ успостављање владе и коначно стварање палестинске државе. Међутим, имплементација Споразума из Осла била је суочена са значајним изазовима, укључујући ширење израелских насеља на окупираним територијама и текуће забринутости за безбедност. Године 2007. унутрашње поделе између палестинских политичких фракција довеле су до преузимања Појаса Газе од стране Хамаса. Од тада Западном обалом управља Палестинска народна самоуправа, коју предводи Фатах, док је Појас Газе под контролом Хамаса.

Настављају се напори ка мирном решењу са Израелом, при чему преговори и међународно посредовање играју кључну улогу у потрази за трајним миром и стабилношћу у региону. Палестина се суочава са различитим изазовима, као што су територијални спорови, социоекономске разлике, слобода кретања и утицај окупације. Палестина је члан неколико међународних организација, као што је Арапска лига и Организација исламске сарадње, док такође има статус државе посматрача у Уједињеним нацијама.[7] Једна је од најобразованијих држава у арапском свету и на Блиском истоку, са огромним резервама нафте и гаса.

Географија

[уреди | уреди извор]

Палестина се састоји из две одвојене територијалне целине — Појаса Газе и Западне обале. Ова два дела Палестине раздваја територија Израела. Палестина се граничи са Израелом, Египтом и Јорданом.

Области на које полаже право Држава Палестина налазе се у Јужном Леванту. Појас Газе граничи са Средоземним морем на западу, Египтом на југу и Израелом на северу, југу и истоку. Западна обала се граничи са Јорданом на истоку и Израелом на северу, југу и западу. Дакле, две енклаве које чине подручје на које полаже право Држава Палестина немају географску границу једна са другом, јер их раздваја Израел. Ове области би заједно чиниле 163. највећу земљу на свету по површини.[8][9]

Палестина има низ еколошких проблема; питања са којима се Појас Газе суочава укључују дезертификација; салинација слатке воде; третман отпадних вода; болести које се преносе водом; деградација земљишта; и исцрпљивање и контаминација ресурса подземних вода. На Западној обали важе многа иста питања; иако је слатке воде много више, приступ је ограничен због спора који је у току.[10]

У овој области се налазе три копнена екорегиона: источномедитеранске четинарске — склерофилне — широколисне шуме, Арапска пустиња и Месопотамска жбунаста пустиња.[11]

Назив

[уреди | уреди извор]

Назив „Палестина“ потиче од народа под називом Филистејци, који је настањивао ово подручје у античко доба. Филистејци су имали неколико независних градова-држава, од којих су најзначајнији били Газа, Ашдод и Ашкелон. Филистејци су били индоевропски народ грчког порекла чије изворно име (највероватније Кафтори) остаје непознато. Реч „Палестина“ (Пелешет) је реч хебрејског порекла, и у историјском, лингвистичком и културолошком погледу односила се искључиво на древне Филистејце, док се у модерној политичкој терминологији повезује са арапским становништвом Палестине. Филистејци су се населили на подручје Леванта у 12. веку п. н. е, а филистејска држава била је уништена од стране Асирије у 8. веку п. н. е.

Након неуспелог јеврејског устанка против Римљана 135. године нове ере, Римљани су преименовали провинцију Јудеју у провинцију Сирија-Палестина, да би негирали историјску везу јеврејског народа са том земљом. Термин „Палестина“ био је након тога спорадично коришћен од стране европских историчара, као и од стране крсташа. За време Османског царства званичан назив за Палестину био је Вилајет Сирија-Јерусалим. Британци су своју колонију, основану 1920. године, назвали такође Мандаторна Палестина. Након Израелско-арапског рата 1948, а посебно након Шестодневног рата, термин „Палестина“ и „палестински народ“ почињу се у терминолошко-лингвистичком смислу повезивати са арапским становништвом ове области.[12][13][14][15]

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја Палестине

Османска власт

[уреди | уреди извор]
Овај чланак је део серије о историји Палестине
Историја Палестине
Преисторија
Натуфијен
Прекерамички неолит
Гасулска култура
Тахунска култура
Јерихон
Стари век
Ханан
Феникија
Ново краљевство
Историја древног Израела и Јудеје (Израел, Јудеја)
Филистеја
Филистејци
Новоасирско царство
Нововавилонско царство
Ахеменидско царство
Селеукиди
Антигониди
Хасмонејци
Иродова Јудеја
Јудеја
Сирија-Палестина
Византија (Палестина Прима/Палестина Секунда)
Средњи век
Муслиманско освајање
Праведни калифат(Џунд Филастин, Џунд ел Урдун)
Омејадски калифат
Абасидски калифат
Фатимидски калифат
Краљевина Јерусалим
Ајубиди
Мамелучки султанат
Османско царство
Савремено доба
Британски мандат над Палестином
Накба
Свепалестински протекторат
Јорданска Западна обала
Египатски Појас Газе
Израел
Израелски војни гувернорат
Израелска цивилна управа
Држава Палестина (Палестинске енклаве, Палестинска Народна Самоуправа, Западна обала, Појас Газе)

До 14. века, Османско царство је преузело контролу над целим регионом. Године 1516. Османско царство, предвођено султаном Селимом, освојило је Палестину од Мамелука, који су владали тим регионом неколико векова.[16] Под османском влашћу, Палестина је постала део веће административне јединице познате као Јерусалимски санџак, који је у почетку био део веће провинције Сирије.[16] Јерусалимски санџак је обухватао области као што су Јерусалим, Наблус, Газа и Јафа.[16]

Царство је подстицало развој пољопривреде, а предузете су различите мере за повећање пољопривредне продуктивности. Изградња система за наводњавање, као што је систем канат, помогла је у побољшању дистрибуције воде и олакшала пољопривредну експанзију. Под османском влашћу, Палестина је забележила пораст у узгоју готовинских усева попут памука и маслина, који су се извозили у друге регионе. Религијски, Палестина је имала велики значај за муслимане, хришћане и Јевреје. Османлије су задржале контролу над светим местима у Јерусалиму, укључујући џамију Ал-Акса и цркву Светог гроба. Они су такође регулисали приступ овим локацијама и спроводили различите политике за управљање верским пословима.[16]

Под Османским царством, Јевреји и хришћани су уживали значајан степен заштите и аутономије, посебно у оквиру османског милет система.[17] Милет систем је признавао верске заједнице као посебна правна лица, дозвољавајући им да саме управљају својим унутрашњим пословима, укључујући верска, образовна и правна питања.[17] Током периода прогона Јевреја у Европи, посебно током касног 15. века и надаље, Османско царство је пружало релативно уточиште јеврејским избеглицама.[18][19]

Током касног 19. и раног 20. века, како су националистичка осећања расла широм региона, почео је да се јавља и палестински арапски национализам.[20] Интелектуалци и елите у Палестини изразили су осећај идентитета и позвали на већу аутономију и самоуправу. Овај период се поклопио са успоном младотурског покрета унутар Османског царства, који је увео неке политичке реформе, али се такође суочио са противљењем различитих група.[21]

Почетком 20. века, ционистички покрет је добио замах, са циљем да успостави јеврејску домовину у Палестини.[22][23] Јеврејска имиграција се повећала, а ционистичке организације су куповале земљу од локалних земљопоседника, што је довело до тензија између јеврејске и арапске заједнице.[24] Тадашњи владар царства султан Абдул Хамид покушао је да се супротстави ционистичком покрету, али није успео. Крај владавине Османског царства у Палестини дошао је са завршетком Првог светског рата. Након пораза Османског царства, регион је дошао под британску контролу применом британског мандата за Палестину 1920. године.[25][26]

Британски мандат Палестине

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Британски мандат Палестине

Под британском влашћу, историја Палестине је била сведок значајних политичких, друштвених и економских трансформација.[27] Британски мандат за Палестину почео је 1920. године након распада Османског царства.[27] Мандат је успостављен у оквиру Лиге народа, са циљем да се олакша успостављање јеврејске домовине у Палестини уз заштиту права арапског становништва.[27]

Током првих година мандата, појавиле су се тензије између јеврејске и арапске заједнице. Британци су се суочили са изазовима у балансирању интереса и захтева обе групе. Године 1936. избила је распрострањена арапска побуна која је захтевала прекид имиграције Јевреја и продају земље јеврејским насељеницима. Побуну су на крају угушили Британци, што је довело до повећаних ограничења за арапске и јеврејске активности. Како се јеврејска имиграција наставила, посебно у годинама које су претходиле и након Другог светског рата, ционистички покрет је добијао замах. Јеврејска насеља су се ширила, а тензије између јеврејске и арапске заједнице су ескалирале. Белу књигу објавила је британска влада, која је одбацила Пилову комисију и предложила уједињену Палестину као будућу земљу и за Арапе и за Јевреје.[27] Као одговор и прихватање од стране Арапа, побуна је прекинута. Међутим, ционистички ентитет је одбио да прихвати план и почео је да протестује против Беле књиге.[27] Војне групе као што су Иргун, Стерн Ганг и Хаганах почеле су да се припремају за терористичке нападе. То укључује бомбардовање хотела Кинг Давид, масакр у Деир Јасину и масакр у Рафинерији нафте у Хаифи. Иза ових напада стајали су Менахем Бегин и Јицак Шамир, који су касније постали политички лидери будућег Израела.[28] Британци су се борили да одрже контролу и мир, а 1947. одлучили су да се повуку из Палестине.

Арапско-израелски рат (1948)

[уреди | уреди извор]

УН су 1947. усвојиле план поделе за решење две државе на преосталој територији мандата. План је прихватило јеврејско руководство, али су га арапске вође одбиле, а Британија је одбила да спроведе план. Уочи коначног британског повлачења, Јеврејска агенција за Израел, на челу са Давидом Бен Гурионом, прогласила је оснивање Државе Израел према предложеном плану УН. Арапски виши комитет није прогласио сопствену државу и уместо тога, заједно са Трансјорданом, Египтом и осталим члановима Арапске лиге тог времена, започео је војну акцију која је резултирала арапско-израелским ратом 1948. године. Током рата, Израел је добио додатне територије које су према плану УН биле одређене да буду део арапске државе. Египат је окупирао појас Газе, а Трансјордан окупирао, а затим анектирао Западну обалу. Египат је у почетку подржавао стварање свепалестинске владе, али ју је распустио 1959. Трансјордан је никада није признао и уместо тога је одлучио да укључи Западну обалу са својом територијом како би формирао Јордан. Анексија је ратификована 1950. године, али ју је међународна заједница одбацила.

Окупација и арапско-израелски ратови

[уреди | уреди извор]

Године 1964, када је Западну обалу контролисао Јордан, тамо је основана Палестинска ослободилачка организација са циљем да се супротстави Израелу.[29] Палестинска национална повеља ПЛО дефинише границе Палестине као читаву преосталу територију мандата, укључујући Израел. Шестодневни рат 1967. године, када се Израел борио против Египта, Јордана и Сирије, завршио се тако што је Израел окупирао Западну обалу и појас Газе, поред других територија. Након Шестодневног рата, ПЛО се преселио у Јордан, али се касније преселио у Либан 1971.[29]

Самит Арапске лиге у октобру 1974. означио је ПЛО као „јединог легитимног представника палестинског народа“ и потврдио „њихово право да успоставе независно хитно стање“.[30] У новембру 1974. године, ПЛО је призната као надлежна за сва питања. у вези са питањем Палестине од стране Генералне скупштине УН дајући им статус посматрача као „недржавног ентитета“ у УН. Након Декларације о независности 1988. године, Генерална скупштина УН је званично признала проглашење и одлучила да користи ознаку „Палестина“ уместо „Ослободилачка организација Палестине“ у УН. Упркос овој одлуци, ПЛО није учествовао у УН у својству владе Државе Палестине.[31]

Године 1979, путем споразума из Кемп Дејвида, Египат је означио крај било каквог сопственог полагања права на појас Газе. У јулу 1988, Јордан је уступио своја потраживања на Западној обали — са изузетком старатељства над Харам ал-Шарифом — ПЛО. У новембру 1988. законодавна власт ПЛО, док је била у егзилу, прогласила је оснивање „Државе Палестине“. Следећег месеца, брзо су га признале многе државе, укључујући Египат и Јордан. У Палестинској декларацији о независности, Држава Палестина је описана као успостављена на „палестинској територији“, без експлицитног даљег прецизирања.

Због тога се неке од земаља које су признале Државу Палестину у својим изјавама о признању позивају на „границе из 1967. године“, признајући тако за своју територију само окупирану палестинску територију, а не Израел. Захтев за чланство у УН који је поднела Држава Палестина такође је прецизирао да се заснива на „границама из 1967. године“. Током преговора о споразуму из Осла, ПЛО је признао право Израела на постојање, а Израел је признао ПЛО као представника палестинског народа. Палестинска декларација о независности из 1988. године укључивала је позив ПНЦ-а на мултилатералне преговоре на основу Резолуције 242 Савета безбедности УН, касније познате као „Историјски компромис“,[32] која подразумева прихватање решења са две државе и више не доводи у питање легитимност Држава Израел.[33]

Након што је Израел заузео и окупирао Западну обалу од Јордана и појас Газе од Египта, почео је да тамо успоставља израелска насеља. Администрацију арапског становништва на овим територијама вршила је Израелска цивилна администрација Координатора владиних активности на територијама и локални општински савети присутни од пре израелског преузимања. Израел је 1980. одлучио да замрзне изборе за ове савете и да уместо њих оснује Лиге села, чији су званичници били под израелским утицајем. Касније је овај модел постао неефикасан и за Израел и за Палестинце, а Лиге села су почеле да се распадају, а последња је била Хебронска лига, распуштена у фебруару 1988. године.[34]

Гувернорати

[уреди | уреди извор]
Гувернорати Палестине.
Територије на које полаже право држава Палестина и територије које тренутно контролишу Палестинци (црвено). Под контролом Палестинаца налази се цео Појас Газе и већина палестинских насеља на Западној обали. Међутим, подручја Западне обале изван палестинских насеља су под директном контролом Израела, који експлоатише готово све локалне ресурсе.

Територија Палестине је подељена на 16 гувернората, од којих се 11 налази на Западној обали, а 5 у Појасу Газе.

Гувернорати на Западној обали:

Гувернорати у Појасу Газе:

За разлику од гувернората у Појасу Газе, које потпуно контролишу Палестинци, гувернорати на Западној обали су делимично под контролом Палестинаца, а делимично под директном контролом Израела.

Градови

[уреди | уреди извор]

Највећи градови у Појасу Газе су:

Највећи градови на Западној обали су:

Највећи град Палестине је Газа, док је званични главни град државе Источни Јерусалим. С обзиром да је Источни Јерусалим анектирао Израел и званично га спојио са Западним Јерусалимом, седишта две палестинске владе се налазе у Рамали и Гази. Сви већи градови Палестине, изузев Источног Јерусалима, су под контролом Палестинаца.Политика

Државе које су званично признале независност Палестине

Иако је од стране УН-а призната за суверену државу, Палестина само делимично контролише своју територију, а постоје и две супротстављене палестинске владе. Појасом Газе, који у потпуности контролишу Палестинци, управља палестинска влада организације Хамас, док Западном обалом, која је и даље под окупацијом Израела, управља палестинска влада организације Фатах.

Дана 15. децембра 1988. године, Декларација независности Државе Палестине из новембра 1988. призната је у Генералној скупштини Резолуцијом 43/177.[35]

Двадесетог и деветог новембра 2012,[36] усвојена је резолуција Генералне скупштине УН 67/19 којом је Палестина добила статус „државе посматрача која није чланица“ у Уједињеним нацијама.[37][38] Промена статуса је описана као „дефакто признање суверене државе Палестине“.[39]

Постоје различити ставови о статусу државе Палестине, како међу државама међународне заједнице, тако и међу правним научницима.[40]

Демографија

[уреди | уреди извор]

Становништво

[уреди | уреди извор]

У Појасу Газе живи 1.604.238 становника, од чега су 99,9% Палестинци. 85,8% становништва су муслимани, а 14,2% хришћани. На Западној обали живи 3.092.555 становника, од чега су 83% Палестинци и 17% Јевреји. Поред Палестинаца, на Западној обали живи и око 524.000 јеврејских колониста.

Према Палестинском централном бироу за статистику (ПЦБС), од 26. маја 2021. године, држава Палестина средином године 2021. има 5.227.193 становника. Ала Овад, председник ПЦБС-а, проценио је популацију на 5,3 милиона до краја 2021.[41] Са површином од 6.020 km2 (2.320 sq mi), густина насељености у земљи је од око 827 људи по квадратном километру.[42] Просечна густина насељености света је била 25 људи по квадратном километру од 2017. године.[43]

Здравствена заштита

[уреди | уреди извор]

Према палестинском Министарству здравља (МОХ), од 2017. године, у Палестини је било 743 центра примарне здравствене заштите (583 на Западној обали и 160 у Гази) и 81 болница (51 на Западној обали, укључујући Источни Јерусалим, и 30 у Гази).[44]

Делујући под покровитељством Светске здравствене организације (СЗО),[45] Здравствени кластер за окупирану палестинску територију (оПт) основан је 2009. године и представља партнерство преко 70 локалних и међународних невладиних организација и агенција УН које пружају оквир за здравствени актери укључени у хуманитарни одговор за опт. Кластером копредседава Министарство здравља како би се обезбедила усклађеност са националним политикама и плановима.[46] Извештај генералног директора СЗО од 1. маја 2019. описује услове у здравственом сектору у опт и идентификује стратешке приоритете и тренутне препреке за њихово постизање[47] у складу са стратегијом сарадње земље за СЗО и окупирану палестинску територију 2017—2020.[48]

Водовод и канализација

[уреди | уреди извор]

Снабдевање водом и канализација на палестинским територијама карактерише велика несташица воде и под великим су утицајем израелске окупације. Водне ресурсе Палестине у потпуности контролише Израел и подела подземних вода подлеже одредбама II Споразума из Осла.[тражи се извор]

Генерално, квалитет воде је знатно лошији у појасу Газе у поређењу са Западном обалом . Око трећине до половине испоручене воде на палестинским територијама губи се у дистрибутивној мрежи. Трајна блокада појаса Газе и рат у Гази нанели су озбиљну штету инфраструктури у Појасу Газе.[49][50] Што се тиче отпадних вода, постојећа постројења за пречишћавање немају капацитет за пречишћавање свих произведених отпадних вода, што доводи до озбиљног загађења вода.[51] Развој сектора у великој мери зависи од спољног финансирања.[52]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Стопа писмености Палестине износила је 96,3% према извештају Програма Уједињених нација за развој из 2014. године, што је високо по међународним стандардима. Постоји родна разлика у популацији старијој од 15 година, при чему се 5,9% жена сматра неписменим у поређењу са 1,6% мушкараца.[53] Неписменост међу женама је опала са 20,3% у 1997. на мање од 6% у 2014. години.[53]

Религија

[уреди | уреди извор]
Палестинске девојчице у Наблусу

93% Палестинаца су муслимани,[54] од којих су велика већина следбеници сунитског огранка ислама,[55] са малом мањином Ахмадија,[56] а 15% су неденоминациони муслимани.[57] Палестински хришћани представљају значајну мањину од 6%, а следе много мање верске заједнице, укључујући Друзе[тражи се извор] и Самарићани.[58]

Економија

[уреди | уреди извор]

Туризам

[уреди | уреди извор]

Туризам на територији на коју полаже право Држава Палестина односи се примарно на туризам у Источном Јерусалиму, Западној обали и Појасу Газе. У 2010. палестинске територије је посетило 4,6 милиона људи, у поређењу са 2,6 милиона 2009. године. Од тог броја 2,2 милиона страних туриста, а 2,7 милиона домаћих.[59] Већина туриста долази на само неколико сати или као део једнодневног излета. У последњем кварталу 2012. године преко 150.000 гостију боравило је у хотелима на Западној обали; 40% су били Европљани и 9% из Сједињених Држава и Канаде.[60] Туристички водич Lonely Planet пише да „Западна обала није најлакше место за путовање, али је труд богато награђен.[61] За стране држављане не постоје никакви визни услови осим оних које намећу визна политика Израела. Приступ Јерусалиму, Западној обали и Гази је у потпуности под контролом владе Израела. За улазак на окупиране палестинске територије потребан је само важећи међународни пасош.[62]

Комуникације

[уреди | уреди извор]

Палестински централни биро за статистику (ПЦБС) и Министарство за телекомуникације и информационе технологије саопштили су да у Палестини има 4,2 милиона мобилних претплатника, што представља скок у поређењу са 2,6 милиона на крају 2010. године, док се број ADSL претплатника у Палестини повећао на око 363 хиљаде до на крају 2019. са 119 хиљада у истом периоду. 97% палестинских домаћинстава има најмање једну мобилну линију мобилне телефоније, док је најмање један паметни телефон у власништву 86% домаћинстава (91% на Западној обали и 78% у Појасу Газе). Око 80% палестинских домаћинстава има приступ интернету у својим домовима, а око трећине има рачунар.[63] Светска банка је 12. јуна 2020. одобрила грант од 15 милиона долара за пројекат Технологија за младе и радна места (TechStart) са циљем да помогне палестинском ИТ сектору да унапреди способности фирми и створи више висококвалитетних радних места.

Финансијске услуге

[уреди | уреди извор]

Палестинска монетарна управа издала је смернице за рад и пружање услуга електронског плаћања укључујући е-новчаник и припејд картице.[64]

Култура

[уреди | уреди извор]

Медији

[уреди | уреди извор]

У Држави Палестини постоји велики број новина, новинских агенција и сателитских телевизијских станица. Њене новинске агенције укључују новинску агенцију Ma'an News Agency, Wafa, Palestine News Network. Al-Aqsa TV, Al-Quds TV, Sanabel TV су главни сателитски емитери.

Спорт

[уреди | уреди извор]

Фудбалски савез (фудбал) је најпопуларнији спорт међу палестинским народом.[тражи се извор] Фудбалска репрезентација Палестине представља државу у међународном фудбалу. Рагби је такође популаран спорт.[тражи се извор]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Географска карта Државе Палестине
    Географска карта Државе Палестине
  • Палестина 1920.
    Палестина 1920.
  • Застава Државе Палестине
    Застава Државе Палестине
  • Јерусалим, формално главни град Државе Палестине
    Јерусалим, формално главни град Државе Палестине
  • Палестинска фунта (1939)
    Палестинска фунта (1939)
  • Палестинска фунта (1941)
    Палестинска фунта (1941)
  • Палестински пасош у време Британског мандата над Палестином
    Палестински пасош у време Британског мандата над Палестином
  • Палестина 1759.
    Палестина 1759.
  • Палестина 1851.
    Палестина 1851.
  • Палестина 1864.
    Палестина 1864.
  • Палестина 1900.
    Палестина 1900.
  • Палестина 1915.
    Палестина 1915.
  • Палестина 1920.
    Палестина 1920.
  • Палестина 1924.
    Палестина 1924.
  • Палестина 1946.
    Палестина 1946.
  • План Уједињених нација о подели Палестине на јеврејску и арапску државу (1947)
    План Уједињених нација о подели Палестине на јеврејску и арапску државу (1947)

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Miskin, Maayana (5. 12. 2012). „PA Weighs 'State of Palestine' Passport”. israelnationalnews.com. Arutz Sheva. Архивирано из оригинала 7. 12. 2012. г. Приступљено 8. 6. 2014. „A senior PA official revealed the plans in an interview with Al-Quds newspaper. The change to 'state' status is important because it shows that 'the state of Palestine is occupied,' he said.” 
  2. ^ „State of Palestine name change shows limitations”. AP. 17. 1. 2013. Архивирано из оригинала 10. 1. 2013. г. „Israel remains in charge of territories the world says should one day make up that state.” 
  3. ^ „The World Factbook: Middle East: West Bank”. cia.gov. Central Intelligence Agency. 7. 4. 2014. Архивирано из оригинала 22. 7. 2021. г. Приступљено 8. 6. 2014. 
  4. ^ „Estimated Population in the Palestine Mid-Year by Governorate,1997-2026”. Palestinian Central Bureau of Statistics. Архивирано из оригинала 7. 12. 2022. г. Приступљено 7. 12. 2022. 
  5. ^ а б „World Economic Outlook Database, October 2023 Edition. (Palestine)”. IMF.org. International Monetary Fund. 10. 10. 2023. Архивирано из оригинала 23. 10. 2023. г. Приступљено 16. 10. 2023. 
  6. ^ Gelber, Y. Palestine, 1948. pp. 177–78
  7. ^ „Membership of the State of Palestine in international organizations (as of 25 May 2018)”. MOFAE. Архивирано из оригинала 29. 12. 2021. г. Приступљено 29. 12. 2021. 
  8. ^ „UNdata | country profile | State of Palestine”. data.un.org. Архивирано из оригинала 9. 1. 2022. г. Приступљено 26. 4. 2020. 
  9. ^ „State of Palestine Population (2020)”. worldometers.info. Архивирано из оригинала 7. 2. 2022. г. Приступљено 22. 11. 2019. 
  10. ^ „Search”. www.alhaq.org. Архивирано из оригинала 23. 2. 2022. г. Приступљено 26. 4. 2020. 
  11. ^ Dinerstein, Eric; et al. (2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience. 67 (6): 534—545. ISSN 0006-3568. PMC 5451287 Слободан приступ. PMID 28608869. doi:10.1093/biosci/bix014 Слободан приступ. 
  12. ^ Philistine (people) - Encyclopedia Britannica
  13. ^ [„Origin of the Name Palestine”. Архивирано из оригинала 13. 02. 2014. г. Приступљено 03. 02. 2014.  Origin of the Name Palestine]
  14. ^ „The History of the Words Palestine And Palestinians”. Архивирано из оригинала 27. 10. 2013. г. Приступљено 03. 02. 2014. 
  15. ^ Origin of "Palestine" | Jewish Virtual Library
  16. ^ а б в г „Palestine - Crusades, Holy Land, Conflict | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-05. 
  17. ^ а б Darke, Diana. „What did the Ottoman Empire ever do for us? Quite a lot, in fact”. www.thejc.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-05. 
  18. ^ Birnbaum, Marianna D. (2003), "Chapter 7. The Ottoman Empire and the Jews", The Long Journey of Gracia Mendes, CEUP collection, Budapest: Central European University Press, pp. 75–114, ISBN 978-615-5053-79-5.
  19. ^ „Ottoman lands provided safe haven for Sephardic Jews expelled from Spain”. www.aa.com.tr. Приступљено 2024-03-05. 
  20. ^ Afyoncu, Erhan (2018-05-18). „400 years of peace: Palestine under Ottoman rule”. Daily Sabah (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-05. 
  21. ^ „Young Turks | History, Ottoman Empire, & Significance | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-01-11. Приступљено 2024-03-05. 
  22. ^ „Six Reasons Why the Ottoman Empire Fell”. HISTORY (на језику: енглески). 2023-07-06. Приступљено 2024-03-05. 
  23. ^ „The rise and fall of the Ottoman Empire | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-05. 
  24. ^ „Collapse of the Ottoman Empire, 1918-1920”. nzhistory.govt.nz (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-05. 
  25. ^ „40 Years Of Israeli Occupation”. www.arij.org. Приступљено 2024-03-05. 
  26. ^ admin (2017-09-14). „Remembering the Ottoman Empire in Palestine”. Palestine Chronicle (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-05. 
  27. ^ а б в г д „Political History of Palestine under British Administration - UK memorandum”. Question of Palestine (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-05. 
  28. ^ Menahem Begin, from Terrorism to Power (на језику: енглески). 
  29. ^ а б „PLO”. HISTORY (на језику: енглески). 2018-08-21. Приступљено 2024-03-09. 
  30. ^ Madfai, Madiha Rashid al (1993). Jordan, the United States and the Middle East peace process: 1974 - 1991. Cambridge Middle East library. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-41523-1. 
  31. ^ III.Q.1 United Nations General Assembly Resolution 181(II) on the Future Government of Palestine (29 November 1947), Martinus Nijhoff Publishers, стр. 1—16, Приступљено 2024-03-09 
  32. ^ PLO Negotiations Affairs Department (13 November 2008). „"The Historic Compromise: The Palestinian Declaration of Independence and the Twenty-Year Struggle for a Two-State Solution" (PDF). Archived from the original (PDF)” (PDF). Архивирано из оригинала 26. 04. 2012. г. Приступљено 6. 2. 2010.  on 26 April 2012..
  33. ^ Quigley 2005, стр. 212
  34. ^ „40 Years Of Israeli Occupation”. www.arij.org. Приступљено 2024-03-09. 
  35. ^ UNGA, 15 December 1988; Resolution 43/177.
  36. ^ „United Nations Sixty-seventh General Assembly: General Assembly Plenary, 44th & 45th Meetings (PM & Night). GA/11317: General Assembly Votes Overwhelmingly to Accord Palestine 'Non-Member Observer State' Status in United Nations”. un.org. United Nations. 29. 11. 2012. Архивирано из оригинала 30. 11. 2012. г. Приступљено 8. 6. 2014. 
  37. ^
  38. ^ „Palestine: What is in a name (change)?”. Aljazeera Inside Story. Aljazeera. 8. 1. 2013. Архивирано из оригинала 9. 1. 2013. г. Приступљено 8. 6. 2014. 
  39. ^ „Israel defies UN after vote on Palestine with plans for 3,000 new homes in the West Bank”. The Independent. 1. 12. 2012. Архивирано из оригинала 18. 10. 2017. г. Приступљено 15. 9. 2017. 
  40. ^ „Q. and A. on Palestinian Statehood”. NYT. 5. 1. 2015. Архивирано из оригинала 10. 10. 2022. г. Приступљено 10. 10. 2022. „Q. Does Palestine meet that legal definition [Montevideo Convention]? A.Many experts say that it does, though there is considerable complexity surrounding the particular criteria. & Q. What about recognition? A.The Palestinian leadership has been trying for years to garner as much international recognition as possible, hoping to achieve a diplomatic critical mass that would force the hand of Israel and the United States. By November 2012, when the United Nations General Assembly voted to upgrade Palestine’s status to that of a nonmember observer state, 132 of the 198 members of the United Nations recognized Palestinian statehood. Several more have done so since then.” 
  41. ^ „Brief Report on the Population of Palestine at the End of 2021”. Архивирано из оригинала 7. 12. 2022. г. Приступљено 7. 12. 2022. 
  42. ^ „State of Palestine Population (2020)”. worldometers.info. Архивирано из оригинала 7. 2. 2022. г. Приступљено 22. 11. 2019. 
  43. ^ „Which countries are most densely populated?”. Our World in Data. Архивирано из оригинала 1. 2. 2022. г. Приступљено 23. 11. 2019. 
  44. ^ „Overview of Public Health in Palestine”. Palestinian National Institute of Public Health. 2018. Архивирано из оригинала 12. 8. 2020. г. Приступљено 24. 11. 2019. 
  45. ^ „WHO | About Us”. WHO. Архивирано из оригинала 9. 12. 2020. г. Приступљено 25. 11. 2019. 
  46. ^ „Health Cluster OPT”. healthclusteropt.org. Архивирано из оригинала 13. 1. 2022. г. Приступљено 25. 11. 2019. 
  47. ^ „Health conditions in the occupied Palestinian territory, including east Jerusalem, and in the occupied Syrian Golan” (PDF). WHO. 1. 5. 2019. Архивирано (PDF) из оригинала 26. 1. 2022. г. Приступљено 24. 11. 2019. 
  48. ^ „Country cooperation strategy for WHO and the Occupied Palestinian Territory 2017–2020” (PDF). WHO. 2017. Приступљено 24. 11. 2019. [мртва веза]
  49. ^ United Nations (3. 9. 2009). „Gaza water crisis prompts UN call for immediate opening of crossings”. Архивирано из оригинала 8. 6. 2010. г. Приступљено 25. 11. 2009. 
  50. ^ „Gaza Strip Water and Sanitation Situation”. Worldbank. 2009. Архивирано из оригинала 22. 2. 2018. г. 
  51. ^ Fatta, D. (2005). „Urban Wastewater Treatment and Reclamation for Agricultural Irrigation: The situation in Morocco and Palestine”. The Environmentalist. 24 (4): 227—236. doi:10.1007/s10669-005-0998-x. 
  52. ^ Assaf, Karen (2004). „Water as a human right: The understanding of water in Palestine” (PDF). Boell.de. Архивирано (PDF) из оригинала 23. 9. 2015. г. 
  53. ^ а б „Education (2014)” (PDF). United Nations Development Programme. United Nations. Архивирано (PDF) из оригинала 11. 3. 2017. г. Приступљено 30. 1. 2017. 
  54. ^ „Are all Palestinians Muslim?”. Institute for Middle East Understanding. Архивирано из оригинала 13. 4. 2014. г. Приступљено 16. 4. 2014. 
  55. ^ Lybarger, Loren D. (2007). Identity and Religion in Palestine: The Struggle Between Islamism and Secularism in the Occupied Territories. Princeton University Press. стр. 114. ISBN 978-0-691-12729-3. 
  56. ^ „PA's Moderate Muslims Face Threats”. Israel National News. 31. 5. 2010. Архивирано из оригинала 26. 4. 2014. г. Приступљено 26. 4. 2014. 
  57. ^ „Religious Identity Among Muslims”. Pewforum.org. 9. 8. 2012. Архивирано из оригинала 26. 12. 2016. г. Приступљено 6. 7. 2016. 
  58. ^ Louis J. Salome (2010). Violence, Veils and Bloodlines: Reporting from War Zones. McFarland. стр. 77—. ISBN 978-0-7864-5584-3. 
  59. ^ „PCBS: Marked increase in West Bank tourism in 2010”. M'aan. 26. 9. 2011. Архивирано из оригинала 18. 6. 2013. г. Приступљено 10. 10. 2012. 
  60. ^ „Europeans Dominate Visitor Arrivals to Palestine in 2012” (Саопштење). Travel-impact-newswire.com. 11. 3. 2013. Архивирано из оригинала 29. 8. 2016. г. Приступљено 6. 7. 2016. 
  61. ^ Israel and the Palestinian Territories. p. 254.
  62. ^ „Entering and Exiting Jerusalem, The west Bank, and Gaza”. Архивирано из оригинала 18. 3. 2014. г. Приступљено 15. 3. 2014. 
  63. ^ „4.2 million cellular mobile subscriptions in Palestine, says Bureau of Statistics”. WAFA. 17. 5. 2020. Архивирано из оригинала 24. 2. 2021. г. Приступљено 17. 5. 2020. 
  64. ^ „Palestine Monetary Authority: Starting to Provide Electronic Payment Services in Palestine”. PNN. мај 2020. Архивирано из оригинала 2. 2. 2022. г. Приступљено 17. 5. 2020. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

32° 00′ N 35° 15′ E / 32.000° С; 35.250° И / 32.000; 35.250

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Држава_Палестина&oldid=28504109”