Пређи на садржај

Ђаковица

Координате: 42° 22′ 38″ С; 20° 26′ 04″ И / 42.37711° С; 20.43446° И / 42.37711; 20.43446
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Пискота)
Ђаковица
Колаж слика Ђаковице (Ноћна панорама града, Хадум џамија, Црква Светог Јована Крститеља, Ђаковичка сахат-кула, Терзијски мост, Мазрекај кула, Католичка црква Светог Петра и Павла, Ђаковачки стари базар)
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајинаКосово и Метохија
Управни округПећки
ОпштинаЂаковица
Становништво
Становништво‍
 — 2011.40.827
Географске карактеристике
Координате42° 22′ 38″ С; 20° 26′ 04″ И / 42.37711° С; 20.43446° И / 42.37711; 20.43446
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина365[тражи се извор] m
Ђаковица на карти Србије
Ђаковица
Ђаковица
Ђаковица на карти Србије
Поштански број50000
Позивни број+381 390
Регистарска ознакаĐA
Веб-сајт
kk.rks-gov.net/gjakove/

Ђаковица (алб. Gjakovë, Gjakova) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у југозападном делу Косова и Метохије и припада Пећком управном округу. Према попису из 2011. године било је 40.827 становника.[а]

Географија

[уреди | уреди извор]

Атар насеља се налази на територији катастарских општина Ђаковица-варош површине 254 ha, Ђаковица-ван варош површине 2.227 ha и Садик-агин зид површине 299 ha. Град је смештен у најнижем делу Метохије, опасан је долинама Белог Дрима, Рибника (Ереник), Крене, Мируше, а ове надвисују врхови Проклетија, Паштрика, Коритника.[1]

Историја

[уреди | уреди извор]

Град је добио име по мало познатом господару и вазалу Вука Бранковића — Јакову, који је овде имао свој посед. Сачуван је његов новац са натписом „Иаков“. Изведено је из тога "Ђаков". Ђаковица се као насеље градског типа формирала у средњем веку. Њен географски положај је био веома погодан за каснији напредак занатства и трговине. Налазила се у 19. веку на обе обале "Реке", која протиче кроз место, и ту је било 1900. године 12 мостова "добро утврђених". У опширном турском попису из 1485. године Ђаковица се помиње као село са 67 домаћинстава и сеоским попом. Сва лична имена у том попису су српска, осим два која су можда албанског порекла.

Од 16. века, од доба обновљене Пећке патријаршије, постојала је у Ђаковици Црква Успења Богородице, као метох манастира Дечана, чији је ктитор Стефан Урош III Дечански. Од ње највероватније потиче и велико звоно са натписом на грчком језику, које се данас чува у ризници манастира Дечана. То је мала приземна правоугаона грађевина. Зграда црквеног конака представља леп примерак старе градске приземне куће 19. века. У цркви се чувала вредна збирка икона и црквених предмета и сасуда из 18. и 19. века. Својом уметничком вредношћу посебно се издваја окована икона Успења Богородице из 17. века. Ова црква је регистрована као споменик културе крајем 1967. године.[2]

Развој града може се пратити од краја 16. века, од времена настанка најстарије очуване грађевине, Хадум-џамије, око које је формирана чаршија. Остале очуване грађевине су с краја 19. или из прве половине 20. века. Поред џамије у истом комплексу налази се мектеба, библиотека и мање гробље. Доста касније, у истом комплексу изграђени су ханови за трговце и путнике, а постојало је и турско купатило, које је срушено. Урбанистичка целина старе чаршије уписана је 1955. године у регистар споменика културе Србије.[3]

У Ђаковици је било седиште кајмакама (среског поглавара) и суд, затим касарна, пошта и телеграф, те општинска зграда. Чаршија се делила на више делова; на десној обали су Главна и Житна, а на левој - Мала, Дрварска, Ћеримова и марвена. На обали реке налазила се 1900. године Фабрика за "чињење коже" (табакана) и неколико "простих" млинова. Има неколико великих кућа "кула" у којима живе беговске породице: Риза бег, Џеладин бег, Шериф бег, Ахмед бег, Рустем ага, Сулејман ага и други.[4]

У 18. веку ту је радила српска православна Богословија.[5]

Прва српска народна школа почиње рад 1829. године (или 1825[5])заслугом Хаџи Захарије Дечанца, Србина који је био митрополит тадашњи. Он је срео у Белом Пољу Србина из Аустрије Петра Манојловића и упутио га да буде први учитељ у Ђаковици. Он је заиста дошао и три године радио, док није рукоположен за свештеника. Након њега узет је нови учитељ Тома Николић из Пећи, који је у месту провео деценију. Трећи је такође био из Аустрије Србин, Јеротије који се после закалуђерио. Он је био са много заслуга за манастир Пећку Патријаршију јер је доста градио. Нови је стигао, али кратко био Тодор Војиновић из Пећи. Онда су ту кратко, заредом три учитеља из Аустрије. Учитељ Петар који долази за њима је имао песничког дара; једну песму намењену поп Стевану Нешовићу објавио је српски лист у Цариграду. Између 1859-1862. па након паузе (време Павла Јовановића) опет 1865-1867. године ради мештанин Јаков Тонић. Дуго је остао Пећанац, Риста Николић (1869—1883) као и Коста Малиташевић из Велике Хоче (1883—1888). Када је 1889. године у место дошао учитељ Радован Николић из гусињског краја створили су се услови за отварање и женске школе. Прва учитељица родом из Крагујевца, Лепосава Николић - била је Радованова супруга.[6]

Од 1829. до 1842. године школа је радила у изнајмљеним приватним кућама и мењала локацију. Те 1842. године начињена је дефинитивна кућица (али "до пола у земљи") за просветни рад, поред православне цркве. Народ је попунио рупе око те школе и подигао довољно високо њене зидове. Међутим због ниских прозора била је то веома мрачна учионица. Када је 1889. године отворена "женска школа" за њу је изграђена нова наменска зграда коју су чинили три собе и кухиња. Ту је био учитељски стан и једна учионица. И стара и нова школска зграда су били спојени двориштима са црквеном портом. Школе су имале и поучни врт (цветњак). Срби су ту имали 1900. године две основне школе, мушку и женску четвороразредну.[7]

Једина српска православна богомоља је стара црква посвећена празнику Успенију Пресвете Богородице (Великој Госпојини). Он иметка ђаковичка црква је поседовала једну кућу и једну радњу "лебарницу", која је издавана у закуп мајсторима.[4]

Након ослобођења од турске власти 1912. године била је део Краљевине Црне Горе до 1918. године, када долази до уједињења са Краљевином Србијом. Припадала је Зетској области 1922-29, затим Зетској бановини, обоје са седиштем у Цетињу. Електрично осветљење је уведено у августу 1938.[8]

Осим Цркве Успења пресвете Богородице, у центру Ђаковице се налазила и Саборна Црква свете Тројице, један од најлепших новоизграђених храмова, рађен по пројекту проф. др Љубише Фолића. Ова црква у Ђаковици је била замишљена као Спомен-костурница, маузолеј. Првобитно је грађена између 1936—1940. године, као монументални храм са пет кубета. У криптама цркве било је предвиђено да се на вечни починак сахрани 400 ковчежића са костима изгинулих, побијених и смрзлих бораца српске и црногорске војске у ратовима од 1912. до 1918. године. Међутим, Априлски рат 1941. године спречио је довршење цркве и њено освећење. После Другог светског рата, на Светог Саву, 1949. године, комунистичке власти су одлучиле су да сруше цркву и на њеном месту је подигнут спомен-парк.[9] Из оближњег Рудника Деве, рудари су поставили динамит и заједно са црквом уништили костурницу. Затим је све раскрчено, бусеновано травом, и направљен парк са скулптуром словеначког вајара Лојзета Долинара, а за њом су у парку додате и фигуре Емина Дуракуа и Зефа Љуше Маркуа. Нова Саборна Црква свете Тројице почела је да се гради 1994. године[10]

Под управом УН

[уреди | уреди извор]
Српкиња на породичном гробу гробља у Ђаковици којег су албански терористи порушили а гробнице оскрнавили

Након 1999. године у Ђаковици је мали број преосталих Срба из града живело под заштитом италијанског КФОР-а, у порти Црква Успења Пресвете Богородице.[11]

Саборна црква Свете Тројице, тешко је оштећена експлозивом 24/25. јула 1999. године и поред сталног апела да КФОР обезбеди ову цркву.[9] Тада су од цркве остала само два звоника, која су током мартовског погрома 2004. године сравњена са земљом.[12]

Током погрома 2004, такође су потпуно уништени Црква Успења Пресвете Богородице, као и стара кућа поред ње, из 19. века.[13] И последњи српски житељи Ђаковице, који су живели у порти цркве, тада су привремено напустили град. Наредне године 2005. ова локација је очишћена и заштићена, а 2006. је изграђен оградни зид. Обнова парохијског дома и конака је почела крајем 2007. обе зграде су лоциране у црквеном комплексу.[14] У септембру 2011, обновљена црква је поново постала метох манастира Високи Дечани. Чину освећења обновљеног манастира присуствовало је око 50 Срба избеглих и Ђаковице, у пратњи КФОР-а.[13] Још 2009. у манастиру је живело пет старица. Неколико месеци после освећења, једна од старица, Белка (Јела) Мијовић умрла је у својој 82 години.[тражи се извор] Тако да су сада једини преостали српски житељи у граду 4 старице из манастира: монахиње Теоктиста — Полексија Кастратовић и Јоаникија — Ружица Спајић и две старице Васиљка Перић и Надежда Исаиловић.[11][15][16][17][18] Оне не излазе из манастира. У кругу манастира имају воду, узгајају поврће, док им остале потрепштине доносе монаси манастира Високи Дечани. Одводе их и код лекара у Грачаницу или у северни део Косовске Митровице, јер немају поверење у лекаре у Ђаковици.[19] Упркос свим тешкоћама, оне се никад не жале и према њиховим речима, осећају душевни мир.[20] Последњи покушај напада на манастир 20. јануара 2013. године спречили су: јаке снаге косовске полиције и припадници КФОР-а.[21]

Повратници

[уреди | уреди извор]

Мада има око 200 породица које би у Ђаковицу волеле да се врате, најбезбеднији начин за Србе и Црногорце да прођу кроз Ђаковицу је у возилу са косовским таблицама и што неприметније, с обзиром да су до скоро каменицама и увредама најчешће дочекивани сви избегли из Ђаковице при покушају да обиђу своје узурпиране куће,[22] гробље, порушене споменике или манастир.[13][23] Због тога се за Ђаковицу каже да је забрањени град за Србе.[24][25][26] Негативан став локалног становништва, политичких странака и других организација у Ђаковици, потпуно су искључили могућност повратка. У том смислу негативно утичу и проблеми у имовинско-правним односима, као и висока незапосленост.[27]

Образовање

[уреди | уреди извор]
Музичка школа у Ђаковици

У Ђаковици постоје основне и средње школе у којима је могуће образовање искључиво на албанском језику, а низак животни стандард неповољно утиче на квалитет образовања.[27]

Демографија

[уреди | уреди извор]

Према 1981. године град је био већински насељен Албанцима. Након рата 1999. године Срби и Црногорци напуштају Ђаковицу.

Етнички састав према попису из 1961.[28]‍
Албанци
  
 18.411 88,6%
Срби
  
 1.405 6,8%
Црногорци
  
 687 3,3%
Укупно: 20.778
Етнички састав према попису из 1981.[29]‍
Албанци
  
 38.116 90,7%
Срби
  
 1.731 4,1%
Црногорци
  
 1.563 3,7%
Муслимани
  
 247 0,6%
Роми
  
 107 0,3%
Укупно: 42.031
Етнички састав према попису из 2011.[30]‍
Албанци
  
 36.932 90,5%
Египћани
  
 2.897 7,1%
Роми
  
 435 1,1%
Ашкалије
  
 274 0,7%
Укупно: 40.827

Број становника на пописима:

Демографија[31]
Година Становника
1948. 15.190
1953. 17.065
1961. 20.778
1971. 31.281
1981. 42.031
1991. 59.008
2011. 40.827

Познате личности

[уреди | уреди извор]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Васељенска ТВ: Гробље као „паралелна институција“”. Vaseljenska.com. Архивирано из оригинала 07. 01. 2013. г. Приступљено 19. 02. 2013. 
  2. ^ „Споменици културе: Црква успења Богордичног, Приступљено 24. 1. 2013.”. Spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. 18. 12. 1967. Приступљено 19. 02. 2013. 
  3. ^ „Споменици културе у Србији: Урбанистичка целина старе чаршије, Приступљено 24. 1. 2013.”. Spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. 19. 02. 1955. Приступљено 19. 02. 2013. 
  4. ^ а б "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  5. ^ а б "Цариградски гласник", Цариград 1904. године
  6. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1899. године
  7. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1899-1900. године
  8. ^ "Политика", 6. авг. 1938
  9. ^ а б „Црква свете Тројице у Ђаковици”. Kosovo.net. Архивирано из оригинала 14. 01. 2015. г. Приступљено 24. 01. 2013. 
  10. ^ „Српски лист: Храм затрпан земљом и ћутањем, Приступљено 24. 1. 2013.”. Srpskilist.net. Архивирано из оригинала 03. 06. 2012. г. Приступљено 19. 02. 2013. 
  11. ^ а б „Од Пољкине молитве до Теокстистиног храма у Ђаковици, Оливера Радић”. Pravoslavie.ru. 26. 12. 2012. Приступљено 19. 02. 2013. 
  12. ^ „Б92: Допуњени и исправљени списак уништених и оштећених православних цркава и манастира на Косову у току мартовског насиља, Приступљено 24. 1. 2013.”. B92.net. Приступљено 19. 02. 2013. 
  13. ^ а б в „РТС: Освештана црква у Ђаковици”. 25. 09. 2011. Приступљено 23. 01. 2013. 
  14. ^ „СПЦ: Црква успења пресвете Богородице Ђаковица” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 12. 07. 2012. г. Приступљено 19. 02. 2013. 
  15. ^ „РТС: Ђаковица у срцу, 26. 8. 2009, Приступљено 24. 1. 2013.”. Spc.rs. Архивирано из оригинала 12. 05. 2014. г. Приступљено 19. 02. 2013. 
  16. ^ „НСПМ: КИМ: Порушени надгробни споменици у Племетини, Прилужју, Милошеву, Клокоту, 21. 1. 2013, Приступљено 23. 1. 2013.”. Nspm.rs. Архивирано из оригинала 23. 01. 2013. г. Приступљено 19. 02. 2013. 
  17. ^ Последња ђаковичка бака („Политика”, 3. јануар 2019)
  18. ^ Ракочевић, Живојин (8. 11. 2022). „Бака Васка остала до краја уз светињу - сахрањена последња Српкиња у Ђаковици”. Политика. Приступљено 9. 11. 2022. 
  19. ^ „Васељенска ТВ : Живот у четири манастирска зида”. Vaseljenska.com. 18. 01. 2013. Архивирано из оригинала 01. 09. 2012. г. Приступљено 19. 02. 2013. 
  20. ^ „РТС: Храбре жене Ђаковице”. 04. 02. 2011. Приступљено 24. 01. 2013. 
  21. ^ „АНА позвала на рушење манастира у Ђаковици”. Novimagazin.rs. 21. 01. 2013. Приступљено 19. 02. 2013. 
  22. ^ „У Ђаковици порушена српска кућа пред очима „полиције“, 29. 11. 2011”. Архивирано из оригинала 27. 10. 2014. г. Приступљено 08. 03. 2018. , Приступљено 24. 1. 2013.
  23. ^ „Срби уз помоћ полиције унели бадњак у цркву”. Atvbl.com. 06. 01. 2013. Приступљено 19. 02. 2013. 
  24. ^ „Храбре жене Ђаковице”. Vesti-online.com. 04. 02. 2011. Приступљено 19. 02. 2013. 
  25. ^ „У Ђаковици протест због доласка расељених”. radiokim.net. 06. 01. 2013. Архивирано из оригинала 09. 03. 2018. г. Приступљено 24. 01. 2013. 
  26. ^ „Ђаковица забрањен град за Србе”. pravda.rs. 06. 02. 2011. Архивирано из оригинала 06. 07. 2013. г. Приступљено 25. 01. 2013. 
  27. ^ а б „Етно-политичка мапа Косова, финансирано од стране Савезног министарства иностраних послова Швајцарске: Ђаковица”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 24. 1. 2013. 
  28. ^ „Национални састав становништва ФНР Југославије 1961. године” (PDF). pod2.stat.gov.rs. 
  29. ^ „Национални састав становништва СФР Југославије 1981. године” (PDF). pod2.stat.gov.rs. 
  30. ^ Етнички састав становништва Косова и Метохије 2011. године pop-stat.mashke.org (језик: албански)
  31. ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђаковица&oldid=27922498”