Година смрти Немањине

Приступајући другом и дужем делу наше расправе — да, наиме, видимо да ли се хронолошке вести Савине могу примити саме собом, кад су већ потврђене рукописима, — ми најпре издвајамо једну групицу тих вести код којих је то примање лако, и које ни ранија критика није нимало оспоравала. То су ове вести: — ’’дан Немањине абдикације’’ (25. март) — ’’дан поласка из Студенице’’ (8. октобар) — ’’време за које је лежао Немања у гробу у Хиландару’’ (8 година), — ’’дан кад је његово тело положено у гроб у Студеници’’ (19. фебруар). Те вести не стоје ни у каквој опреци једна према другој, нити према другим Савиним, ни према осталим изворима. Овима треба додати још три, које исто тако нису ни с чим у опреци а потврђене су уз то и другим изворима. То су: — ’’дан и година доласка на Св. Гору’’ (2. новембар 1197), што је и ’’година поласка из Студенице’’ — затим, ’’време које је Немања проживео у Хиландару’’ (8 месеци), — најпосле дан смрти (13. фебруар). Ове три вести из ’’Симеуна’’ потврђује и Типик хиландарски. Последња од њих потврђена је у њему двапут (гл. 2 и 35), уз то је потврђена и додатком уз Стефанову биографију Немање (Pamatky, Стефан стр. 30), и најзад општом црквеном традицијом која увек прославља смрт Немањину на дан 13. фебруара. Ка овим примљивим вестима можемо данас додати и ону о укупним годинама живота тј. о „дужини века Немањина", која је некад била јако дискутована, а о којој данас не може више бити дискусије. Шафарик је, наиме, погрешно ставио број 87 уместо 86.

Али поред ових, има једна група вести које су стално оспорене у нашој науци, и које доиста збуњују.

Једна од њих, најпознатија, јесте ‘година смрти Немањине’. Сава каже да је Немања умро 1200. године, а наши историци редовно замењују ту годину са годином 1199. Ми, наравно, примамо ову Савину годину, из ових разлога.

Година смрти како ју је Сава дао, тј. 1200, несумњиво је тачна. Оставите то што се она налази и у двама рукописима ‘Симеуна’ (Шафариков, Милојевићев) и у Изводу (Богишићев ркп.), и у двама летописима (Бранковић, Ћоровић) — јер се у њима налазе и многе остале оспорене вести, — али њу потврђује и ‘Типик хиландарски’, — што је случај са врло мало тих оспорених вести, — и то јe једина вест Типика којој се не верује. Њу потврђују и сви рукописи Типика, сем једнога за који је несумњиво доказано да су те цифре у њему хотимично измењене.

Најстарији ркп. ‘Типика’ садржи ту цифру (три слова) јасно; свако је слово потпуно одвојено, свако написано читко и сигурним потезом пера, и ни најмање сумње не може бити да се која друга слова уместо њих прочитају ко год погледа на фотографски снимак односне стране у познатом издању патријарха Димитрија (споменик 31) може се о том потпуно уверити. Година смрти има још једну потврду коју нема никоја друга, запис на Шаф. ркп., који смо раније помињали изрично каже: „ва лето рече 1200. престави се господин Симеон". Најпосле, три скоро пронађена хиландарска акта (в. расправу Анастасијевића, Глас 92) у вези с односним местима у Доментијана и Теодосија, потврђују ту вест такође јасно и ако на посредан начин.

Драгутин Н. Анастасијевић, (византолог, 1877-1950, оп. ) наиме, публиковао је две царске хрисовуље о Хиландару из 1198. и 1199. и молбу Протата цару која им је претходила, и из њих, као и из наших раних биографа, извео овај лепи доказ (в. његову расправу) у корист 1200. а против 1199. године. Прва хрисовуља, писана јун — децембар 1198, даје Хиландар Немањи и Сави; то значи да је Немања морао бити жив 1198. Друга, писана јун — јул 1199, даје поред осталога и пропали манастирић Зиг; oна то даје Сави а не Немањи и Сави, али да је Немања тада био жив сведоче изрично Доментијан и Теодосије. Кад се Сава вратио из Цариграда са хрисовуљом о Зигу, они изрично, и на више места (Дом:. Симеун 71, Сава 167; Teog.: 54) кажу да је он тада затекао жива оца. Још Теодосије — додајмо и ми са своје стране, — као да је слутио да ће се људи једнога дана препирати је ли Немања тада био у животу или није, даје овај разговор Саве и цара на састанку кад је та хрисовуља о Зигу имала да се напише. „Је ли још жив свети старац, отац твој?" пита цар, а Сава одговара: „још је жив молитавник царства ти, отац мој".

Пошто је Немања жив у доба кад је Сава донео ову хрисовуљу у Св. Гору тј. после јуна —јула 1199; пошто је, даље, Немања могао умрети само 13. фебруара, а тај је датум у 1199. тада већ био прошао, то је Немања могао умрети само тог истог дана 1200. Главна тврдња наших историка да је Немања умро само 13. фебруара, пала је овим доказом Анастасијевића.

Према свему овоме, година смрти како ју је Сава дао, несумњиво је доказана. Ја не знам ни за један догађај XII века да је потврђен са више извора него овај.

Али на горње доказе нађена су три против-доказа, вредност којих се такође мора претрести да би се горњим доказима утврдила њихова снага.

1) Први и најстарији против-доказ састоји се у томе што велики жупан Србије Стефан Првовенчани, у једном писму папи Инокентију III, писаном 1199. године, помиње Немању као покојног: bonae memoriae pater meus, каже он ту за овога. Тај је доказ сматран као врло јак; по њему нарочито је и „оборена" година 1200. и место ње узета 1199. Немања је, према томе, умро 13. фебруара — дан, видели смо, није оспорен — 1199.

Ваља, међутим, најпре приметити да се нигде, ни у тексту, ни на крају, нити на почетку писма не ставља 1199. Нити икоја друга година. Писмо, дакле, није датовао онај који га је писао; датум долази од папске канцеларије која је писмо примила, а ова је то учинила зато што је писмо Стефаново одговор на папино писмо од 2. јануара 1199. Да се разуме ово датовање папске канцеларије — пошто оно ипак много смета Савину датуму — могу се узети два објашњења.

Прво је да израз bonae memoriae не мора увек значити покојника. Анастасијевић, који је то објашњење први дао, позивао се на Диканжов латински глосар где се одиста тврди да се израз може употребити и за жива лица. Диканж се за ту тврдњу опет позивао на једно латинско делце De formulis „bonae memoriae", „piae memoriae" et similibus ad personas viventes quandoque applicatis које je 1733. написао неки Игњат Марија Комус (Comus). Ја сам то делце нашао у Државној Библиотеци у Берлину прошле године, и видео сам да се у њему одиста налазе докази за ту тезу. Комус наводи равно 24 примера из разних старих извора у којима се изрази bonae memeriae, или felicis memoriae или bonae recordations, piae tnemoriae, beatae memoriae, venerandae memoriae, augustae memoriae примењују на жива лица. Девет случајева из тога броја односе се на израз bonae memoriae.

Друго објашњење — а за које сам захвалан г. В. Ћоровићу (Владимир Ћоровић)— у томе је што је папска канцеларија рачунала годину друкчије него ми. Све до 1217. године, по тој канцеларији, нова година почињала је 25. марта, и све што се десило до тога датума у новој години рачунало се у годину претходну. Према томе, писмо Стефаново, нека је и писано после смрти Немањине (13. фебруара 1200), само ако је писано пре 25. марта 1200. године, ипак се логично, према том обичају, могло регистровати у 1199. годину.

Било први, било други начин објашњавају лепо датум који је папска канцеларија дала Стефанову писму, тако да тај датум ништа не смета години Немањине смрти како ју је Сава дао. 2) Други против-доказ новији је. Хрисовуља од 1198, којом се даје Хиландар, гласи и на Немању, и на Саву, зато што је Немања тада био несумњиво жив, али хрисовуља од јуна—јула 1199. којом се даје Зиг, гласи само на Саву. Према томе, она не може, ни сама ни у вези с другим изворима, бити доказ да је Немања и тада био у животу; напротив, она баш значи да он тада није био међу живима; иначе, да је био жив, она би гласила и на Саву и на Немању.

На то ми одговарамо:

-1. Ако хрисовуља не гласи и на Немању, то не мора значити да је он тада умро, јер ево и Доментијан, и то на два места, и у свом Сави и у свом Симеуну (стр. 71, 167) изричито каже, исто тако као што каже и хрисовуља, да хрисовуља о Зигу (из 1199) гласи само на Саву а не и на Немању, а ипак каже да је Немања био жив у време кад је она донета. „И написа њему — тј. Сави — хрисовуљу са свим утврђењем царским, које је необориво и до данашњега дана", каже он, и по последњим речима види се да он за ту хрисовуљу зна по читању сигурно. Ако би, дакле, ‘argumentum е silentio' важио за хрисовуљу, он би имао да важи и за Доментијана, а то није случај.

-2. Није нимало важно у нашем случају чије име носи једна задужбина. Немања и Сава заједно су градили задужбине, али то не значи, ако једна он њих гласи само на једнога, да не мора бити и другога. Описујући у свом Сави (157) шта је све Сава урадио по Св. Гори чим је Немања тамо стигао, Доментијан каже: „и превисоке палате сазда, једне нарекавши у име оца својега а друге у своје име". А Теодосије, који те исте задужбине приписује и једном и другом, каже у свом Сави (стр. 46): „палате двокровне и трокровне у унутрашњости манастира сазидаше, ове у име оца а ове у име сина". Увек је заједничко што су отац и син радили ма под чијим именом да је рађено. „Јер све очево његово (Савино) беше, а његово очево (Немањино) нарицаше се; шта више, отац говораше да ништа њего-во није, него је све синовље", каже Теодосије (стр. 53) једном приликом. —

-3. Најпосле ми и разумемо зашто баш хрисовуља о Зигу (1199) гласи само на Саву, док је она прва хрисовуља (1198) тј. она о Хиландару гласила и на Саву и Немању. Пошто је добијен Хиландар — који ће отац и син добити заједнички — а пре но што се добије Зиг — који ће припасти само сину — десило се, како прича Доментијан (Сава, 164), да је ватопедско браство изриком изјавило и написало: „Ватопед и Хиландар да буду један манастир, ’’а преподобни кир Сава један отац обема" (ова је реченица поновљена и у Симеуну стр. 60). Сава је, дакле, одсад отац Ватопеду и Хиландару, кад буде добијен Зиг, који ће припасти Хиландару, Сава ће и том Зигу бити „отац" као и Хиландару и Ватопеду: ето зашто ће хрисовуља о Зигу гласити само на Саву, Немања више нема удела у својини. С тим се слаже и оно што Сава у Хиландарском типику каже братству (гл. 39); ’’мноју, смереним оцем вашим".

Према томе, што хрисовуља гласи на Саву, то није никакав доказ да је Немања у њено време већ био мртав.

3. Трећи против-доказ такође је новији и сличан другоме. „Доментијан је - каже се (Ј. Радоњић) — уопште непоуздан у хронологији", и његова је сведоџба скоро без икакве вредности. Према томе, на Доментијана се уопште не треба позивати при аргументацији, и докази који се на њега ослањају — цео доказ Анастасијевића — падају сами собом. Овај је против-доказ такве врсте да ми на њега не можемо овде коначно одговорити. Питање које се њиме креће крупно је и начелно, и захтева нарочиту дискусију; у једној расправи о Сави не може се и расправа о Доментијану обухватити. Ја могу само рећи да ја лично не држим „да је Доментијан уопште непоуздан у хронологији". Он може имати својих погрешака — он нпр. намерно хоће каткад да ствар увелича, представи у лепшој боји, колори-ше извесном тенденцијом; да је ко зна из каквих разлога изнесе друкчије него што је; итд. — али су његове погрешке можда најмање у хронологији. Али нека и примимо мишљење о непоузданости његове хронологије уопште, то још не значи много за наш случај. Хронолошки, он може да буде непоуздан ‘уоиште’, али не мора да буде увек. Један писац ће код извесних догађаја да буде непоуздан, а код других не. Нас се, дакле, не тиче какав је Доментијан уопште, него какав је на оним местима на које се ми позивамо као на доказе за годину смрти Немање. Да ли вреди његово причање о Зигу, о зидању Хиландара?

Како да не вреди? Баш сад, са грчким актима у руци који о томе говоре, ми можемо да видимо колико је Доментијан ту, у том причању, обавештен и поуздан. Све што он ту каже, потврђују ти акти и слажу се с њим; ваља само поредити та акта (Глас 92, стр. 99 — 109) с оним што он прича (Сава, 161 — 163, 166 — 167; Симеун 58-59, 70-72).

Доментијан нпр. прича

-1) како је Сава ишао у Цариград и „просио" Хиландар за Ватопед, цар му дао и написао хрисовуљу („оправданија") о том, и Сава, заједно с Немањом, однео ту хрисовуљу Ватопеђанима, те тако њих двојица „манастир Хиландар приложише Ватопеду". То се пак исто налази и у поменутим актима. Молба Протата и хрисовуља од 1198. такође знају за ту и такву хрисовуљу којом се Хиландар даје као државина Ватопеду.

-2) По Доментијану, Сава кад хоће да зида Хиландар, хоће зато да би имао манастир за своје сународнике, да му то буде „прибежиште отачаства" његова; он то каже и игуману ватопедском и после цару. Обе хрисовуље такође сматрају да је Хиландар „за примање људи од српског народа".

-3) По Доментијану, игуман ватопедски не даје дозволу за Хиландар, а прота даје; по молби Протата тако исто јасно се види како је Ватопед против а Протат за ту дозволу.

-4) Да и Доментијан и хрисовуља од 1199. кажу како је Сава добио Зиг, и како дар гласи на њега, видели смо већ раније.

-5) Кад је Сава први пут ишао у Цариград и добио Хиландар као државину Ватопеда, Доментијан прича да је Хиландар тада био пусто место, а кад је ишао други пут и добио Зиг, Хиландар је био сазидан, што је и иначе природно. Треба одиста погледати са колико изричности светогорски акти то исто кажу. Молба Протата и хрисовуља од 1198, које су обе из времена пошто је Хиландар добијен као државина ватопедска, само говоре о опустошеним манастирићима на хиландарском земљишту и новом манастиру „што ‘ће бити’ подигнут". Међутим, хрисовуља од 1199. којом се добија Зиг, претпоставља да је Хиландар био саграђен, она му даје и право на лађу, које се даје само манастиру који је саграђен, јер што ће лађа пустоме манастиру?

-6) Сава је лично долазио цару ради ових задужбина, каже Доментијан; „пречасни монах и господин Сава... дошао је и к царству ми", каже и цар у хрисовуљи од 1199.

-7) Сава је, како прича Доментијан, тражио и добио да се Хиландар „царски манастир нарече"; хрисовуље му не дају, додуше, то име, али кад му дају пуну аутономију, оне му у ствари оправдавају и то име, јер какав ако не царски може да буде један манастир који није ни под чијом влашћу а царски је поклон?

Има и једна разлика између Доментијанова казивања и оног што грчки акти кажу. Хрисовуља од 1198. је она која даје Хиландару пуну независност од Ватопеда, којем је раније Хиландар припадао; ту независност, дакле, дао је цар, пошто је и хрисовуља његова. По Доментијану пак, учешће царево при давању те аутономије не постоји тако рећи; Сава и Немања добили су ову аутономију од проте и сабора светогорског. Чак кад с царем говори, Сава, по приказивању Доментијанову, не помиње да му је цар, хрисовуљом, даровао аутономију, него му је, каже, њу даровао „сабор светих отаца". По овој разлици — а она је једина — изгледало би да се Доментијаново казивање на овом месту потпуно коси с оним што нам казују хрисовуље. У ствари оно се не коси. Сава и Немања јесу добили независност Хиландара од проте баш; то и акти кажу исто као и Доментијан. Што су је добили у исто доба и од цара, Доментијан то само не помиње, али не пориче. Он нигде не каже да та независност није од цара потврђена — мислим: том приликом, јер доцније, у времену хрисовуље о Зигу 1199, и он каже да јесте —; он то само прећуткује, из разлога који су нам непознати. Он, дакле, не противречи актима ни ту где од њих одступа.

Према томе, на местима која нас интересују, Доментијан је тачан и поуздан. Нека би иначе и био непоуздан, ‘овде’ је тачан, и ми немамо за наш случај да се позивамо на општу непоузданост његову. Додајмо да се, не само Доментијан, него и Теодосије слаже с грчким актима. Све сличности које смо малочас навели (седам тачака), има и Теодосије; оне су каткад (в. т. 7) код њега још прецизније. Ако је, дакле, Доментијан непоуздан, ми се ево позива-мо на Теодосија. А да је Теодосије о овим стварима био тачно обавештен види се и по његову причању (стр. 52) о томе како је цар дао Сави „жезал" и зашто га је дао — то Доментијан нема — а то причање потврђује и Типик хиландарски (в. гл. 13).

Јасно је из свега овога да три поменута против-доказа немају довољну снагу да оборе годину смрти како ју је Сава дао а која је потврђена толиким поузданим рукописима.

(Оригинални текст Павле Поповић, прилагођен за српску википедију, )