Пређи на садржај

Пјер Огист Реноар

С Википедије, слободне енциклопедије
Пјер Огист Реноар
Огист Реноар
Лични подаци
Датум рођења(1841-02-25)25. фебруар 1841.
Место рођењаЛимож, Француска
Датум смрти3. децембар 1919.(1919-12-03) (78 год.)
Место смртиКањ на Мору, Француска

Пјер Огист Реноар (фр. Pierre-Auguste Renoir; 25. фебруар 1841 — 3. децембар 1919) био је француски сликар, један од најистакнутијих импресиониста и највећих европских сликара 19. века.[1][2] Као слављеник лепоте и посебно женске сензуалности, речено је да је „Реноар последњи представник традиције која иде директно од Рубенса до Ватоа“.[3]

Живот и дело

[уреди | уреди извор]
Слика дадиље Габријеле Ренард и Реноаровог сина Жана

Родио се 1841. године у Лиможу у сиромашној породици кројача који није имао средстава да издржава породицу па је Реноар већ као мали дечак са 13 година морао је да тражи посао. Радио је у једној Париској фабрици порцелана као сликар порцелана. Када је престао да се ручно осликава порцелан и почео да се слика механички радио је као сликар зидних декорација и лепеза. 1862. године се коначно уписује у школу лепих уметности у Паризу. Посећивао је Лувр и ту упознао дела многих славних сликара и покушавао да слика стилом Рубенса. Упознао се и са сликарима који су имали сличне идеје о сликарству, Алфред Сислија, Фредерик Базила и Клод Монеа. Са њима је одлазио да слика у пленеру. 1864. године је први пут излагао али није доживео успех.

Између 1865. и 1870. године Реноар често није имао ни за боје. Сценска природа га је инспирисала за слику Дијана која је била направљена техником реалисте Курбеа. Зими 1867. становао је код пријатеља Базила у његовом атељеу и сликао портрете сликара и његових пријатеља.

Године 1868. је сарађивао са Клодом Монеом и у кафани коју су заједнички посећивали се трудио да захвати кафански живот и атмосферу њиховог омиљеног места и састајалишта париског друштва и насликао слике из кафанског живота по којима је такође познат.

После војске 1871. године се враћа у Париз. Захваљујући познанству са Дуранд Руелом који је био трговац и колекционар слика и који је откупио велики број Реноарових слика могао је да себи дозволи велики атеље у коме је радио. На салону 1873. године је имао први успех али када је изложио на првој заједничкој импресионистичкој изложби успех је изостао. У то доба је почео да разрађује свој посебан стил због кога је много осуђиван и у коме је створио велики број својих дела. Оженио се 1879. године и сликао слике из живота, међу којима су и портрети његове деце и њихове дадиље.

Средњи од три сина чувеног француског сликара Пјер-Огиста Реноара био је ништа мање чувени француски филмски редитељ Жан Реноар. Његов старији син Пјер Реноар био је глумац, а унук, Пјеров син Клод, филмски сниматељ.[4]

Сликао је портрете и на томе много зарађивао али тада није створио ништа новога али је створио у то доба и неколико од својих највећих дела.

Године 1881, је отпутовао у Алжир где је тражио нове инспирације за своје слике. Угледао се на Енгреа и насликао слику Велико купање жена. Током следећих 10 година развијао је свој властити стил у сликарству иако је имао проблеме са реуматизмом који му је делом онемогућавао кретање десне руке па је сликао кистом који је био везан за шаку.

Аутопортрет из године 1910.
Бал на Мулин де ла Галете

Са тим како је болест напредовала био је принуђен да користи колица и није могао да слика класична платна. У касној фази се занимао за скулптуру али због своје болести није могао да реализује своје предлоге и једино је реализовао својеручно бисту свога најмлађег сина 1908. године.

Пред крај свога живота 1919. године је посетио Лувр да би видео своја дела која су била међу старим мајсторима сликарства. Славни и познати уметник Аугуст Пјер Реноар умро је 3. децембра 1919. године у француском градићу Кањ сир Мер.

Његови лични предмети и уметничка дела, укупно 143 предмета, продати су на аукцији у Њујорку 19. септембра 2013. за 1,3 милиона долара.[5]

Уметничка дела

[уреди | уреди извор]
Две сестре (На тераси),[6][7] уље на платну, 1881, Уметнички институт у Чикагу.

Реноарове слике су истакнуте по живој светлости и засићеним бојама, најчешће се фокусирајући на људе у интимним и искреним композицијама. Женски акт је био једна од његових примарних тема. Међутим, 1876. године, рецензент у Ле Фигару написао је „Покушајте да објасните господину Реноару да женски торзо није маса распадајућег меса са оним љубичасто зеленим мрљама које означавају стање потпуног труљења у лешу.“[8] у карактеристичном импресионистичком стилу, Реноар је сугерисао детаље сцене кроз додире боје слободном четкицом, тако да се његове фигуре меко стапају једна са другом и њиховом околином.

Портрет Ирене Кахен Анверс[9] (La Petite Irène), 1880, Фондација Е.Г. Бирле, Цирих[10]

Његове прве слике показују утицај колоризма Ежена Делакроа и сјај Камила Короа. Он се такође дивио реализму Густава Курбеа и Едуара Манеа, а његов рани рад подсећа на њихов у погледу употребе црне као боје. Реноар се дивио осећају за кретање Едгара Дега. Други сликари којима се Реноар веома дивио били су мајстори из 18. века Франсоа Буше и Жан-Оноре Фрагонар.[11]

Одличан пример Реноаровог раног рада и доказ утицаја Курбеовог реализма је Дијана, 1867. Наводно митолошка тема, слика је натуралистичког студијског рада; фигура пажљиво посматрана, чврсто моделована и постављена на измишљени пејзаж. Ако је дело „студентско” дело, присутан је Реноаров појачан лични одговор на женску сензуалност. Модел је била Лизе Трео, тадашња уметникова љубавница и инспирација за бројне слике.[12]

Једна у низу, Плава купачица (1881), обележила је изразиту промену у стилу након путовања у Италију.

До средине 1880-их, међутим, он је прекинуо са настојањем да примени дисциплинованију формалну технику на портрете и слике фигура, посебно жена. Било је то путовање у Италију 1881. године, када је видео дела Рафаела, Леонарда да Винчија, Тицијана и других ренесансних мајстора, која су га уверила да је на погрешном путу. У том тренутку је изјавио: „Отишао сам колико сам могао са импресионизмом и схватио сам да не могу ни да сликам, ни да цртам“.[13]

У наредних неколико година сликао је строжијим стилом у покушају да се врати класицизму.[14] Концентришући се на свој цртеж и наглашавајући обрисе фигура, сликао је дела као што су Плава купачица (1881. и 1882. године) и Велики купачи (1884–87; Филаделфијски музеј уметности) током онога што се понекад назива његовим „Енгровим периодом“.[15]

Од овог периода па надаље он се концентрише на монументалне актове и домаће сцене, чији су лепи примери Девојке за клавиром, 1892, и Велике купачице, 1887. Ова последња слика је најтипичнија и најуспешнија од Реноарових касних, богато наглашених актова.[16]

Критички каталог

[уреди | уреди извор]

Петотомни критички каталог Реноарових дела (са једним додатком) објавио је Бернајм-Жан између 1983. и 2014. године..[17] Бернајм-Жан је једини преживели велики трговац уметнинама којег је Реноир користио. Вилденштајн институт припрема критички каталог Реноаровог дела.[18] Неспоразум између ове две организације око непотписаног дела у замку Пиктон био је у средишту друге епизоде четврте сезоне телевизијске серије Fake or Fortune.

Постхумна продаја

[уреди | уреди извор]

Мала верзија Бал на Мулин де ла Галете продата је за 78,1 милион долара 17. маја 1990. у Сотебију у Њујорку.[19]

Избор дела

[уреди | уреди извор]

Мала галерија његових слика

[уреди | уреди извор]
  • La Grenouillère (1868)
    La Grenouillère (1868)
  • Le Bal au Moulin de la Galette (1876)
    Le Bal au Moulin de la Galette (1876)
  • The Swing (La Balançoire) (1876)
    The Swing (La Balançoire) (1876)
  • Le Déjeuner des canotiers (1880-1881)
    Le Déjeuner des canotiers (1880-1881)
  • Gabrielle (1911)
    Gabrielle (1911)
  • La famille d artiste (1896)
    La famille d artiste (1896)
  • Купачица (1892)
    Купачица (1892)
  • Девојка која се чешља (1894)
    Девојка која се чешља (1894)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Renoir". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  2. ^ „Pierre-Auguste Renoir | Biography, Art, & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-03. 
  3. ^ Read, Herbert: The Meaning of Art, page 127. Faber, 1931.
  4. ^ „Renoir, Jean”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 20. 3. 2018. 
  5. ^ Реноарова дела и лични предмети продати за 1,3 милиона долара („Вечерње новости“, 20. септембар 2013)
  6. ^ „Pierre-Auguste Renoir — Two Sisters (On the Terrace), 1881”. The Art Institute of Chicago. Приступљено 2013-04-30. 
  7. ^ „Exhibition archive — Auguste Renoir "The Two Sisters (On the Terrace)", from the collection of the Art Institute of Chicago, 3 July 2001 – 16 September 2001”. The State Hermitage Museum. Приступљено 2014-11-09. 
  8. ^ „La Parisienne, Renoir (1874)”. The Guardian. 16. 6. 2001. Приступљено 29. 4. 2020. 
  9. ^ Nord, Philip G. (2000). Impressionists and Politics: Art and Democracy in the Nineteenth Century. London: Routledge. стр. 60. ISBN 041507715X. 
  10. ^ „Porträt Mademoiselle Irène Cahen d'Anvers (Die kleine Irene) · Auguste Renoir · Stiftung Sammlung E.G. Bührle”. www.buehrle.ch. 
  11. ^ Rey, Robert: La Peinture française à la fin du XIXe siècle, la renaissance du sentiment classique : Degas, Renoir, Cézanne, Gauguin, Seurat, Les Beaux-Arts, Van Oest, 1931 (thesis).
  12. ^ "From the Tour: Mary Cassatt" Архивирано 11 новембар 2004 на сајту Wayback Machine, August Renoir. Retrieved 7 March 2007.
  13. ^ Ruggiero, Rocky, Renaissancing Renoir, rockyruggiero.com Making Art and History Come To Life webinar, April 19, 2022
  14. ^ Clark, Kenneth: The Nude, pages 154–61. Penguin, 1960.
  15. ^ Asked late in life if he felt an affinity to Ingres, he responded: "I should very much like to", Rey, quoted in Wadley, page 336.
  16. ^ "For me, Renoir becomes a really great artist in the late nudes, above all in Les Grandes Baigneuses". David Sylvester, quoted by Wadley, page 378
  17. ^ „Bernheim-Jeune”. Архивирано из оригинала 13. 7. 2015. г. Приступљено 13. 7. 2015. 
  18. ^ Wildenstein Institute Архивирано 13 јул 2015 на сајту Wayback Machine
  19. ^ Services, From Times Wire (18. 5. 1990). „Renoir Work Sells for $78.1 Million : Auction: The painting 'Au Moulin de la Galette' is highlight of Sotheby's offering of Impressionist and modern art. The price is the second highest ever.” — преко LA Times. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Пјер Огист Реноар на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пјер_Огист_Реноар&oldid=28737858”