Епархија захумско-херцеговачка и приморска
| Епархија захумско-херцеговачка и приморска Српска православна црква | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Сједиште | Мостар |
| Држава |  Босна и Херцеговина, Хрватска, Црна Гора |
| Основана | 13. вијек |
| Број намјесништава | 2 |
| Број црквених општина | 10 |
| Број парохија | 34 |
| Број манастира | 11 |
| Званични веб-сајт | |
| Архијереј | |
| Архијереј | Димитрије (Рађеновић) |
| Чин архијереја | митрополит |
| Титула архијереја | архиепископ мостарско-требињски и митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски |
 | |
Епархија захумско-херцеговачка и приморска је епархија Српске православне цркве.
Надлежни архијереј је митрополит Димитрије (Рађеновић), а сједиште епархије се налази у Мостару гдје је и Саборна црква.
Историја
[уреди | уреди извор].jpg)
Под називима Захумље, Хумска земља и Хум су се у одређеном периоду подразумијевали територија и државноправни идентитет данашње Херцеговине. Назив Захумље се почео губити још у 12. и током 13. вијека, а нестанак термина Хумска земља с историјске позорнице везан је за другу половину 15. вијека кад почиње да га потискује ново име за територије које су улазиле у састав области херцега Стефана Вукчића Косаче — Херцеговина.
Срби су по досељењу на просторе Травуније, Захумља и Неретве примали хришћанство од 7. до 9. вијека и коначно сви крштени јеванђеоским радом Светих словенских седмочисленика Ћирила и Методија и њихових ученика Климента, Наума, Ангеларија, Саве и Горазда. До Светог Саве припадали су постојећим епископијама у Приморју, Зети и Рашкој. Када је Српска архиепископија постала аутокефална (1219) исте године је Свети Сава, први архиепископ свих српских и приморских земаља, основао Епископију хумску[1] са сједиштем у Богородичином манастиру у Стону и Зетску епархију са сједиштем на Превлаци у Боки Которској.[2]
Први хумски епископ је био Иларион, а од његових насљедника познати су: Сава II (до 1264), Јевстатије (око 1300), Јован (око 1305) и Данило (1316—1324), потоњи архиепископ. Данилов насљедник је био Стефан. Ушавши у састав босанске државе, у вријеме краља Твртка I, сједиште епископа за Хум и Босну постаје манастир Милешева. Прије пада Херцеговине под Турке зна се за два хумска (милешевска) епископа. Први је онај што је 1377. крунисао Твртка I у Милешеви, а други је Давид који се помиње 1466. и 1471. Послије пада Херцеговине сједиште епархије се помјерало и коначно се усталило у манастиру Тврдошу код Требиња. Из тога времена познати су ови захумско-херцеговачки епископи: Јован (1508—1513) и Висарион — обновитељи манастира Тврдоша (1508); затим, Марко (1524), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570), Саватије (1573—1585), Висарион II (1592), Силвестар (1602) и Леонтије (1605—1611).[3]
Епархија се потом подијелила на двије: на Требињску и Милешевску, која се чешће звала Полхерцеговачка или Петровска по манастиру Светог Петра на Лиму где јој је, и под Турцима, неко вријеме било сједиште. Кад су у другој половини 17. вијека Турци претворили Петров манастир у џамију сједиште ове епархије помјерало се према Тари и преко ње у Никшић, стари Оногошт (Будимљанско-полимска епархија). Немирна прошлост овог подручја утицала је на мијењање граница ових епархија које су се у 18. вијеку послије Београдског мира (1739) сјединиле. Из овог времена познати су херцеговачки или требињски архијереји: Симеон (1615—1630), Свети Василије Острошки (1639—1649) и Арсеније (1654). Послије њега, Требињском епархијом управља Свети Василије који је 1649. премјештен у Петровску или Милешевску епархију. И касније су поједини епископи ових двају епархија управљали објема епархијама. Од захумских (милешевских, полхерцеговачких, петровских) епископа тога времена познати су: Лонгин (1615—1643), Максим, Пајсије (Турци су га убили око 1650. и Петров манастир спалили), Свети Василије (1651—1671), Симеон Љубибратић (1671—1681), Саватије Љубибратић (1682-1716), Герасим, Симеон Зотовић, Мелентије, Арсеније и Аксентије I.
После сједињења позната су имена ових херцеговачких епископа: Филотеј (1741—1741) и Аксентије II (1751—1760). Разарањем манастира Тврдоша епископско сједиште је премјештено у манастир Дужи. Укидањем Пећке патријаршије (1766), кад је и ова епархија дошла под власт Цариградске патријаршије, трон епархије пренесен је у Мостар. Епархијом су од тада управљали епископи Грци: Антим (1766—1772), Ананије (1772—1802), Јеремија (1803—1815), Јосиф I (1816—1835), Прокопије I (1837—1838), Аксентије III (1838—1848), поново Јосиф II (1848—1854), Григорије (1855—1860), Прокопије (1864—1875) и Игњатије (1875—1888).[4] Епархијом је у раздобљу 1860—1864. управљао архимандрит Јоаникије Памучина кога цариградски патријарх није хтио да постави за митрополита.[3]
Ново раздобље у историји ове епархије започиње 1878. године, када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину. Тада се Херцеговачка епархија нашла у незавидном положају, пошто је њено подручје потпало под три државне власти: највећи део епархије са срезовима: Мостар, Љубушки, Столац, Љубиње, Требиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Коњиц, Фоча, Чајниче и Жупањац, потпао је под аустроугарску окупацију. Југоисточни део око Никшића припао је Књажевини Црној Гори и на том подручју је већ током исте 1878. године створена нова Захумско-рашка епархија. Североисточни део Херцеговачке епархије са срезовима Пљевља и Пријепоље остао је под турском влашћу и то подручје је тек 1894. године припојено суседној Рашко-призренској епархији.[5][6]
Положај православних епархија у окупираној Босни и Херцеговини уређен је 1880. године склапањем посебне конвенције између Аустроугарске и Цариградске патријаршије. Тиме је постављена основа за почетак борбе за успостављање српске црквено-просветне самоуправе у Босни и Херцеговини. Пензионисањем епископа Игњатија Грка (1888), кога је народ поштовао, на чело епархије долазе и епископи Срби: Леонтије Радуловић (1888), Серафим Перовић (1889—1903) и Петар Зимоњић (1903—1920).[7]
Период од 1920.
[уреди | уреди извор]Уједињењем Српске патријаршије (1920) и доношењем Устава Српске православне цркве (1931) Захумско-херцеговачка епархија била је трећа у диптисима аутокефалне цркве и обухватала је: мостарски, билећки, гатачки, невесињски, столачки и требињски срез, градове Метковић и Дубровник и острво Корчулу; а фочански и чајнички срез припали су Дабробосанској епархији. Од уједињења захумско-херцеговачки епископи били су: Јован Илић (1926—1931), Симеон Станковић (1932—1934), Тихон Радовановић (1934—1939), Николај Јокановић (1939—1943), Лонгин Томић (1951—1955) и Владислав Митровић (1955—1991). Затим, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 1992. за захумско-херцеговачког и приморског епископа изабрао др Атанасија (Јевтића), а 1999. изабран је Григорије (Дурић) након умировљења свог претходника.
Од 1992, када је до темеља уништена Саборна црква у Мостару, па до 2. јануара 2011. сједиште епархије се налазило у Требињу односно манастиру Тврдош. Године 2011. епархијско сједиште је враћено у Мостар.
Страдање
[уреди | уреди извор]Епархија је имала више врло старих цркава и манастира, па су у њима најчешће и столовали епископи чије се сједиште стално помјерало, а од 18. вијека се усталило у Мостару одакле је принудно премјештено током посљедњег рата у манастир Тврдош. Током Другог свјетског рата (1941—1945) на подручју Епархије захумско-херцеговачке једна црква је срушена до темеља, а 18 их је оштећено. Пет парохијских домова је срушено, а четири су оштећена. Уништено је 12 библиотека и 21 црквена архива. У Рату у Босни и Херцеговини (1991—1995) Захумско-херцеговачка епархија је једна од епархија које су највише страдале — порушено је 36 цркава, а знатно је оштећено 28 цркава. Манастир Житомислић је срушен, а манастир Завала је веома оштећен. Порушено је 12 парохијских домова, а два су оштећена. Владичански двор у Мостару и Владичанска кућа у Дубровнику такође су срушене.
У Мостару је уништено све што припада Српској православној цркви. Саборни храм Свете Тројице, подигнут 1873, био је један од највећих храмова у Српској православној цркви. Током 7. и 8. јуна 1992. гранатиран је, а 15. јуна (другог дана Свете Тројице) срушени су торњеви и црква је запаљена. Недуго потом, сагорјели зидови су минирани и ово велелепно здање претворено је у гомилу камења. Стара Црква Рођења Пресвете Богородице из 16. вијека на мостарском српском гробљу такође је порушена. Владичански двор из 19. вијека је миниран. Иста судбина задесила је и историјски и мученички манастир Житомислић, који је страдао, како у прошлом, тако и у овом рату. И након завршетка рата 1995. нису били ријетка скрнављења храмова, па је тако септембра 1996. бачена бомба на православни храм у Дубровнику.[3]
Архијерејска намјесништва
[уреди | уреди извор]- Архијерејско намјесништво требињско-дубровачко
- Архијерејско намјесништво мостарско-невесињско
Манастири
[уреди | уреди извор]
- Данићи,
- Добрићево,
- Дужи,
- Житомислић,
- Завала,
- Зубци,
- Корита,[8]
- Петропавлов,
- Придворица,
- Тврдош,
- Херцеговачка Грачаница.
Јерарси
[уреди | уреди извор]Епископи хумски (средњовековне Српске архиепископије) — в. Хумска епархија.
Митрополити хумски (средњовековне Српске патријаршије) — в. Хумска епархија.
Митрополити херцеговачки или требињски, између 1482. и 1557. године:
- Јован (1508—1513),
- Висарион I (1509—1525),
- Максим I (пре 1532),
- Марко (1531—1534),
- Никанор (1534—1546),
Митрополити херцеговачки или требињски (обновљене Пећке патријаршије 1557-1766):
- Антоније (1570),
- Саватије I (1573—1585),
- Висарион II (1590—1602),
- Силвестар (1592-око 1602),
- Леонтије (1601—1611),
- Симеон I (1613—1635?),
- Саватије I (пре 1642),
- Максим II (1643—1648?),
- Пајсије Требјешанин (пре 1651),
- Арсеније I (1654),
- Свети Василије Острошки (1651—1671),
- Симеон II Љубибратић (1671—1681),
- Саватије III Љубибратић (1683-пре 1695),
- Нектарије Зотовић (1693-пре 1712),
- Мелентије (1712—1713),
- Арсеније II (1715),
- Герасим Поповић (пре 1717),
- Аксентије I (1727—1736),
- Филотеј (1741—1741),
- Аксентије II (1751—1760),
- Стефан (1763—1766).
Митрополити херцеговачки (Цариградске патријаршије)
[уреди | уреди извор]| Портрет | Име и презиме | Време службе | Напомене |
|---|---|---|---|
| Антим | 1766—1772 | пореклом Грк | |
| Ликаније | 1772—1802 | пореклом Грк | |
| Јеремија | 1803—1815 | пореклом Грк | |
| Јосиф I | 1816—1835 | пореклом Грк | |
| Прокопије I | 1838 | пореклом Грк | |
|
Аксентије Чешмеџијски | 1838—1848 | пореклом Бугарин |
| Јосиф II | 1848—1854 | пореклом Грк | |
| Григорије | 1855—1860 | пореклом Грк | |
|
Јоаникије Памучина | 1860—1864, администрирао епархијом | |
| Прокопије II | 1864—1875 | пореклом Грк | |
| Игњатије | 1875—1888 | пореклом Грк | |
|
Леонтије Радуловић | 1888 | |
|
Серафим Перовић | 1889—1903 | |
|
Петар Зимоњић | 1903—1920 |
Епископи захумско-херцеговачки (Српске патријаршије)
[уреди | уреди извор]| Портрет | Име и презиме | Време службе |
|---|---|---|
| Јован Илић | 1926—1931 | |
|
Симеон Станковић | 1932—1934 |
|
Тихон Радовановић | 1934—1939 |
| Николај Јокановић | 1939—1943 | |
| Лонгин Томић | 1951—1955 | |
|
Владислав Митровић | 1955—1991 |
_crop.jpg)
|
Атанасије Јевтић | 1992—1999 |
._9_%D0%BC%D0%B0%D1%8F_2014_(cropped).jpg)
|
Григорије Дурић | 1999-2018 |
|
Димитрије Рађеновић | од 2018. |
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Касније Митрополија хумска, звана још и Захумска, Херцеговачка, Требињска, Херцеговачко-захумска.
- ^ Богдановић 1981, стр. 317-320.
- ^ а б в Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја
- ^ Радосављевић 2008, стр. 175-196.
- ^ Ракочевић 1983, стр. 279.
- ^ Микић 1983, стр. 302-303.
- ^ Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја (архива)
- ^ Владика Димитрије служио на Коритима
Литература
[уреди | уреди извор]- Берић, Душан М. (2001). „Срби у Мостару и његовој околини 1440-1918”. Срби у Мостару: Расправе и огледи. Београд: Свет књиге. стр. 81—244.
- Благојевић, Милош (2009). Захумско-херцеговачка епископија и митрополија од оснивања до краја XIX века. Београд: Свет књиге.
- Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Ђурић, Александар Б. (2005). Православни манастири у Босни и Херцеговини: Духовно-историјски и туристички преглед. Бијељина: Епархија зворничко-тузланскаћ.
- Ивановић, Радомир (1960). „Средњовековни баштински поседи Хумског епархијског властелинства”. Историјски часопис. 9—10 (1959): 79—95.
- Кајмаковић, Здравко (1971). Зидно сликарство у Босни и Херцеговини. Сарајево: Веселин Маслеша.
- Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903). Sarajevo: Veselin Masleša.
- Марковић, Игнатије (2008). Православни манастири у Босни и Херцеговини. Гацко-Београд: Филип Вишњић.
- Микић, Ђорђе (1983). „Политичка, културна и привредна стремљења”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 291—315.
- Нилевић, Борис (1990). Српска православна црква у Босни и Херцеговини до обнове Пећке патријаршије 1557. године. Сарајево: Веселин Маслеша.
- Петровић, Далибор (2016). „Аустроугарски злочин над српским свештеницима у Фочи у Првом свјетском рату” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (2): 223—236. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 04. 2019. г. Приступљено 06. 02. 2018.
- Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника Српске православне цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата”. Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. стр. 141—160.
- Пузовић, Предраг (2016). „Страдање свештенства Захумсхо-херцеговачке епархије током Првог светског рата” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (1): 22—32. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 04. 2019. г. Приступљено 06. 02. 2018.
- Радосављевић, Недељко В. (2001). „Два писма херцеговачког митрополита Аксентија II Паликуће (1751-1760)” (PDF). Гласник Завичајног музеја: Пљевља. 2: 255—261.
- Радосављевић, Недељко В. (2003). „Прилози за историју Херцеговачке митрополије”. Радови Филозофског факултета у Бањалуци. 6: 159—166.
- Радосављевић, Недељко В. (2008). „Херцеговачки митрополити 1766—1878” (PDF). Историјски часопис. 57: 175—196.
- Радосављевић, Недељко В. (2011). „Херцеговачка митрополија у време Српске револуције” (PDF). Архимандрит Арсеније Гаговић и његово доба: Зборник радова. Подгорица: Удружење Пивљана. стр. 19—33.
- Радосављевић, Недељко В. (2013). „Аксентије III Петров Чешмеџијев, херцеговачки митрополит”. Истраживања. 24: 267—284.
- Радосављевић, Недељко В. (2013). „Неколико извора о пљеваљском крају и Херцеговачкој митрополији под духовном влашћу Васељенске патријаршије (1766-1878)” (PDF). Гласник Завичајног музеја: Пљевља. 8—9: 145—154.
- Радосављевић, Недељко В. (2013). „Митрополити бугарског порекла у православним епархијама у Босни и Херцеговини (1766-1880)” (PDF). Српске студије. 4: 39—59. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 01. 2019. г. Приступљено 06. 05. 2019.
- Радосављевић, Недељко В. (2016). „Мостарска црквено-школска општина и промене на херцеговачком митрополијском трону (1888–1889)” (PDF). Историјски часопис. 65: 307—330.
- Радосављевић, Недељко В. (2020). „Ананије, митрополит захумско-херцеговачки (1772–1802)”. Осам вијекова Светосавља у Херцеговини. Гацко: Српско просвјетно и културно друштво Просвјета. стр. 203—215.
- Ракочевић, Новица (1983). „Политичке и друштвене прилике”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 263—290.
- Руварац, Иларион (1901). О хумским епископима и херцеговачким митрополитима до године 1766. Мостар: Пахер и Кисић.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1939). „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219 до краја XIX века” (PDF). Богословље. 14 (3-4): 239—294. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2021. г. Приступљено 03. 05. 2019.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1940). „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219 до краја XIX века” (PDF). Богословље. 15 (1): 28—43. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 03. 05. 2019.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1938). „Укидање Пећке патријаршије 1766” (PDF). Богословље. 13 (3-4): 250—307. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 06. 05. 2019.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. књ. 1. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. књ. 3. Келн: Искра.
- Стојанчевић, Владимир (2004). „Митрополит Михаило и питање аутономије српске цркве у Турској 1878. године”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 68-69 (2002-2003): 235—240.
- Ћосовић, Стево, ур. (2006). Епископија захумско-херцеговачка. Београд: Свет књиге.
- Шево, Љиљана (2002). Православне цркве и манастири у Босни и Херцеговини до 1878. године. Бања Лука: Глас српски.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
