Саво Челебић

Саво Челебић
Саво Челебић
Лични подаци
Датум рођења	(1879-10-26)26. октобар 1879.
Место рођења	Штитари, Цетиње, Књажевина Црна Гора
Датум смрти	21. јун 1955.(1955-06-21) (75 год.)
Место смрти	Цетиње, НР Црна Гора, ФНР Југославија
Војна каријера
Војска	Војска Краљевине Црне Горе Југословенска армија
Чин	генерал-мајор
Учешће у ратовима	Балкански ратови Први светски рат

Саво Челебић (Штитари, Цетиње, 26. октобар 1879 — Цетиње, 21. јун 1955) био је црногорски официр, учесник Балканских и Првог светског рата, противник уједињења Црне Горе и Србије и учесник Божићне побуне, учесник Народноослободилаке борбе и генерал-мајор ЈНА.

Биографија

Рођен је у Штитарима, код Цетиња од оца Филипа, перјаника, посланика Скупштине Црне Горе и носиоца медаље Обилића и мајке Савице Вујовић. Основну школу завршио је у селу Градац, а подофицирску и официрску школу 1908. на Цетињу. Тада је произведен у чин потпоручника. Официр Црногорске краљевске војске постао је 1911. године. Био је командант Орашко-штитарске чете и наставник у подофицирској школи. Био је командант јединице током опсаде Скадра и у Брегалничкој битци. Приликом борби за Скадар, као командант батаљона, рањаван је два пута и због чега је одликован златном Обилића медаљом.

Након завршетка Првог светског рата и стварања Краљевине СХС, децембра 1918. незадовољан нестанком Краљевине Црне Горе као државе учествовао је у Божићној побуни јануара 1919. године. Једно време боравио је у у Гаети, у Краљевини Италији, где су биле базе црногорских војника, који су остали верни свргнутом краљу Николи и били присталице самосталности Црне Горе.

Након амнестије од стране власти Краљевине Југославије, вратио се у земљу, где је пензионисан у чину потпуковника. Током окупације у Другом светском рату, почетком 1942. одбио је да приступи оружаним снагама генерала Крста Поповића, које су формиране уз подршку италијанске окупационе власти. Потом се прикљчио Народноослободилачком покрету (НОП) и током 1943. у име НОВЈ, водио неуспешне преговоре са генералом Поповићем око његовог приступања партизанима. После капитулације Италије септембра 1943. упућен је у Италију, где је постао командант Прве прекоморске бригаде. Указом Врховног штаба НОВ и ПОЈ 30. јануара 1944. унапређен је у чин генерал-мајора НОВЈ.

У браку са супругом Милицом имао је десеторо деце, синове — Милована (1912), Владимира (1914), Слободана (1929) и Филипа (1936) и кћери — Драгицу (1918), Зорку (1919), Даринку (1924), Олгу (1927), Босиљку (1931) и Анђелију (1933).

Умро је 21. јуна 1955. на Цетињу и сахрањен 23. јуна 1955, са државним почастима, у породичној гробници на Цетињу.