Филетизам

Српски патријарх Самуило Маширевић (1864-1870)

Филетизам (грч. φυλετισμός / племенска подељеност, трибализам), односно етнофилетизам (грч. εθνοφυλετισμός / етничка подељеност) је појам којим се означава тежња ка подели неке заједнице или организације по етничкој, односно националној основи. Током историје, филетизам се најчешће јављао у области политичких или религијских односа. Политички филетизам, као посебан облик етничког национализма, представља тежњу ка подели неког политичког ентиета по етничкој основи, док религијски, односно верски филетизам, као посебан облик религијског национализма, представља тежњу ка подели неког религијског ентитета по етничкој основи.

Религијски филетизам

Током историје, религијски филетизам се манифестовао у бројним конфликтним ситуацијама у којима је долазило до сучељавања између општих религијских начела и посебних националних интереса. Ова појава је дошла до посебног изражаја у време успона националних покрета, током 19. и 20. века.

У оквирима хришћанства, до појаве религијског филетизма је најчешће долазило у помесним православним црквама и разним источнокатоличким црквама. У појединим црквама, филетизам је разрешаван путем споразумних подела, док је у другим црквама доводио до унутрашњих сукоба и раскола.

Почетком 19. века, у неким источним, етнички мешовитим епархијама (Арадска, Темишварска, Вршачка) тадашње Карловачке митрополије, појавио се покрет за одвајање тамошњих православних Румуна од српске јерархије, што је довело до бројних спорова, који су разрешени тек током 1864. и 1865. године, када је постигнут коначни споразум о јерархијској подели. Већински румунске парохије су тада споразумно иступиле из састава Српске патријаршије у Сремским Карловцима, прешавши под јурисдикцију новостворене румунске Сибињске митрополије.

Цариградски патријарх Григориос VI (1867-1871)

Бугарски егзарх Антим I (1872-1877)

Ова подела је у многим етнички мешовитим парохијама довела до стварања потпуно одвојених црквених структура, српских и румунских, које су наставиле да постоје на истом подручју, једне поред других, тако да су у многим местима од тада постојале по две парохије, српска - под јурисдикцијом српске јерархије и румунска - под јурисдикцијом румунске јерархије. Ово несвакидашње решење, које није спроведено без тешкоћа, временом се ипак показало као делотворно, иако је од самог почетка било упитно са канонског становишта. Чак и након повлачења нових државних граница након Првог светског рата (1918), српске парохије које су се нашле у границама проширене Румуније остале су под јурисдикцијом српске јерархије, док су румунске парохије, које су се нашле у границама новостворене Краљевине СХС, остале под јурисдикцијом румунске јерархије, а такво стање је опстало и до данас.

Етнофилетизам је на другој страни довео до једног од највећих раскола у савременој историји православља. Средином 19. века, православни Бугари су затражили обнову црквене аутономије, али тадашња фанариотска управа Цариградске патријаршије није желела да удовољи њиховим захтевима, који су се косили не само са интересима патријаршије, већ су у исто време били у супротности са фанариотском идеологијом панхеленизма, која је фаворизовала грчки етнос у односу на све остале народе. На другој страни, бугарски захтеви се нису односили само на добијање црквене самоуправе у епархијама на матичном бугарском подручју, већ и на преузимање епархија у јужним српским областима, укључујући и највећи део историјске области Македоније. У судару између бугарског филетизма и фанариотског панхеленизма, обе стране су се руководиле етничким интересима, с тим што су Бугари свој филетизам исказвали јавно, док су фанариоти свој панхеленизам прикривали, позивајући се на општа црквена правила.

Суочен са нарастајућим незадовољством и немирима у бугарским областима Османског царства, турски султан је 28. фебруара 1870. године обнародовао ферман којим се одобрава формирање самоуправног Бугарског егзархата, путем одвајања бугарских и поделе мешовитих епархија. Цариградска патријаршија се томе одлучно супротставила, тако да је убрзо дошло до даљег заоштравања у грчко-бугарским односима. Потом је 11. маја 1872. године извршено проглашавање аутокефалности Бугарског егзархата, са средиштем у самом Цариграду. На такав отворени изазов, Цариградска патријаршија је одговорила сазивањем ширег црквеног сабора, који је одржан 10. септембра 1872. године у Цариграду, уз учешће представника све четири источне патријаршије (Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим). Сабор је потврдио да територијални принцип црквеног организовања представља основу за канонско оснивање и правилно функционисање свих помесних цркава, у границама њихових канонски признатих територија. Међутим, током саборске расправе није постигнута општа сагласност о свим спорним питањима, тако да је одлука о формулисању и осуди филетизма донета већином гласова, без сагласности јерусалимског патријарха Кирила II, који није потписао осуду. Иако је бугарски филетизам од стране већине учесника сабора био изричито осуђен као расколнички покрет, сабор је на другој страни заобишао питање о фаворизовању грчког етноса у односу на друге народе, тако да су фанариоти наставили да користе Цариградску патријаршију као средство за остваривање својих панхеленских циљева.

Види још

• Национализам
• Етницитет
• Фанариоти

Литература

• Αριστάρχης, Δημήτριος (1875). Το Βουλγαρικόν ζήτημα και αι νέαι πλεκτάναι του πανσλαυισμού εν Ανατολή. Αθήνα: Τυπογραφείον Πάσσαρη. 
• Васин, Горан (2016). „Етнофилетизам као парадигма либералног и антиклерикалног код Срба у Хабзбуршкој монархији 1869-1875”. Антика и савремени свет данас: Зборник радова. Београд: Друштво за античке студије Србије. стр. 41—49. 
• Вучковић, Владимир (2014). „Бугарска егзархијска црква као руски пројекат у европској Турској: Оснивање, развој и однос према Српској православној цркви до 1878. године” (PDF). Култура полиса. 11 (25): 95—108. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 02. 2019. г. Приступљено 24. 02. 2019. 
• Георгиев, Константин И. (1995). Филетизъм или проклятие: Аспекти на великобългарския шовинизъм. София: Авис. 
• Јовановић, Алекса (1936). Постанак Егзархије и Турска, Русија и Србија: Историско-политичка расправа. Скопље: Немања. 
• Kiminas, Demetrius (2009). The Ecumenical Patriarchate: A History of Its Metropolitanates with Annotated Hierarch Catalogs. Wildside Press. 
• Марковић, Саша М. (2012). „Историја религије, између етнофилетизма и образовног предмета”. Српски језик, књижевност, уметност: Зборник радова. 2. Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет. стр. 375—387. 
• Недељковић, Славиша (2013). „Косово и Метохија у плановима бугарске пропаганде (1870-1878)” (PDF). Српске студије. 4: 61—72. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 01. 2019. г. Приступљено 24. 02. 2019. 
• Поповић, Радомир В. (2006). „Бугарска егзархија: Историјско-канонски аспект”. Гласник: Службени лист Српске православе цркве. 88: 124—134. 
• Пузовић, Предраг (1996). „Епархије Српске православне цркве у расејању” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 40 (1-2): 87—96. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 06. 2019. г. Приступљено 24. 02. 2019. 
• Runciman, Steven (1968). The Great Church in Captivity: A Study of the Patriarchate of Constantinople from the Eve of the Turkish Conquest to the Greek War of Independence (1. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра. 
• Stavrianos, Leften (2000) [1958]. The Balkans Since 1453. London: Hurst. 
• Stavrijanos, Leften (2005). Balkan posle 1453. godine. Beograd: Equilibrium.