Аугуст Стриндберг

Аугуст Стриндберг
Аугуст Стриндберг
Биографске информације
Рођење	Јохан Аугуст Стриндберг; 22. 1. 1849.; Стоцкхолм, Шведска
Смрт	14. 5. 1912. (доб: 63); Стоцкхолм, Шведска
Почивалиште	Норра бегравнингсплатсен
Националност	шведска
Супружник	Сири вон Ессен (1877–91); Фрида Ухл (1893–95); Харриет Боссе (1901–02)
Образовање
Занимање	драматичар • романописац • есејист • пјесник • сликар
Опус
модернизам
Књижевни правац	натурализам ; експресионизам
Знаменита дјела
	Црвена соба (1879); Отац (1887); Госпођица Јулија (1888); Инферно (1897); Пут у Дамаск (1898); Игра снова (1902); Сабласна соната (1908)
Инспирација
	Од Wиллиам Схакеспеаре, Андрé Антоине, Георг Брандес, Хенрик Ибсен, Сøрен Киеркегаард, Фриедрицх Ниетзсцхе, Маx Реинхардт, Јеан-Јацqуес Роуссеау, Емануел Сwеденборг, Éмиле Зола;
	На Хенрик Ибсен, Кнут Хамсун, Франз Кафка, Еугене О'Неилл, Мирослав Крлежа, Теннессее Wиллиамс, Едwард Албее, Маxим Горкy, Јохн Осборне, Јое Ортон, Артхур Адамов, Пäр Лагерквист, Герман Еxпрессионисм, Карл Сцхöнхерр, Реинхард Сорге, Георг Каисер, Осцар Кокосцхка, Ернст Толлер, Ингмар Бергман, Јан Мyрдал, Ларс Норéн, Ларс вон Триер;
Потпис

Јохан Аугуст Стриндберг [јухан огуст стринд'берј] (Стоцкхолм, 22. сијечња 1849. – Стоцкхолм, 14. свибња 1912.), шведски књижевник, сликар и фотограф.

Један је од најпознатијих шведских аутора, зацијело и најплоднији с готово седамдесет свезака сабраних дјела. Сматра се једним од твораца модернога казалишта.

Рођен као четврто од једанаестеро дјеце сиромашнога трговца Карла Оскара Стриндберга и његове служавке Елеоноре Норлинг. У својим аутобиографским дјелима, посебице роману Служавкин син (Тјенстеквиннанс сон) своје је дјетињство приказивао тежим но што је уистину било. Радио је као кућни учитељ, чиновник у телеграфском уреду, глумац, библиотекар, новинар, а окушао се и у студију медицине и алкемији.

Био је ожењен с три жене: Сири вон Ессен, Фриеда Ухл и Харриет Боссе. Његов однос према женама био је прилично проблематичан, од мишљења да жене и мушкарци имају иста права у Браковима I (Гифтас I) до мизогиничних стајалишта у Браковима II (Гифтас II) и другим дјелима.

Писао је романе, новеле, кратке приче, пјесме, критике, писма, али је највећу вриједност постигао драмама, посебице онима натуралистичкима, на примјер Госпођицом Јулијом (Фрöкен Јулие) којој претходи Предговор (Фöрорд), значајан манифест натурализма; док се драме Игра снова (Етт дрöмспел) и Сабласна соната (Спöксонатен) сматрају претечом експресионизма.

Тијеком живота имао је разне узоре, од Ниетзсцхеа и Сwеденборга до Схакеспеареа. Опус му се (уз одређене мањкавости) може сажети у три тематска правца: криза у сувременом друштву што подразумијева однос између мушкараца и жена, обитељски проблеми, морал, хипокризија, индустријализација и урбанизација, проблеми радничке класе… Други су повијесне теме, тематизиране првенствено у повијесним драмама о шведским владарима и значајним повијесним личностима. Трећи правац је мистицизам и окултизам, гдје је окренут духовним вриједностима и промишља о животу и смрти.

1879. издаје роман Црвена соба (Рöда руммет) који се често назива првим шведским модерним романом, и драму Мајстор Олоф (Мäстер Олоф). Слиједи још неколико драмских дјела, али критика га упорно не прихваћа. Разочаран културним стањем у Шведској одлази у Париз 1883., а одатле у Швицарску, но брзо се враћа и, иако ће имати још неколико излета ван Шведске, надаље ће се углавном селити унутар домовине.

Најпознатије су му драме натуралистичког циклуса: Отац (Фадерн), Госпођица Јулија (Фрöкен Јулие) и Вјеровници (Фордрингсäгаре).

Услиједила је тешка психичка криза која је постала темељем нове поетике. Плодови те, тзв. инферно кризе, су: Инферно, Легенде, Пут у Дамаск I, II (Тилл Дамаскус I, II), Адвент…

Нове је изразе тражио и у драмама: Мртвачки плес (Дöдсдансен) којим претходи казалишту апсурда, Игра снова (Етт Дрöмспел) којом најављује експресионизам, и другима.

Повијесне је драме писао по узору на Схакеспеареа; Густаф Васа, Карло XII., Кристина само су најпознатије.

У домовини су му најприхваћенија дјела Људи с Хемсöа (Хемсöборна) и Шведске судбине и пустоловине (Свенска öден оцх äфвентyр).

Двије збирке новела Бракови (Гифтас) донијели су му репутацију мизогеног аутора.

У посљедњим се прозним дјелима, Окултни дневник (Оцулта дагбокен) надахњује Талмудом.

Његов се опус састоји од приближно шездесет драма, десет романа, десет збирки новела и осам тисућа писама.

Умро је у 63. години у тзв. Блå Торнету у Стоцкхолму, гдје је данас музеј њему у част.

Библиографија

Ден фредлöсе, 1871.
Фрåн Фјердинген оцх Свартбäцкен, 1877., новела
Мајстор Олоф (Мäстер Олоф), 1872., драма
Црвена соба (Рöда Руммет), 1879., роман
Свенска фолкет и хелг оцх сöцкен, 1881.–1882.
Дет нyа рикет, 1882., роман
Лyцко-Перс реса, 1882., драма
Шведске судбине и авантуре И–ИВ (Свенска öден оцх äфвентyр И–ИВ), 1882.–1891., новеле
Диктер пå верс оцх проса, 1883.
Сöмнгåнгарнäттер пå вакна дагар, 1884., пјесма
Бракови И–ИИ (Гифтас И–ИИ), 1884.–1886., новеле
Утопиер и верклигхетен, 1885., новела
Син служавке И–В (Тјенстеqвиннанс сон И–В), 1886.–1909., аутобиографија
Људи с Хемсöа (Хемсöборна), 1887., новела
Исповијед једног луђака (Ле плаидоyер д'ун фоу), 1887.-1895.
Отац (Фадрен), 1887., драма
Госпођица Јулија (Фрöкен Јулие), 1888., драма
Скäркарлслиф, 1888., новела
Париа, 1889.
Бланд франска бöндер, 1889., репортажа
Вјеровници (Фордрингсäгаре), 1888.-1889., драма
I хафсбандет, 1890., роман
Инферно (Инферно), 1897., аутобиографија
Легенде (Легендер), 1898., аутобиографија
Пут у л Дамаск И–ИИИ (Тилл Дамаскус И–ИИИ), 1898.–1904., драма
Адвент (Адвент), 1899., драма
Густаф Васа, 1899., драма
Ерик XIV, 1899.
Ускрс (Пåск), 1900.-1901., драма
Кронбруден, 1901., драма
Мртвачки плес (Дöдсдансен), 1900.-1901., драма
Густаф III, 1902., драма
Игра снова (Етт дрöмспел), 1901.-1902., драма
Фагервик оцх Скамсунд, 1902., новела
Енсам, 1903., аутобиографија
Готичке собе (Гöтиска руммен), 1904., роман
Ордалек оцх смåконст, 1905., пјесма
Црне заставе (Сварта фанор), 1904.-1907., роман
Овäдер, 1907., коморна драма
Брäнда томтен, 1907., коморна драма
Сабласна соната (Спöксонатен), 1907., коморна драма
Пеликан (Пеликанен), 1907., коморна драма
Сварта хандскен, 1909., коморна драма
Ен блå бок И–ИВ (1907.–1912., есеји)
Риксфöрестåндарен, 1908.
Стора ландсвäген, 1909., драма
Тал тилл Свенска Натионен..., 1910., новински чланак
Вäрлдс-спрåкенс рöттер, 1911., знанствени чланак
Вивисектионер, 1958., есеји, постумно)
Окултни дневник (Оцкулта Дагбокен), 1977., дневник, постумно

Извори

↑ Гоодман, Лизбетх; Јане Де Гаy (2000). Тхе Роутледге Реадер ин Политицс анд Перформанце. Лондон, Енгланд: Роутледге. стр. 71. ИСБН 978-0-415-17473-2. Приступљено 20. VI 2011.

Вањске везе

[1] Гоодман, Лизбетх; Јане Де Гаy (2000). Тхе Роутледге Реадер ин Политицс анд Перформанце. Лондон, Енгланд: Роутледге. стр. 71. ИСБН 978-0-415-17473-2. Приступљено 20. VI 2011.

[1]