Пређи на садржај

Ђорђе Стратимировић (генерал)

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили археолога Ђорђа Стратимировића, погледајте чланак Ђорђе Стратимировић (археолог).
Ђорђе Стратимировић
Ђорђе Стратимировић, војни командант Српске Војводине 1848. године.
Лични подаци
Датум рођења(1822-02-07)7. фебруар 1822.
Место рођењаНови Сад, Аустријско царство
Датум смрти15. децембар 1908.(1908-12-15) (86 год.)
Место смртиБеч, Аустроугарска

Ђорђе Стратимировић (Нови Сад, 7. фебруар 1822 — Беч, 15. децембар 1908) био је командант српске војске у револуцији 1848. године. Потиче из угледне велепоседничке породице Стратимировић из Кулпина.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Новом Саду 7/19. фебруара 1822. године, од оца Василија кулпинског велепоседника и мајке Јулијане, рођ. Петровић из Новог Сада. Oтaц Василијe биo je брат митрополита Стевана Стратимировића. [1] Мајка је била кћи новосадског сенатора Јована Петровића.[2] Прве поуке је примио у родитељској кући од свештеника кулпинског Рохоњија, Словака[тражи се извор]. Васпитач му је био и књижевник Милован Видаковић[тражи се извор]. Нижу лутеранску гимназију је завршио у Новом Врбасу (1832−1836), а затим провео годину (као припрему) у кадетском корпусу тзв. „Математици“ у Тителу. Више војничко образовање стиче на Инжињерској (војној) академији у Бечу, између 1837−1841. године.[3] Оженио се као млади племић Мајом племенитом Закином Бајшанском, која је умрла 1848. Поново се венчао 28. априла 1854. године у Бечу са Албином плем. Бековом.[2] Био је венчани кум професорa Aлександрa Cандићa.[4]

Служба у војсци (1841−1843. и 1849−1863)

[уреди | уреди извор]

Ђорђе Стратимировић је после школовања на Војној академији 1841. године постао хусарски потпоручник и служио у Милану, Павији и другим италијанским местима. Из личних разлога одрекао се 1843. године војне службе и настанио се у Кулпину, код својих родитеља. Поново је ступио у аустријску војску после слома револуције 1849. године и од чина коњичког потпуковника дошао до чина генерал-мајора. У неколико махова је вршио поверљиве дипломатске мисије за Аустрију у Црној Гори, на Крфу, у Епиру, Србији и Италији. Пензионисан је 1859, а државну службу је сасвим напустио 1863. године.

Учешће у револуцији 1848−1849.

[уреди | уреди извор]

По повратку у Кулпин 1843. године, Стратимировић се као земљопоседник бавио економијом и изучавао правне науке али их није завршио.[5] Активирао се у друштву и стекао место и углед. Идиличан живот племића прекинула је бурна Мађарска револуција 1848. године.

Почетак револуције је Стратимировића затекао у Новом Саду. Избио је на чело српског покрета када се као члан новосадске депутације сукобио са Лајошом Кошутом на Угарском сабору у Пожуну у априлу 1848. године. Кошут је био национални вођа Мађара и признавао једино мађарску политичку нацију, а Стратимировић је тражио аутономију за Србе у оквиру Угарске.[6] На Мајској скупштини у Сремским Карловцима, где је заступао Кулпин, изабран је за председника Главног одбора народа српског који је требало да руководи устанком. Постаје он као поручник у оставци, „војни вођа“ побуњених Срба у Војводини. Радио је на стварању српских војних логора и организацији српске народне војске. Током мађарско-српског рата однео је као војни командант много победа. До доласка војводе Стевана Шупљикца у септембру 1848. водио је све војне послове и био централна личност српског покрета. Стојећи на челу напредних, демократских и антиаустријски расположених кругова у српском грађанству, долази у сукоб са патријархом Јосифом Рајачићем „управником народа“. Патријарх је искористио неке неуспехе српских војних снага да га смени са положаја врховног војног заповедника. Победом контрареволуционарне и конзервативне струје, с Рајачићем на челу, Стратимировићева војна и политичка улога у другом раздобљу покрета била је мање значајна, означена често жестоким споровима са Рајачићем.[7] Главнокомандујући српске народне војске после Шупљиковчеве изненадне смрти постао је аустријски човек - Фердинанд Мајерхофер, а потом и аустријски генерал Србин, Кузман Тодоровић.[8]

Политичка делатност после револуције

[уреди | уреди извор]

Након слома револуције и поновне војне и државне службе, Стратимировић је и даље деловао политички, бавио се писањем и новинарством. Два пута је био посланик у Државном Угарском сабору у Пожуну. Шест година је у народно-црквеном сабору заступао град Велики Бечкерек, где је изабран.

У каснијим годинама, нарочито после Аустро-угарске нагодбе 1867. године, Стратимировић се окренуо конзервативно-клерикалној струји мећу Србима у Угарској, сврставајући се уз патријарха и црквену хијерархију и противећи се Милетићевим народњацима, којима је пребацивао да екстремним захтевима доводе српске политичке и црквено-народне интересе у опасност. Но покушаји да покрене сопствену странку и лист нису наишли на подршку нити у српском јавном мњењу нити међу угарским властима.[9][10]

Цртеж Ђорђа Стратимировића, 1848.
Биста Ђорђа Стратимировића, рад вајара Јована Солдатовића постављена у парку у Кулпину (Војводина)

Многе Стратимировићеве политичке акције, нарочито веза са мађарском емиграцијом из шездесетих година, односно са чешким политичарима, конспиративне акције у вези с решењем Источног питања, као и сарадња са двором у Бечу, још нису довољно расветљене.

Од 1873. године станује у Новом Саду. У српско-турском рату 1875. године ставио се на располагање српској влади, али је осумњичен да ради за интересе Аустрије, па је морао напустити Србију.

После 1877. године повукао се из јавног живота и преселио у Беч, где је живео повучено све до своје смрти 15. децембра 1908. године.

Написао је аутобиографију која је изашла на српском и немачком језику, што је објавио његов син Ђорђе 1913. године. Након 113 година од смрти и сахране у Бечу 1908. године, кости су му пренесене у Сремске Карловце и сахрањене у манастиру Ваведења у С. Карловцима, 27. септембра 2021.[11][12] 21. фебруара 2022. добио је спомен-плочу и улицу у Београду, поводом 200 година од његовог рођења. Спомен плоча се налази у улици њему посвећеној, а та улица је у насељу Београд на води, од старе поште на Савском тргу до Куле Београд.[13]

Други о њему

[уреди | уреди извор]

Његош га у писму од 8. новембра 1848, са Цетиња, назива српским младим витезом. Том приликом му је послао Обилића медаљу и у писму, поред осталога, записао: … Ово је лик Обилића, лик највећега јунака који се досад на земљи појавио. Каквим се знаком могу толико дичити српски родољупци - витезови, колико овим? Он је јединствена бојна награда твоје сабраће у соколовом гнијезду. Који би знак на твоја јуначка прса љепше пристао од овога? Прими га, дакле, с оном искреношћу и усхићењем с којим ти га шаље с најусрднијим братским поздравом. Владика црногорски П. П. Његош[14] Игњат Брлић у писму из Темишвара, од 28. новембра 1860, свом брату Андрији је о Ђорђу Стратимировићу записао: Не држим за добро што је Стратимировић у Загреб отишао, он данас нема код Србаља никакве странке и никака уплива, што га држе за царског смутљивца.[15]

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Био је носилац великог броја високих одликовања Кнежевине Србије, Кнежевине Црне Горе, Руске Империје и Аустроугарске, као што су[16]:

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Одликовање Крст вожда Ђорђа Стратимировића

[уреди | уреди извор]

Пензионисани професор Иван Стратимировић,[18] потомак генерала Ђорђа С., 20. октобра 2021, уручио је одликовање Крст Вожда Ђорђа Стратимировића владици бачком Иринеју Буловићу, у име породице Пл. Стратимировића.[19] И митрополит црногорско-приморски Јоаникије Мићовић је примио исто одликовање, 17. новембра 2021. у Цетињском манастиру. Крст Вожда Ђорђа С. му је уручио најстарији члан породице Стратимировић, Иван, праунук генерала Ђорђа.[16][20] Феђа Димовић, један од оснивача Београдског синдиката је 2022. одликован овим орденом[21], као и академик Матија Бећковић, 12. фебруара исте године.[22] 17. фебруара 2022. је одликован свештеник Јован Пламенац из Бара.[16] Одликован је и Горан Весић, 21. фебруара 2022.[23]

Дела

[уреди | уреди извор]
  • Die Reformen in der Türkеi, Беч 1856.
  • Успомене генерала Ђорђа Стратимировића, Беч-Загреб-Лајпциг 1913. Ново издање: Успомене, приредио Жарко Димић, Нови Сад 2013.

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Светлопис гроба Ђорђа Стратимировића у порти свете обитељи Ваведења у Сремским Карловцима
    Светлопис гроба Ђорђа Стратимировића у порти свете обитељи Ваведења у Сремским Карловцима
  • Светлопис гроба Ђорђа Стратимировића у порти свете обитељи Ваведења у Сремским Карловцима
    Светлопис гроба Ђорђа Стратимировића у порти свете обитељи Ваведења у Сремским Карловцима
  • Светлопис гроба Ђорђа Стратимировића у порти свете обитељи Ваведења у Сремским Карловцима
    Светлопис гроба Ђорђа Стратимировића у порти свете обитељи Ваведења у Сремским Карловцима
  • Табла са називом улице, Београд на води
    Табла са називом улице, Београд на води
  • Улица Ђорђа Стратимировића у Београду
    Улица Ђорђа Стратимировића у Београду
  • Улица Ђорђа Стратимировића у Београду
    Улица Ђорђа Стратимировића у Београду
  • Спомен плоча у улици њему посвећеној у Београду
    Спомен плоча у улици њему посвећеној у Београду

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Лист Зрењанин књига са Сандићевим потписом,"Овај рукопис накладне библиотеке митрополита Стевана Стратимировића-Купинскога добио сам од митрополитова унука (по брату) Тоше Стратимировића-Купинскога рођена брата генерала Ђорђа Купинскога мојега кума венчанога У Новом Саду о Божићу 1868. Професор Александар Cандић",listzrenjanin.com/znameniti-zrenjaninac-aleksandar-sandic-knjizevnik-novinar-saradnik-vuka-karadzica-i-kolekcionar-starih-knjiga/3-knjiga-sa-sandicevim-potpisom-dole-desno/
  2. ^ а б „Браник”, Нови Сад 1903.
  3. ^ „Зборник Матице српске за историју“, Нови Сад 59/60. 1999. године
  4. ^ "Лист Зрењанин књига са Сандићевим потписом,"Ђорђа Купинскога мојега кума венчанога У Новом Саду о Божићу 1868. Професор Aлександар Cандић
  5. ^ Ђорђе Стратимировић: „Успомене генерала Ђорђа Стратимировића“, Беч-Загреб-Лајпциг 1913. године
  6. ^ Димић 2015, стр. 47–49
  7. ^ Смиљанић 2009, стр. 265–267
  8. ^ „Зборник Матице српске за историју“, Нови Сад 1999. године
  9. ^ Крестић 2018, стр. 11–14
  10. ^ Јерић 2017, стр. 76–82
  11. ^ Генерал Ђорђе Стратимировић после 113 година сахрањен у Сремским Карловцима. 
  12. ^ Јовановић, Ненад (2021). Православље, бр. 1310, од 15. октобра, Вожд Ђорђе Стратимировић поново међу својим Србима. Београд. стр. 20, 21. 
  13. ^ Весић:Вожд Ђорђе Стратимировић добио улицу и спомен-плочу у Београду. 
  14. ^ Писма Петра Петровића Његоша, Ђорђу Стратимировићу. 
  15. ^ Артуковић, Мато (2021). Кореспонденција Андрије Торквата и Игњта Брлића, књига друга, писма 1857.-1863. Славонски Брод: Хрватски институт за повијест - Подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање. стр. 209. ISBN 978-953-8102-35-6. 
  16. ^ а б в Отац Јован Пламенац одликован Крстом Вожда Ђорђа Стратимировића!. 2022. 
  17. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 14. 
  18. ^ Sremski Karlovci: Potomak plemića čuva sećanja na slavne događaje. 
  19. ^ Православље, бр. 1311, од 1. новембра, Епископ бачки др Иринеј одликован крстом Вожда Ђорђа Стратимировића. Београд. 2021. стр. 20. 
  20. ^ Светигора, бр. 297. - за Ваведење, Љетопис Митрополије. Цетиње. 2021. стр. 61, 62. 
  21. ^ Оснивач чувеног Београдског синдиката одликован орденом Крст Вожда Ђорђа Стратимировића. 2022. 
  22. ^ Академик Бећковић одликован у Карловачкој богословији. 2022. 
  23. ^ Vesić odlikovan Krstom vožda Đorđa Stratimirovića. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђорђе_Стратимировић_(генерал)&oldid=28434223”