Пређи на садржај

Предраг Лалевић

С Википедије, слободне енциклопедије
предраг лалевић
1970. године
Лични подаци
Датум рођења(1927-08-15)15. август 1927.
Место рођењаПећ, Краљевина СХС
Датум смрти26. март 2019.(2019-03-26) (91 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Професијалекар

Одликовања
југословенска одликовања:
Орден рада са црвеном заставом Орден заслуга за народ са златним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима
међународна одликовања:
Орден Астечког орла Краљевски Орден Светог Олава Орден Леополда
Орден Излазећег сунца Орден за заслуге према Републици Италији

Предраг Лалевић (Пећ, 15. август 1927Београд, 26. март 2019) био је доктор медицинских наука и универзитетски професор. Пуних 16 година био је лични лекар Јосипа Броза Тита од 1964. до његове смрти 1980. године.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 15. августа 1927. године у Пећи. Студије медицине је уписао 1945. године у Београду. По завршетку студија, распоређен на хируршком одељењу болнице Др Драгиша Мишовић и тада добија понуду да специјализира анестезиологију. У то време, у нашим болницама анестезију су давали болничари, у најбољем случају лекарски помоћници. Заслуге за усмерење према позиву лекара анестезиолога др Лалевић, дугује свом ментору на хирургији др Исидору Папу. Почетком 1953. године започео специјализацију и остао у анестезиологији 40 година. Након годину дана проведених у Главној војној болници, 1954. године др Лалевић као стипендиста Светске здравствене организације, годину дана је боравио у Школи анестезије при Универзитету у Копенхагену. По повратку у Београд, 1955. године је положио специјалистички испит као први цивилни специјалиста анестезиолог. Врло брзо одлази на последипломске усавршавање на „Мејо клинику” у Америци. Од 1956. године др Лалевић се изборио за оснивање самосталног Одсека при својој матичној клиници. Доласком првих ђака медицине, 1957. године, увео је редовну семинарску наставу, тако да је у болници Др Драгиша Мишовић почела са радом прва југословенска школа анестезије. 1969. Одсек за анестезију је прерастао у Одељење за анестезију и реанимацију а 1978. је основан Институт за анестезиологију и реаниматологију Клиничке болнице Др Драгиша Мишовић, да би 1988. године у истој болници била основана прва Клиника за анестезиологију и реанимацију у Србији. До 1993. године, кроз Лалевићеву школу анестезије прошло је 550 анестезиолога из читаве бивше Југославије.[1]

Преминуо је 26. марта 2019. године у Београду, у 92. години. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.[2]

Титов лични лекар

[уреди | уреди извор]

Маја 1964, док је водио одељење у својој матичној болници, Лалевића је затекао позив да се јави у Кабинет председника републике, где му је саопштено да је изабран у председников лекарски тим. Након тога састао се с ађутантом председника, генералом Луком Божовићем, који му је саопштио правила којих се морао придржавати док је радио при кабинету председника. Током његовог боравка у председниковом лекарском тиму, само два пута др Лалевић је значајније морао да реагује. Први пут је то било 1964. године у Египту. Тада се Јосип Броз Тито отровао храном и други пут када је имао упалу плућа 1965. године у Бугарској. Био је најмлађи члан лекарске конзилије, која је лечила Тита од 2. јануара до 4. маја 1980. године.[3]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

Професор Лалевић је од 1960. године био члан, а од 1976. председник Комисије за полагање специјалистичког испита из анестезиологије и реаниматологије, пред којом је испит полагало 700 лекара из читаве Југославије. У звање доцента Медицинског факултета изабран 1966, за ванредног професора 1973, а редовног професора 1978. године. Један је од оснивача Секције за анестезиологију и реаниматологију Српског лекарског друштва, и био њен први секретар, а касније у више мандата и њен председник.

Одликован је са 30 домаћих и иностраних ордена, међу којима се истичу: Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден за заслуге према Републици Италији, Орден Излазећег сунца, Орден Леополда, Орден Светог Олафа, Орден Астечког орла и многи други.

Референце

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]