Bitka kod Aleksandrete
| Bitka kod Aleksandrete | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Vizantijsko-arapski ratovi | |||||||
 Arapsko vizantijska pogranična zona. | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
| Vizantija | Fatimidski kalifat | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Nikola |
Aras Ibn el Zajat | ||||||
| Jačina | |||||||
| nepoznato | 4.000 ljudi | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| nepoznati | veliki | ||||||
Bitka kod Aleksandrete je bila prvi sudar snaga Vizantijskog carstva sa snagama Fatmidskog kalifata u Siriji. Bitka je vođena početkom 971. godine u blizini Aleksandrete, dok je glavnina fatmidske vojske opsedala Antiohiju, koju su Vizantijci inače povratili dve godine ranije. Vizantijcima, predvođenim jednim od evnuha vizantijskog cara Jovana I Cimiskija, pošlo je za rukom da namame jedan jak fatmidski odred od 4000 ljudi da napadne njihov prazan vojni logor i zatim ga napali sa svih strana, uništivši sve Fatimdske trupe. Poraz kod Aleksandrete, zajedno sa invazijom Karmata na južnu Siriju, prinudio je Fatmide da podignu opsadu i osigurao Vizantijsku kontrolu nad nad Antiohijom i severnom Sirijom.
Pozadina
[uredi | uredi izvor]Dana 28. oktobra 969. Antiohija je pala u ruke vizantijskog komandanta Mihajla Bourcesa.[1] Padom velike metropole severne Sirije uskoro je usledio sporazum između Vizantijaca i Hamdanidskog Emirata Alepa, koji je učinio Alepo podaničkim vazalom i predao Vizantijskom carstvu celu nekadašnju Abasidsku graničnu zonu(tugur). Kilikija i Gornja Mesopotamija, kao i obalni pojas Sirije između Sredozemnog mora i reke Oront do okoline Tripolija, Arke i Šaizara.[2][3] Vizantijska kontrola ove oblasti je u početku bila samo teoretska, a ubistvo vizantijskog cara Nićifora II Foke u decembru 969. pretilo je da poništi vizantijske dobitke u regionu.[4]
Dalje na jug, trupe Fatimida Ifrikije, pod komandom Džavhar el Sikilija, upravo su osvojile Egipat od svojih Ihšididskih vladara. Zahvaćeni duhom džihada i nastojeći da legitimišu svoju vladavinu, Fatimidi su iskoristili vizantijski napredak u Antiohiji i "neverničke" pretnje kao glavnu stavku u njihovoj propagandi usmerenoj prema novosvojivom regionu, uz obećanja da će obnoviti samo vladu.[5] Vest o padu Antiohije pomogla je da se ubede Fatimidi da dopuste Džavharu da pošalje Džafara ibn Falaha da napadne Palestinu. Tamo je Džafar porazio poslednje ostatke Ihšidida pod el Hasanom ibn Ubaid Alah ibn Tugjem i zauzeo Ramlu u maju 970, pre nego što je u novembru zauzeo Damask.[6]
Opsada Antiohije i bitka kod Aleksandrete
[uredi | uredi izvor]Gotovo čim se Damask predao, Džafar ibn Falah je poverio jednom od svog gilmana (arap. dečko, službenik), po imenu Futuh ("Pobeda"), da sprovede obećani džihad protiv Vizantijaca,[7] iako u kompilaciji iz 15. stoleća Ujun el Ahbar jemenski istoričar Imad el Din Idris ibn el Hasan takođe spominje izvesnog Abdalah ibn Ubajd Alah el Huseini Ahu Muslima kao komandanta.[8] Futuh je okupio veliku vojsku Kutama Berbera, ojačanu grupama iz Palestine i južne Sirije, i premestio opsadu van Antiohije u decembru 970. godine. Vizantijski pisac Kedreni tvrdi da je Fatimidska vojska brojala 100.000 ljudi što je očigledno preuveličan broj, ali Imad el Din beleži broj od 20.000 ljudi.[9] Fatimidi su opkolili grad, ali su njegovi stanovnici pružili žestok otpor, a Ibn Falah je morao poslati "vojsku za vojskom", u opisu istoričara iz 14. veka Abu Bakr ibn el Davadarija, očigledno od poreza podignutih na jugu Siriji, radi sakupljanja pojačanja. Prateći izveštaj egipatskog el Makrizija iz 15. veka, sa ovim dodatnim trupama, sa kojima je sastavio 4.000 ljudi, postalo je moguće potpuno zaustaviti ponovno snabdevanje grada presretanjem karavana koji su krenuli prema njemu.[10]
U međuvremenu, Nićiforov ubica i naslednik, Jovan I Cimiskije, nije bio u stanju da lično interveniše na istoku zbog opasnije invazije na Balkanu od strane Kijevskog kneza Svjatoslava I.[4][11] Kao rezultat toga, poslao je male snage pod komandom evnuha sa svog dvora, patrikijem Nikolom, koji je, prema savremeniku Lavu Đakonu, bio iskusan u borbi, za oslobađanje od opsade.[12] U međuvremenu je opsada Antiohije trajala pet meseci preko zime i na proleće, i bila bez rezultata. U jednom trenutku, Fatimidski odred - prema Ibn el Davadari 4000 muškaraca pod vođom Berera Arasa i bivšim emirom Tarsusa, Ibn az Zajatom - preselio se na sever prema Aleksandreti, gde je vojska u vidu vizantijskog pojačanja logorovala. Obavešten o njihovom pristupu, vizantijski zapovednik je napustio logor i postavio svoje snage u zasedu. Pronašavši da je neprijateljski logor napušten, Fatimidske trupe su počele da ga pljačkaju, ne obazirući se ni na šta drugo. U tom trenutku, Nikola je iznenada pokrenuo napad sa svih strana i Fatimidska sila se raspala; većina muslimanske vojske je poginula, ali je Aras s Ibn az Zajata uspeo da pobegne.[9]
Poraz kod Aleksandrete bio je veliki udarac moralu Fatimida. Zajedno sa vestima o napretku Karmata iz Damaska, radikalne Isma'ili grupe koja potiče iz Istočne Arabije, Ibn Falah je naredio Futuhu da podigne opsadu Antiohije početkom jula 971. godine. Vojska se vratila u Damask, odakle su se različiti kontingenti raspršili ka svojim domovima.[9]
Posledice
[uredi | uredi izvor]Prvi sukob dveju najistaknutijih sila[11] istočnog Mediterana završio se tako vizantijskom pobedom, koja je, s jedne strane, ojačala vizantijski položaj u severnoj Siriji, a sa druge oslabljivanjem Fatimida, kako u izgubljenim životima, tako iu moralu i ugledu. Kako piše istoričar Pol Voker, da je Ibn Falah "posedovao trupe i prestiž izgubljen kod Aleksandrete, mogao je da se odupre napadu Karmata. Vojske lokalnih okruga možda bi mu pomagale da se nisu raspršile".[13] U tom slučaju, Džafar nije mogao da se odupre Karmatima i njihovim arapskim Beduinskim saveznicima; napravivši fatalni izbor suočavanja sa njima u pustinji, poražen je i ubijen u bici u avgustu 971. godine.[14] Bio je to poraz koji je doveo do potpunog kolapsa Fatimidske kontrole u južnoj Siriji i Palestini, i karmatskoj invaziji na Egipat. Fatimidi su pobedili pre Fustata, ali su na kraju uspeli da izvuku Karmate iz Sirije i vrate kontrolu nad ponovo zauzetom pokrajinom.[15] Vizantijci su ostali mirni sve do velikih pohoda koje je lično vodio Jovan Cimiskije 974–975. Iako je car napredovao duboko u područja pod kontrolom muslimana i čak pretio da zauzeme Jerusalim, njegova smrt u januaru 976. otklonila je vizantijsku opasnost za Fatimide: Vizantijci nikada više neće pokušati da napreduju daleko preko svojih severnih sirijskih poseda oko Antiohije.[16][17]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Honigmann 1935, str. 94.
- ^ Honigmann 1935, str. 94–97.
- ^ Treadgold 1997, str. 507.
- ^ a b Honigmann 1935, str. 97.
- ^ Brett 2001, str. 295–308.
- ^ Brett 2001, str. 308, 312–313.
- ^ Brett 2001, str. 313.
- ^ Walker 1972, str. 433–434.
- ^ a b v Walker 1972, str. 431–439.
- ^ Walker 1972, str. 435–437.
- ^ a b Walker 1972, str. 432.
- ^ Walker 1972, str. 432–433.
- ^ Walker 1972, str. 439–440.
- ^ Brett 2001, str. 313–314.
- ^ Brett 2001, str. 314–315, 346.
- ^ Brett 2001, str. 331, 346.
- ^ Honigmann 1935, str. 98–103.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Brett, Michael (2001). The Rise of the Fatimids: The World of the Mediterranean and the Middle East in the Fourth Century of the Hijra, Tenth Century CE. The Medieval Mediterranean. 30. Leiden: BRILL. ISBN 9004117415.
- Honigmann, E. (1935). Byzance et les Arabes, Tome III: Die Ostgrenze des Byzantinischen Reiches von 363 bis 1071 nach griechischen, arabischen, syrischen und armenischen Quellen (na jeziku: German). Brussels: Éditions de l'Institut de Philologie et d'Histoire Orientales.
- Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2630-6.
- Walker, Paul E. (1972). „A Byzantine victory over the Fatimids at Alexandretta (971)”. Byzantion. Brussels. 42: 431—440.
