Списак опера Волфганга Амадеуса Моцарта
Списак опера Волфганга Амадеуса Моцарта представља 22 музичке драме у различитим жанровима које је компоновао Волфганг Амадеус Моцарт. Крећу се од малих, изведених дјела његове младости до пуноправних опера у зрелом добу. Три дјела је оставио недовршена и изведена су тек много година након његове смрти. Сва његова дјела у зрелом добу сматрају се класицима и никада нису била ван репертоара свјетских оперских кућа.[1]
Оперски аналитичар Дејвид Кернс је истакао да је још од малих ногу имао изузетну способност да ухвати и асимилује све што му је у новонасталом стилу било најкорисније.[2] У писму свом оцу од 7. фебруара 1778. Моцарт је написао: „као што знате, могу мање-више да усвојим или имитирам било коју врсту и стил композиције“.[3] Он је то искористио да успостави нови стандард, постајући истовремено „асимилатор, савршен и иноватор“.[2] Његова рана дјела прате традиционалне форме италијанских стилова опера серија и опера буфа, као и њемачког стила зингшпил. У свом зрелом добу, према Николасу Кењону, он је „појачао све ове форме богатством своје иновације“,[1] а у опери Дон Ђовани је постигао синтезу два италијанска стила, укључујући лик дона Ане у стилу опера серија, ликове Лепореле и Зерлине у стилу опера буфа, као и лик дона Елвире у мијешаном стилу серије и буфе.[1] Био је јединствен међу композиторима јер је све своје опере у зрелом добу, почевши од опере Идоменео, завршио у кључу увертире.[4][5]
Идеје и карактеризације које је користио у почетним дјелима су касније развијене и рафиниране. Његове касније опере садрже низ незаборавних, снажно исцртаних женских ликова, посебно такозване „бечке субрете“, за које је оперски писац Чарлс Озборн истакао да, „умију да комбинују шарм са менаџерским инстинктом“.[6] Музички писац и аналитичар Готфрид Краус је истакао да су све те жене биле присутне, као прототипови, у ранијим операма; Бастијен (1768) и Сандрина (Лажни баштован, 1774) су преседани за касније Констанцу и Памину, док је Сандринина фолија Серпета претеча Плавуше, Сузане, Церлине и Деспине.[7]
Његови текстови потичу из различитих извора, а почетне опере су често биле адаптације постојећих дјела.[а] Сматра се да је први либретиста којег је изабрао сам Моцарт био Ђамбатиста Вареско, за оперу Идоменео 1781. године.[9] Пет година касније, започео је своју најдугорочнију сарадњу, са Лоренцом да Понтеом, његовим „правим фениксом“.[10] Некада широко распрострањена теорија да је Да Понте био либретиста за оперу Разочарани младожења из 1783/84. у каснијем периоду је углавном одбачена.[б] Сматрао је да би, као композитор, требало да има значајан допринос у садржају либрета, како би најбоље служио музици. Музиколог Чарлс Розен је написао, „могуће је да је Да Понте разумио драматичне потребе Моцартовог стила без подстицања; али прије него што се дружио са Да Понтеом, Моцарт је већ малтретирао неколико либретиста да му дају драматично обликоване ансамбле које је волио.“[12]
Састављање списка
[уреди | уреди извор]
Основа за укључивање
[уреди | уреди извор]На списку су сва позоришна дјела која су општеприхваћена као композиција Волфганга Амадеуса Моцарта, у контексту у коме „позоришни“ значи да је извођен на сцени, од вокалиста који пјевају карактерно, у складу са сценским правцима. Неки извори су усвојили конкретније критеријуме, због чега су искључили оперу коју је створио у младости у стилу зингшпил — Дужност прве заповијести, који су класификовали као ораторијум.[в]
Ипак, Озборн је истакао да либрето садржи сценска упутства која се односе на сценску употребу. сугеришу да је дјело глумљено, а не само пјевано и формално је описано као „света игра са музиком“, а не као ораторијум.[15] Опера Камен филозофа је написана у сарадњи са још четири композитора, тако да се само дјелимично приписује Моцарту.[16]
Низ
[уреди | уреди извор]Генерално, списак прати редосљед у коме су опере написане. Непознато је да ли је Једноставна финта написана прије или послије опере Бастијен и Бастијена, а у неким списковима се Једноставна финта налази испред.[г] Опера Тамос, краљ Египта је написана у два сегмента, први је написан 1774. године, али је у списку наведен у складу са његовим завршетком, у периоду 1779–80. Магична фрула и Милост Титова су написане истовремено; Магична фрула је покренута раније и стављена на страну док није завршена Милост Титова,[18] која је завршена и изведена прва и обично се наводи као ранији рад упркос томе што има већи Кехел каталошки број.
Списак опера
[уреди | уреди извор]| Непотпуна опера. | |
| Сараднички рад. |
| Период | Назив | Жанр и глумачка дјела | Либрето | Гласовни дјелови[19] | Премијера[19] | Кехелов број[д] | ||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Јез. | либретиста[19] | Датум | Мјесто | |||||
| 1766–67. | Дужност прве заповијести, Први дио[ђ] | свети зингшпил (сарадња) |
њемачки | Игнац фон Визер[е] | 3 сопрана, 2 тенора | 12. март 1767. | Надбискупска палата, Салцбург | K.35 Преглед Либрето |
| 1767. | Аполон и Хијацинт | музика за латинску драму[22] | латински | Руфинус Видл, према Овидијевим метаморфозама | 2 висока тона, 2 дјечачка алта, 1 тенор, 2 баса, хор[ж] | 13. мај 1767. | Велика дворана Универзитета у Салцбургу | K.38 Преглед |
| 1768. | Бастијен и Бастијена | зингшпил 1 чин |
њемачки | Ф. В. Вискерн и Џ. Х. Милер[з] | 1 сопрано, 1 тенор, 1 бас | 2. октобар 1890.[и] | Вилхелмстрасе 92, Berlin | K.50/46b Преглед |
| 1768. | Једноставна финта | опера буфа 3 чина |
италијански | Марко Колтелини по Карлу Голдонију | 3 сопрана, 2 тенора, 2 баса | 1. мај 1769. | Надбискупска палата, Салцбург | K.51/46a Преглед |
| 1770. | Митридат, краљ Понта | опера серија 3 чина |
италијански | В. А. Сиња Санти, заснован на преводу Ђузепеа Саронија трагедије Митридат Жана Расина | 4 сопрана, 1 алто, 2 тенора [ј] | 26. децембар 1770. | Ређио Дукале, Милано | K.87/74a Преглед |
| 1771. | Асканије у Алби | фестспиел[к] 2 чина |
италијански | Ђузепе Парини | 4 сопрана, 1 тенор, хор[л] | 17. октобар 1771. | Ређио Дукале, Милано | K.111 Преглед |
| 1772. | Сципионов сан | азионе театрале или серенада 1 чин |
италијански | Метастазио, заснован на Цицероновом дјелу Сципионов сан}} | 3 сопрана, 3 тенора хор |
1. мај 1772. (вјероватно)[љ] | Надбискупска палата, Салцбург | K.126 Преглед |
| 1772. | Лучио Сила | драма за музику 3 чина |
италијански | Ђовани де Гемера, ревидирано од стране Метастасија | 4 сопрана, 2 тенора, хор[м] | 26. децембар 1772. | Ређио Дукале, Милано | K.135 Преглед |
| 1774–75. | Лажни баштован | шаљива драма 3 чина[н] |
италијански | Вјероватно Ђузепе Петрозелини[њ] | 4 сопрана, 2 тенора, 1 бас, хор[о] | 13. јануар 1775. | Оперхаус Салватор, Минхен | K.196 Преглед |
| 1775. | Краљ пастира | Серенада 2 чина |
италијански | Метастазио, који је замијењен са Вареском, заснован на представи Аминта Торквата Таса[8] | 3 сопрана, 2 тенора[п] | 23. април 1775. | Надбискупска палата, Салцбург | K.208 Преглед |
| 1773, 1779. | Тамос, краљ Египта | Рефрени и периоди између чинова за херојску драму | њемачки | Тобијас Филип фон Геблер | сопрано, алто, тенор, бас (хор и солисти) |
4. април 1774. (два хора) |
Кернтнертор, Беч | K.345/336a Преглед |
| 1779–80. (завршена) |
Салцбург | |||||||
| 1779–80. | Заиде | зингшпил (недовршена) |
њемачки | Јохан Андреас Шахтнер | 1 сопрано, 2 тенора, 2 баса, мини хор од 4 тенора, 1 гласовна улога | 27. јануар 1866.[р] | Франкфурт[с] | K.344/336b Преглед |
| 1780–81. | Идоменео, краљ Крита | драма за музику 3 чина |
италијански | Вареско, по опери Идоменео Антоана Данкета | 3 сопрана, 1 мецо-сопрано, 4 тенора, 1 баритон, 2 баса, хор[т] | 29. јануар 1781. | Дворско позориште, Минхен | K.366 Преглед |
| 1781–82. | Отмица из Сараја | зингшпил 3 чина |
њемачки | Готлијеб Стефани, заснован на либрету Белмонт и Констанца Кристофа Брецнера | 2 сопрана, 2 тенора, 1 бас, 2 гласовне улоге[ћ] | 16. јул 1782. | Дворско позориште, Беч | K.384 Преглед Либрето |
| 1783. | Гуска из Каира | шаљива драма (недовршена) 3 чина |
италијански | Ђамбатиста Вареско | (Привремено) 4 сопрана, 2 тенора, 2 баса, хор | 6. јун 1867.[р] | Позориште Атенеум, Париз | K.422 Преглед |
| 1783–84. | Разочарани младожења | опера буфа (недовршена) 2 чина |
италијански | Непознато. У почетку је прописано Да Понтеу,[37] али сматра се да може бити Ђузепе Петрозелини.[б][38] | (Привремено) 3 сопрана, 2 тенора, 2 баса | 6. јун 1867.[39][р] | Позориште Атенеум, Париз | K.430/424a Преглед |
| 1786. | Директор позоришта | хумористички зингшпил 1 чин |
њемачки | Готлијеб Стефани | 2 сопрана, 1 тенор, 1 бас, 6 гласовних улога | 7. фебруар 1786. | Шенбрун, Беч | K.486 Преглед |
| 1785–86. | Фигарова женидба | опера буфа 4 чина |
италијански | Да Понте, на основу представе Фигарова женидба Пјера Бомаршеа | 5 сопрана, 2 тенора, 1 баритон, 3 баса, хор[у] | 1. мај 1786. | Дворско позориште, Беч | K.492 Преглед Либрето |
| 1787. | Дон Ђовани[ф] | Dramma giocoso 2 чина |
италијански | Да Понте, на основу опере Дон Ђовани Тенорио Ђованија Бертатија | 3 сопрана, 1 тенор, 1 баритон, 3 баса, хор | 29. октобар 1787.[х] | Државно позориште, Праг | K.527 Преглед Либрето |
| 1789–90. | Тако чине све[ц] | шаљива драма 2 чина |
италијански | Да Понте | 3 сопрана, 1 тенор, 1 баритон, 1 баса, хор | 26. јануар 1790. | Дворско позориште, Беч | K.588 Преглед Либрето |
| 1790. | Камен филозофа (Неред састављен са Енебергом, Герлом, Шеком и Шиканедером) |
зингшпил (сарадња) 2 чина |
њемачки | Емануел Шиканедер | 3 сопрана, 2 тенора, 2 баритона, 1 бас, 1 гласовна улога | 11. септембар 1790. | Позориште на Видену, Беч | K.592a |
| 1791. | Милост Титова | опера серија 2 чина |
италијански | Метастазио, ревидирано од стране Катерина Мацоле | 2 сопрана, 2 мецо-сопрано, 1 тенор, 1 бас, хор[ч] | 6. септембар 1791. | Државно позориште, Праг | K.621 Преглед Либрето |
| 1791. | Чаробна фрула | зингшпил 2 чина |
њемачки | Емануел Шиканедер | 6 сопрана, 2 мецо-сопрано, 1 алто, 4 тенора, 1 баритон, 4 баса, хор | 30. септембар 1791. | Позориште на Видену, Беч | K.620 Преглед Либрето |
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Метастазијов текст који је користио у опери Краљ пастир написан је 1751. и раније је коришћен у музици.[8]
- ^ а б Према неким научним сазнањима, сматра се да је непознати италијански пјесник одговоран за текст био Ђузепе Петрозелини, који га је првобитно припремио за оперу Супарничке жене Доменика Чимарозе, 1780. године.[11]
- ^ Кењон почиње свој водич кроз опере са дјелом Аполон и Хијацинт;[13] Кернс мање-више одбацује оперу Кривица,[14] слиједећи став Едварда Џозефа Дента, док Гроув такође, не наводи дјело Кривица као оперу.
- ^ Обје су написане 1768. Прво извођење Једноставне финте је одложено до маја 1779. године, док је Бастијен и Бастијена можда изведена у октобру 1768. године. Сматра се да је могуће да је Једноставна финта написана прва. [17]
- ^ Кехелови бројеви се односе на Кехелов каталог Моцартових дјела, који је припремио Лудвиг фон Кехел и први пут је објављен 1862. Каталог је ревидиран неколико пута, последњи пут 1964. Први број се односи на К1, оригиналну нумерацију; други К6 из 1964.
- ^ Други дио је дјело Михаела Хајдена а Трећи дио Антона Кахатена Адлгасера.[20]
- ^ Визер је највјероватније аутор текста према Озборну.[21]
- ^ Премијерно је изведен са мушком глумачком поставом, а сопран и алт дио су пјевали дјечаци хористи.[23]
- ^ Текст је изведен из француске пародије Љубави Бастијена и Бастијене, према дјелу Сеоски гатар Жан Жака Русоа 1752.[24]
- ^ Бата сматра да је можда први пут изведена у Бечу у октобру 1768. године, у башти доктора Франца Месмера, који је био оснивач месмеризма, форме хипнотерапије.[25]
- ^ Улоге сопрана Сифаре и Арбатеа и алто улога Фарнацеа написане су за кастрата.[26]
- ^ На италијанском језику је назив festa teatrale,[27] што је преведено као „пастирска опера“. [28]
- ^ Сопрано улоге Асканија и Фауна су написане за кастрата.[29]
- ^ Детаљи првог извођења су оскудни. Осборн је написао да је датум 29. април или 1. мај,[19] док је Кењон написао да не постоји запис о томе да је она уопште изведена 1772, [30]
- ^ Сопрано улога Сесилија написана је за кастрата.[31]
- ^ Моцарт је припремио и зингшпил верзију Прерушени баштован, која је изведена у Аугзбургу 1. маја 1780. године. Та верзија је остала популарна и постала је позната као Баштован за љубав.[32][33]
- ^ Либрето је раније приписиван Ранијереу де Калцабигију, ревидираном од стране Марка Колтелинија, али се у новијем периоду приписују Петрозелинију.[34]
- ^ Сопрано улога Рамира је написана за кастрата.
- ^ Сопрано улога Аминта је написана за кастрата.[35]
- ^ а б в Није извођена за вријеме Моцартовог живота.
- ^ Тачна локација није забиљежена.
- ^ Улога Идамантеа, која је првобитно била написана за кастрата, Моцарт је преправио у тенор улогу 1786.[36]
- ^ Једна гласовна улога, улога морнара, одсутна је у већини модерних продукција.
- ^ Два сопрано солиста из хора пјевају дует слушкиња „Љубавници, константно“ у завршници 3. чина.[40]
- ^ Пуни назив опере је Раскалашени кажњен или Дон Ђовани (Il dissoluto punito, ossia Il Don Giovanni), али је Кењон изјавио: „бескорисно је расправљати се против навика оперских кућа широм свијета.“[41]
- ^ За бечку премијеру, шест мјесеци касније, уведене су одређене измјене, углавном да би се прилагодили распонима друге групе пјевача. Модерне представе углавном спајају прашку и бечку продукцију.[42]
- ^ Оригинални назив опере је Così fan tutte, што је Кернс превео на енглеском језику као „То је оно што све жене раде“.[43] Поднаслов La scola degli amanti је преведен као „Школа за љубавнике“.[44][45]
- ^ Једна улога мецосопрана, која приказује мушки лик Анија, првобитно је била кастрат, а сада је мецо. Улогу Сеста (Секстус) је Моцарт првобитно написао за тенор прије него што је сазнао да је додијељена мецо кастрату.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Kenyon 2006, стр. 283–285.
- ^ а б Cairns 2006, стр. 11.
- ^ Cairns 2006, стр. 17.
- ^ Webster 2017, стр. 216.
- ^ Levin 2008.
- ^ Osborne 1992, стр. 191–192.
- ^ Kenyon 2006, стр. 302.
- ^ а б Kenyon 2006, стр. 303.
- ^ Kenyon 2006, стр. 308.
- ^ Letter to his father, c. 1774, in Holden (2007, стр. xv)
- ^ Dell'Antonio 1996, стр. 404–405, 415.
- ^ Rosen 1997, стр. 155.
- ^ Kenyon 2006, стр. 287.
- ^ Cairns 2006, стр. 24.
- ^ Osborne 1992, стр. 26.
- ^ Oestreich, James (2. 11. 1998). „All ears on an opera recently linked to Mozart”. The New York Times. Приступљено 2. 9. 2023.
- ^ Osborne 1992, стр. 37–38, 45.
- ^ Osborne 1992, стр. 300.
- ^ а б в г Osborne 1992.
- ^ Osborne 1992, стр. 16.
- ^ Osborne 1992, стр. 24–25.
- ^ Kenyon 2006, стр. 288.
- ^ Osborne 1992, стр. 32.
- ^ Kenyon 2006, стр. 291.
- ^ Batta 2000, стр. 343.
- ^ Osborne 1992, стр. 59.
- ^ Kenyon 2006, стр. 294.
- ^ Osborne 1992, стр. 63.
- ^ Osborne 1992, стр. 69.
- ^ Kenyon 2006, стр. 296.
- ^ Osborne 1992, стр. 86.
- ^ Kenyon 2006, стр. 300–301.
- ^ Osborne 1992, стр. 97.
- ^ Kenyon 2006, стр. 300.
- ^ Osborne 1992, стр. 105.
- ^ Osborne 1992, стр. 155.
- ^ Osborne 1992, стр. 208–209.
- ^ Dell'Antonio 1996, стр. 415.
- ^ Osborne 1992, стр. 207.
- ^ Osborne 1992, стр. 251.
- ^ Kenyon 2006, стр. 326.
- ^ Osborne 1992, стр. 268.
- ^ Cairns 2006, стр. 177.
- ^ Cairns 2006, стр. 176.
- ^ Osborne 1992, стр. 281.
Литература
[уреди | уреди извор]- hu (editor) (2000). Opera: Composers, Works, Performers (English ed.). Cologne: Könemann. ISBN 3-8290-3571-3
- Cairns, David (2006). Mozart and his Operas. London: Penguin Books. ISBN 0-14-029674-3.
- Dell'Antonio, Andrew (1996). „Il Compositore Deluso: The Fragments of Mozart's Comic Opera Lo Sposo Deluso (K424a/430)”. Ур.: Stanley Sadie. Wolfgang Amadé Mozart: Essays on His Life and Work. London: Oxford University Press. ISBN 0-19-816443-2.
- Holden, Anthony (2007). The Man Who Wrote Mozart: The extraordinary life of Lorenzo Da Ponte. London: Phoenix. ISBN 978-0-7538-2180-0.
- Kenyon, Nicholas (2006). The Pegasus Pocket Guide to Mozart
. New York: Pegasus Books. ISBN 1-933648-23-6. - Levin, Robert (27. 11. 2008). „Musing on Mozart and Studying with Boulanger”. The Boston Musical Intelligencer.
- Osborne, Charles (1992). The Complete Operas of Mozart. London: Victor Gollancz. ISBN 0-575-03823-3.
- Rosen, Charles (1997). The Classical Style: Haydn, Mozart, Beethoven. New York: Norton. ISBN 0-393-00653-0.
- Webster, James (2017). John A. Rice, ур. Essays on Opera, 1750–1800. Ashgate Library of Essays in Opera Studies (reprint изд.). Routledge. ISBN 9781351567886.
- Dent, Edward J. (1973). Mozart's Operas: A Critical Study. Oxford University Press. ISBN 0-19-284001-0.
- Heartz, Daniel, ур. (1990). Mozart's Operas. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-07872-1.
- Mann, William (1986). The Operas of Mozart. London: Cassell. ISBN 0-304-31135-9.
- Robbins, Landon, H. C. (1990). 1791: Mozart's Last Year. London: Fontana. ISBN 0-00-654324-3.
- Steptoe, Andrew (1988). The Mozart–Da Ponte Operas. Oxford University Press. ISBN 0-19-816221-9.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Ново Моцартово издање
- Опера либрети, критичка издања, дипломатска издања, процена извора (само на њемачком), везе до онлајн ДМЕ снимака; дигитално издање
